Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Srbija na razmeđi vekova”
Anđela Lončar
Srbija na razmeđi vekova (1878–1918)
Srbija, to je država koja se danas nalazi na južnom delu Panonske nizije i u centru Balkanskog poluostrva. Na severu se graniči s Mađarskom, na severoistoku s Rumunijom, na istoku sa Bugarskom, na jugu sa Severnom Makedonijom, na jugozapadu sa Albanijom i Crnom Gorom. Srbija danas ima oko devet miliona stanovnika i 88.361 km2. U prošlosti je imala i veće i manje, različite granice, ali su ljudi uvek ostajali isti.
Jedna od značajnijih godina 19. veka je 1878. To je godina kada se završila Velika istočna kriza i godina kada je održan Berlinski kongres, u Berlinu, pod predsedništvom Ota fon Bizmarka. To je bio sastanak predstavnika šest velikih sila u Evropi (Rusija, Velika Britanija, Francuska, Austrougarska, Italija, Nemačka), Osmanskog carstva i četiri balkanske države (Srbija, Grčka, Rumunija, Crna Gora). Ovim sporazumom je bilo predviđeno da Srbija, Crna Gora i Rumunija dobiju državnu nezavisnost. Srbiju je predstavljao Jovan Ristić, on je bio izaslanik kneza Milana.
Berlinski mir je bio 13. jula 1878. godine, sastojao se od priznanja Rumunije, Srbije i Crne Gore. Srbija se pod vladavinom kneza Milana znatno proširila na četiri okruga: Niš, Pirot, Toplica i Vranje. Nakon viševekovne turske vlasti Srbija je konačno postala nezavisna, ali još nije obuhvatala celokupan srpski etnički prostor.
Srbija je u 19. veku imala tri političke stranke: Narodno-liberalnu, Narodnu radikalnu i Srpsku naprednu. Liberali, čiji je lider bio Jovan Ristić, zalagali su se za unapređenje slobodoumnih tekovina, nezavisnost narodnog predstavništva i smanjenu izvršnu vlast. Glavni spoljnopolitički cilj im je bio oslobođenje i ujedinjenje celog naroda. Nisu bili u dobrim odnosima s knezom Milanom.
Radikali su predstavljali stranku građanske demokratije, lider je bio Nikola Pašić. Osnovni principi su bili narodna samouverenost i opšte pravo glasa. Zbog odbrane od Austrougarske tražili su oslonac u Rusiji. Ova stranka je bila najsnažnija u Srbiji.
Naprednjaci su bili privrženi vladaru. Stranku su osnovali Milutin Garašanin, Milan Piroćanac i Stojan Novaković. Ova stranka je izvršila najveće reforme. Naprednjaci su računali na podršku Austrougarske. Dobrosusedski odnosi između Srbije i Austrougarske su utvrđeni potpisivanjem „Tajne konvencije” 1881. godine. Srbija je proglašena kraljevinom 22. februara 1882. Prvi srpski kralj posle srednjovekovnih srpskih kraljeva je postao Milan Obrenović.
Već sledeće godine je izbila Timočka buna. Povod za nju je bila odluka vlade o oduzimanju oružja od naroda. Tokom ove bune je Nikola Pašić pobegao iz zemlje. Srbija je 1888. godine dobila novi ustav. Prema njemu je ona bila monarhija s narodnim predstavništvom.
Kralj Milan Obrenović je 1889. abdicirao i presto ostavio sinu Aleksandru. Pošto je Aleksandar bio maloletan, osnovano je tročlano namesništvo. Zaveo je diktaturu i rastavio stranke. Velike promene su nastale 1900. godine, kada se oženio dvorskom damom svoje majke Natalije, Dragom Mašin. Kralj Milan je bio protiv tog braka, vlada je pala i ubrzo je umro u Beču. Grupa oficira, sa Dragutinom Dimitrijevićem Apisom na čelu, 1901. godine skovala je zaveru da ubije kralja i kraljicu.
Narodna banka je osnovana 1884. godine, kao i druge ekonomske ustanove. Nakon Aleksandrovog ubistva novi vladar je postao Petar Karađorđević. Bile su dve vodeće stranke: Radikalna i Samostalna radikalna. Godine 1906. izbio je Carinski rat, povod je bio carinski savez između Srbije i Bugarske, kome se Austrougarska protivila. Prema popisu društva iz 1910. godine, u Srbiji je živelo manje od tri miliona stanovnika. Zemljoradnjom se bavilo 84 odsto stanovnika. Industrija se razvijala postepeno, u početku najviše zahvaljujući prilivu stranog kapitala.
