Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Tain

Nagrađena priča na konkursu Srbija na razmeđi vekova 2022. godine

Danijela Đorđević

Tain

– Aleksa sine, dođi da te majka još jednom celiva. Dobro me slušaj, spakovala sam ti čuturicu, raćijica da ti dade snagu i zagreje kad trebe, a če trebe, rat je toj, neje šala. Tu su ti i nove vezene čorape, majka za svadbu spremala, ali samo se ti vrni živ i zdrav, pa če si i toj bude, sve če si bude, samo život i zdravje nek je! I sa’ najbitno, prvi ’lebac što dobiješ ko sledovanje da ne diraš, če ga čuvaš da te čuva. Slušaj što ti majća kaže, tova sam od stare žene čula.

I da ne zaboravim, spakovala sam ti i moruznicu i banicu, za prvo vreme toj če jedeš, a ’lebat ne diraj! Razbra li me dobro!

Ljubi Aleksa majku u maramu koja miriše na kuću, na majku, na buđenja u roditeljskom domu, pred očima mu rodni breg i kuća podno njega, graja momaka i devojaka sa poslednjih litija na drugi dan, Duhova kao poslednja radost pre izbijanja ovog nesrećnog rata. Brzo se oprašta od majke da mu ne vidi maglu u očima, žuri ka svojoj četi i još jednom čuje majčin glas: „Upamti li, prvi tain da čuvaš ko oči u glavu…”

Upamtio je Aleksa sve i više zbog nje, majke, nego zbog sebe umota sledovanje u vezeni peškir, stavi u prtenu torbu i reši kao da ga nema. Dolazio je u iskušenje toliko puta, nekad mu se od gladi u glavi vrtelo, ali želja za životom i majčine reči bejahu jače od svega. Bio je vedrog duha, domišljat i mangup, pa je vazda pravio šale i zabavljao vojnike u dokolici. Ali je s druge strane bio ozbiljan kada je borba u pitanju, uvek u prvim redovima, kliktao je i jurišao na neprijatelja. U Kolubarskoj bici se i proslavi svojom domišljatošću. Neprijatelj nadmoćniji, a srpska vojska sve manje municije ima. U jednom trenutku dograbi čuturicu i poče da viče da je to bomba i da je bolje da se predaju jer svaki Srbin ima kod sebe po jednu. I njegovi drugari podigoše svoje čuturice kao dokaz njegovih reči, a kako je među austrougarskom vojskom bilo mnogo onih koji su znali srpski, jedan za drugim počeše da se predaju.

Aleksa bi javno pohvaljen pred svojim Trećim pešadijskim pukom, a srce mu veliko, čini mu se, od Šumadije do Pirota i rodnog sela.

Bilo je i situacija kada su meci fijukali oko glave, jednom oseti udar i sve mu se zacrni pred očima, ali na svu sreću, metak je u udario čuturu, probio ju je, a njega onesvestio.

Čutura ga spasla, tain sačuvao od uroka, od zle sile. Znao je Aleksa, verovao i kad god bi mu bilo teško milovao je ’lebac u torbi i nežno ga umotavao u vezeni peškir.

Dok ide preko Prokletija, po zimi i snegu, iznemogao i promrzao, dodirne samo ’lebac u torbi i dušu mu ogreje plamen sa roditeljskog ognjišta. Vidi nju, majku, kako džara vatru i izgovara basme za njegovo zdravlje i zdravlje srpske vojske. Zna ona to i svašta još, ali sve za dobro, nikada za zlo. Uspavljivala ga je tim magijskim rečima kada je bio mali i učila ga da tako tera zle sile od sebe jer čovek je ranjiv dok spava i tada ga čuma najčešće napada. „Legoh spati, Boga zvati i anđele prizivati, kad ja legnem, kad ja spim, ništa loše da ne snim!”

– Aleksa, Aleksa, nema spavanja, ne smeš da zaspiš u snegu!

Drmusa ga Zvonko i ne da drugu da leži u smetu. Aleksa ne reaguje. A onda se doseti, udari ga po obrazu i povika: „Tain, tain uzeše ti tain!” Skoči Aleksa kao oparen, zbunjeno gleda druga, dok rukom traži ’lebac u torbi. Dobro je, tu je.

Malaksao, skoro da ne pamti vožnju brodom i dolazak na Krf. Danima je ležao ispod borova, čiji miris ga podseti na uzvišicu više sela i to mu dade snage da se oporavi. To i jedne crne oči, crne poput ugljena koji mu je majka gasila u vodi poviše glave, terajući zle sile. Crne oči su mu se smešile iako ih ništa nije razumeo, ali znao je da ako se ikada bude ženio, oženiće se tom malom nasmejanom Grkinjom. Samo da mu tain sačuva glavu, a Bog da zdravlje. Miluje peškir u torbi, a zamišlja da miluje nju, Mariju, koja tako smešno izgovara njegovo prezime Zdravkovic dok joj objašnjava, uz pomoć jednog mladog studenta kaplara, da će ona biti Marija Zdravković.

I prezime mu je bre takvo, simbolično, mora da preživi i da pokaže majci da je održao obećanje, sačuvao je tain nedirnut, a to nije mala stvar u vremenu gladi i zla koje je zauvek ostalo, nadao se, iza onih prokletih Prokletija.

 

Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Srbija na razmeđi vekova.

Ostavite vaš komentar

Your subscription could not be saved. Please try again.
Uspešno ste se prijavili.
0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu