Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Српска сиротиња одлази у рај

Награђена прича на конкурсу „Строго поверљиво” из прошлости Србије 2023. године

Трећа награда

Марко Лопушина

Тајна сеоба сељака и радника

СРПСКА СИРОТИЊА ОДЛАЗИ У РАЈ

– Здраво, Херберте, како си?

– Здраво, Јошка, добро сам. А ти?

– Нисам баш најбоље, запали смо у беду. И нема нам спаса.

– Увек има спаса, само треба наћи тајни излаз из сиромаштва!

Овај кратки дијалог десио се у Бечу 1966. године. Двојица људи у најбољим годинама, обријани и свежи, са шеширима на глави, седели су у башти ресторана Сахер и гледали понуду колача и торти.

Обојица су били свесни да су започели разговор о непријатној теми, за коју нису били спремни када су се у мају те године договарали да се виде у аустријској престоници. Тема сиромаштва и беде скинула је осмех са лица ове двојице старих познаника из социјалистичког покрета и московске Коминтерне.

– Знаш, имам проблем са огромним бројем полуписменог света, који нема посао. А знам и сам да лупмерпролетеријат уме да буде јако незгодан када се наљути. Напашће ме!

– Знам, знам, и код нас је то случај, само је прича обрнута. Ми имамо недостатак фабричких радника, па нам пада продуктивност у индустрији, а тиме и зараде и плате радника. Синдикати већ најављују немире.

Сркнули су своју врелу кафу и рекли конобару да им донесе по парче чувене бечке сахер-торте од црне чоколаде.

Млађи човек, који је имао 53 године, звао се Херберт Ернст Карл Фрам. Средње висине, крупне главе, са кратком косом, правих и затегнутих белих образа, личио је на оригиналног Швабу. Одрастао је у немачком градићу Либек поред мајке, јер оца никада није видео у својој близини. Да би преживео, радио је као бродски шегрт, па као радник у бродоградилишту. Био је марксиста и шпански борац за слободу народа и радничке класе. Његов лични став је био кочоперан и усправан у сваком тренутку. И када је седео, и када је стајао. И док је ходао, леђа су му била права и затегнута, а глава стамена са високо уздигнутом брадом.

Херберт је волео дискрецију и водио је тајни политички живот. Био је члан немачких социјалиста и Радничке партије Немачке, симпатизер комунизма и новинар, који се потписивао са тајним именом и презименом Вили Брант.

Његов старији саговорник такође је био дискретан човек, са десетак тајних имена и псеудонима. У комунистичком свету, а и као шпански борац, користио је имена: Валтер Фридрих, Руди Мајер, Јохан Александер. Тајно име Тито почео је да користи од 1934. године, када је његов пријатељ Херберт имао тек двадесет година.

Његова благо седа коса, обријано лице, са израженим мушким гркљаном, скривали су да Тито има 74 године. Његов немачки је био јако добар, јер је рођен на граници Хрватске и Словеније у време када су ове земље припадале Бечком царству. Био је металски радник, али и комунистички пропагатор, ђак и кадар Коминтерне.

Упознао је Херберта Ернста Карла Фрама на једном политичком курсу ове Комунистичке интернационале у Бечу пред крај Шпанског рата. Тада му је у поверењу рекао да је његово право име и презиме Јосип Броз. Херберт Фрам га је једноставно ословљавао са – Јошка. То је био омиљен надимак код Немаца.

Када су били изгнаници, Херберт због нацизма, скривао се у Норвешкој, а Тито због монархије, боравио је тајно у Русији, дописивали су се и размењивали своја искуства у илегалном политичком раду.

Тито је своја писма започињао класичном реченицом: „Драги Херберте…”, који му је одговарао писмима у којима је прва реченица била: „Јошка, друже!”

Та веза двојице марксиста и социјалиста била је искрена, јер млади Немац и остарели Југословен нису имали сукобљене, ни политичке, а ни личне интересе. Херберт је отворено показивао своје усхићење због пада цара Вилхелма и Немачког као и Аустријског царства, док је Тито био разочаран тиме што је Европа од Краљевине Србије направила Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.