U gradovima se na početku 20. veka najviše razvijala privreda. Beograd je 1900. bio veza Srednje Evrope sa Istokom i značajno pristanište.
U Srbiji je 1882. godine uvedeno obavezno osnovno školovanje. Mnogi roditelji nisu želeli da šalju decu u školu, pogotovu žensku, jer su smatrali da kod kuće ima važnijih obaveza.
Najpoznatije ličnosti koje su obeležile kraj 19. i početak 20. veka su Laza Lazarević, Bora Stanković, Stevan Sremac, Branislav Nušić, slikarka Nadežda Petrović, slikari Paja Jovanović i Uroš Predić, kompozitor Stevan Stojanović Mokranjac i Ljubomir Kovačević, pravnik Slobodan Jovanović, geograf Jovan Cvijić, astronom Milutin Milanković, matematičar Mihailo Petrović Alas i filozof Branislav Petronijević. Srbija se, posle aneksije Bosne i Hercegovine 1908. godine, na severu i zapadu graničila sa Austrougarskom, na istoku sa Bugarskom i Rumunijom i na jugu s Turskom. Austrougarska je Srbiji onemogućila širenje teritorija ka Bosni, Hercegovini i Vojvodini, tako da je jedino mogla da se proširi ka jugu, na račun Turske.
Takođe, Srbija je bila jedina zemlja u regionu koja nije imala izlaz na more. Turci su počeli da suzbijaju nacionalne pokrete hrišćana. Srbi su se borili protiv vojske koja je razoružala hrišćane i ukinula crkvenu autonomiju. Pravoslavni Srbi su bili hapšeni, proterivani i ubijani, a njihova sela su naseljavali stanovnici islamske veroispovesti.
Prvi balkanski rat je rat balkanskih saveznika protiv Turske. Počeo je objavom rata Turskoj od strane Crne Gore 8. oktobra 1912. godine. Do prve velike bitke je došlo kod grada Kumanova, gde su Srbi pobedili i zaposeli Prištinu i Skoplje. Drugi balkanski rat je počeo tako da dogovor o podeli Makedonije, koji je potpisan pre rata, nije mogao da bude ispoštovan. Srbija je smatrala da je u borbe uložila mnogo više vojnih snaga nego što je bilo dogovoreno i da je podnela najveći teret rata. Tražila je reviziju tog ugovora, a imala je podršku Crne Gore, gotovo svih evropskih sila, osim Nemačke i Austrougarske.
Godine 1914. počinje Veliki rat, kasnije nazvan Prvi svetski rat. Rat se vodio između dva saveza: Antante i Centralnih sila. Članice Antante su bile Rusija, Velika Britanija i Francuska, a Centralne sile su činile Nemačka, Austrougarska i Italija. Glavni uzrok za izbijanje rata je bila težnja Nemačke i Austrougarske ka novoj podeli kolonija. Austrougarskoj je posebno smetala Srbija zbog uticaja koji je imala na njeno južnoslovensko stanovništvo.
Neposredan povod je bio atentat u Sarajevu, kada je pripadnik organizacije „Mlada Bosna” ubio austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu suprugu. Posle toga je Austrougarska optužila Srbiju za ubistvo i poslala joj ultimatum od deset tačaka. Objavila je rat Srbiji 28. jula 1914. godine.
Rusija je podržala Srbiju do kraja i objavila mobilizaciju vojske. Srpska vojska nije želela da se preda, pa se povukla preko Albanije. Evakuisana je na Krf, tu se odmorila i reorganizovala. Srpska vojska je s Krfa prebačena na Solunski front i tu je 1916. godine već zabeležila uspehe. Vojska je napredovala i uspela da 1. novembra 1918. oslobodi Beograd. Zahvaljujući oslobađanju Srbije, 1918. godine je stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Srbija je pobedila u Prvom svetskom ratu, ali je tu pobedu platila pošto je izgubila 311.000 vojnika, u šta su uračunati svi poginuli, ranjeni, nestali i zarobljeni. Takođe, deo vojnika umro je od bolesti, gladi…
Srbija je veoma mala zemlja, bila je svetu kao kost u grlu. Velikim silama je smetao srpski inat da nikad neće biti robovi i zato su mnoge generacije dale živote da bismo mi sada živeli u miru i da bismo bili slobodni.