Nagrađena priča na konkursu Srbija na razmeđi vekova 2022. godine
Iva Ranđelović
Tajne u vodama Neretve
Ovih dana, čini mi se, ne mogu proći ulicama, a da se više puta ne trgnem kada čujem svoje ime. Nekad izgovoreno šapatom, nekad otvoreno, i ne mareći što sam prisutan, katkad čak, čini mi se, i namerno, drsko. Pođem tako nekim običnim poslom, pa čujem: „Dobar je čovek taj Aleksa Šantić, al’ šta mu bi u zadnje vreme?” Nastavim, napravim se kao da ne čujem. Onda zađem u neki drugi sokak, a tamo do mene dopre: „Šta ti je žena! Eno i onog Šantića, propade čovek.” Zatim uđem u neku radnju, a gospođe odjednom utihnu. Pozdravljaju me, ali vidim im u oku nešto čudno, kao da bi me pitale nešto na šta znaju odgovor. Otpozdravim. Neka, ne marim. Sa svim se ljudima možeš izboriti, sa čaršijom nikad. Svi bi ljudi mogli ućutati, čaršijom će kružiti priče, oduvek je bilo i biće. Moja je muka na drugom mestu.
Nije to jedini put kojim mogu doći do kuće. Pomišljam često da ga zaobiđem, ali noge kao da same njemu idu, misli nakratko prestanu, pa se samo prenem i pomislim: „Tu sam…” Tu je i ona. Vidim je s leđa, zaliva đule. Čini mi se kao da lebdim. Slučajni sam prolaznik u svome telu. Ona je razlog svih mojih očajanja, ali svaki njen pokret čini da zaboravim da su ikad postojala. Primeti ona mene. Ponekad me pozdravi, onako učtivo, komšijski. Čak mi se učini da joj vidim neku iskru na licu, obuzdani smešak. A možda je to slika koju samo moje oko vidi, želja toliko jaka da prodire u stvarnost tako da pristrasan posmatrač kakav sam ja ne može videti jasnu razliku između njih. Češće se desi da se samo okrene, ode svojim poslom, ostavivši mene da čeznem, gledajući za njenim plećima pod gustom kosom, sva zadovoljna i ponosna, kao da je jedina žena na svetu svakom čoveku pod nebom, a ne samo meni. Još je mlada, gotovo dete, ali onaj ko to ne zna ne bi mogao zaključiti ni iz njenog izgleda, ni iz držanja. Ona je otrov koji leči. Moja radost, moj bol, moja čežnja. Emina.
Kad stigoh kući, majka još beše budna. Lica smrknutog, izgleda mi još sitnija nego što je bila. „Opet si njoj išao?”, pita me promuklo. Pokušah da se setim kad sam je poslednji put video da se smeje. „Kome, majko?”, pravim se lud, a znam da zna. Ne znam kako, ne pričam joj ništa. Majka, valjda, oseća sve ono o čemu njeno dete ćuti. Ništa se ne može sakriti od majke. A možda je i čula od svih onih komšinica i rođaka koje joj dolaze, tobože brižne, da je nasekiraju. „Zar s njom, sine? S Turkinjom?! To je druga krv, druga vera i zakon. Zar ne znaš, sine, šta nam rade godinama? Koliko je naših stradalo i propatilo zbog njih, a ti bi k njima. Nikad te ona, sine, neće voleti. Toliko je žena, pa zar od svih nju?”
Slama me svaka njena reč. Svaki uzdah. Slamaju me suze na starom licu. Nešto mi zape u grlu. Okrenuh se i ponovo izađoh u noć. „Zar može ona, majko, meni biti neprijatelj? Zar mi mogu te crne oči biti daleke i strane? Je li moguće da su njene ruke ikad dotakle nešto što nije božansko i uzvišeno? Ili je ljubav, majko, ipak toliko slepa?”
Oduvek volim Mostar noću. Večeras je i Neretva posebno tiha. Kao da i nju mori neka bol, uporna i teška. Odaću joj tajnu. Lažu ljudi kad kažu da se sve ispuni ako dovoljno želimo. Nije želja uvek dovoljna. Ne mogu protiv majke. Toliko je puta moju sreću stavila ispred svoje. Sad je vreme da joj vratim. Kakva li je to bol koju nosi Neretva? Može li biti teža od ove moje? Pokazaću joj kako da podnese. Uzimam olovku u ruku, šapućem joj stihove…
Uz Neretvu, dole, behar se razgrozdo;
Pun fenjera stari Mostar trepti ozdo,
Spava. Mesečine pokrilo ga platno.
Moje srce leti, i kliče, i gori,
Prostorima kruži i, ko meteori,
Po rodnome kraju rasipa se zlatno…
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Srbija na razmeđi vekova.