Награђена прича на конкурсу Србија на размеђи векова 2022. године
Ива Ранђеловић
Тајне у водама Неретве
Ових дана, чини ми се, не могу проћи улицама, а да се више пута не тргнем када чујем своје име. Некад изговорено шапатом, некад отворено, и не марећи што сам присутан, каткад чак, чини ми се, и намерно, дрско. Пођем тако неким обичним послом, па чујем: „Добар је човек тај Алекса Шантић, ал’ шта му би у задње време?” Наставим, направим се као да не чујем. Онда зађем у неки други сокак, а тамо до мене допре: „Шта ти је жена! Ено и оног Шантића, пропаде човек.” Затим уђем у неку радњу, а госпође одједном утихну. Поздрављају ме, али видим им у оку нешто чудно, као да би ме питале нешто на шта знају одговор. Отпоздравим. Нека, не марим. Са свим се људима можеш изборити, са чаршијом никад. Сви би људи могли ућутати, чаршијом ће кружити приче, одувек је било и биће. Моја је мука на другом месту.
Није то једини пут којим могу доћи до куће. Помишљам често да га заобиђем, али ноге као да саме њему иду, мисли накратко престану, па се само пренем и помислим: „Ту сам…” Ту је и она. Видим је с леђа, залива ђуле. Чини ми се као да лебдим. Случајни сам пролазник у своме телу. Она је разлог свих мојих очајања, али сваки њен покрет чини да заборавим да су икад постојала. Примети она мене. Понекад ме поздрави, онако учтиво, комшијски. Чак ми се учини да јој видим неку искру на лицу, обуздани смешак. А можда је то слика коју само моје око види, жеља толико јака да продире у стварност тако да пристрасан посматрач какав сам ја не може видети јасну разлику између њих. Чешће се деси да се само окрене, оде својим послом, оставивши мене да чезнем, гледајући за њеним плећима под густом косом, сва задовољна и поносна, као да је једина жена на свету сваком човеку под небом, а не само мени. Још је млада, готово дете, али онај ко то не зна не би могао закључити ни из њеног изгледа, ни из држања. Она је отров који лечи. Моја радост, мој бол, моја чежња. Емина.
Кад стигох кући, мајка још беше будна. Лица смркнутог, изгледа ми још ситнија него што је била. „Опет си њој ишао?”, пита ме промукло. Покушах да се сетим кад сам је последњи пут видео да се смеје. „Коме, мајко?”, правим се луд, а знам да зна. Не знам како, не причам јој ништа. Мајка, ваљда, осећа све оно о чему њено дете ћути. Ништа се не може сакрити од мајке. А можда је и чула од свих оних комшиница и рођака које јој долазе, тобоже брижне, да је насекирају. „Зар с њом, сине? С Туркињом?! То је друга крв, друга вера и закон. Зар не знаш, сине, шта нам раде годинама? Колико је наших страдало и пропатило због њих, а ти би к њима. Никад те она, сине, неће волети. Толико је жена, па зар од свих њу?”
Слама ме свака њена реч. Сваки уздах. Сламају ме сузе на старом лицу. Нешто ми запе у грлу. Окренух се и поново изађох у ноћ. „Зар може она, мајко, мени бити непријатељ? Зар ми могу те црне очи бити далеке и стране? Је ли могуће да су њене руке икад дотакле нешто што није божанско и узвишено? Или је љубав, мајко, ипак толико слепа?”
Одувек волим Мостар ноћу. Вечерас је и Неретва посебно тиха. Као да и њу мори нека бол, упорна и тешка. Одаћу јој тајну. Лажу људи кад кажу да се све испуни ако довољно желимо. Није жеља увек довољна. Не могу против мајке. Толико је пута моју срећу ставила испред своје. Сад је време да јој вратим. Каква ли је то бол коју носи Неретва? Може ли бити тежа од ове моје? Показаћу јој како да поднесе. Узимам оловку у руку, шапућем јој стихове…
Уз Неретву, доле, бехар се разгроздо;
Пун фењера стари Мостар трепти оздо,
Спава. Месечине покрило га платно.
Моје срце лети, и кличе, и гори,
Просторима кружи и, ко метеори,
По родноме крају расипа се златно…
Све награђене приче објављене су у књизи Србија на размеђи векова.