Обојица су као антимонархисти веровали у власт радничке класе и у тезу да будућност припада радницима, мајсторима и шегртима, какви су њих двојица били у млађим данима.

– Успео си, Херберте. Врло је важно то што си од градоначелника Берлина постао министар иностраних послова Немачке. Мислим да сада можемо нас двојица да радимо озбиљне послове – говорио је Јосип Броз док је сецкао чоколадну торту.

Херберт Ернст Карл Фрам се слатко насмејао. Показао је своје блиставобеле зубе и искрен осећај за хумор:

– Мој Јошка, хвала на честиткама, али ја не могу теби да узвратим честитком, јер ти имаш толико политичког успеха да не могу да га набројим. Ти си мој друг, па не могу да те ословљавам са „председниче” или „маршале”. Заборавимо функције, останимо обични људи – предложио је Јосипу Брозу немачки тек постављени шеф дипломатије, који се сада и званично звао Вили Брант.

Тито га је гледао својим ситним плавим очима као да је премеравао Брантово тренутно расположење. Припремио је један озбиљан предлог за Бранта. Тито се бојао да откако је постао министар иностраних послова Немачке, да овај Немац не буде још тврђи него што је, иначе, био као први човек Берлина.

– Херберте, имам један предлог како да моју Југославију спасемо нас двојица беде, а како да помогнемо твојој Немачкој.

– Јошка, нудиш ми опет неки добар договор, као онај о исплати одштете Југославије мојој држави Немачкој, због протеривања 350.000 фолксдојчера из Војводине и Славоније.

– Нудим политички посао, на коме ћемо обојица да зарадимо – био је категоричан Тито.

– Причај – рече кратко Вили Брант.

– Нудим ти милион југословенских сељака и радника као јефтину радну снагу за немачку индустрију. Тиме ти решаваш проблем недостатка радне снаге и убрзаваш развој немачке индустрије и привреде. А ти мени да обећаш да ћеш њихове плате да уплаћујеш у моје југословенске банке, да тај новац ја користим за развој наше индустрије.

Брант га је дуго гледао директно у очи. Тито није склањао свој поглед. Немац је тражио потврду озбиљности предлога од југословенског председника. Да је Тито трепнуо или скренуо поглед, Немац би био убеђен да нешто мути, скрива или подмеће. Тито је издржао Брантову проверу.

– Кажеш милион радника. Одакле теби, Јошка, милион комуниста који ће да дођу да раде у Немачкој, са којом су до пре две деценије ратовали? Ко су ти људи?

– То су српски сељаци и радници из Србије и из Босне. Они нису били ни партизани, ни четници, а желе да они и њихова деца живе боље. Има у Немачкој ратних заробљеника, Срба који су после рата остали код вас, јер су изродили српску децу са Немицама. Траг је направљен, то је стаза којом ће ови људи да иду у Немачку.

Вили је ћутао. Тито је говорио:

– Расписаћу тајни проглас за запошљавање у иностранству, па када се мој југословенски народ пријави, ја га шаљем теби! – разрађивао је Тито свој план Вилију Бранту.

Немачки министар је и даље ћутао и размишљао.

– Немаш шта да изгубиш. Нема ризика у овом послу. Људи ће да долазе да раде. Ако им се не допадне Немачка, вратиће се кући и од срамоте неће никоме причати шта им се догодило у Немачкој!

– Зашто, Јошка, то не обавиш јавно? – изненадио га је питањем Вили Брант.

– Зато што Југословени и даље мрзе Немце и Немачку. А кад српска сиротиња дође на рад у ваш немачки рај, кад стави немачке марке у свој џеп, та мржња ће да нестане – био је сигуран Јосип Броз у својој процени.

Вили Брант је почео усиљено да једе своју чоколадну бечку торту. Куповао је време. Хтео је да мисли, да премери, да схвати корист коју може да извуче из овог необичног Брозовог предлога.

Ипак му није веровао. Предлог је био толико необичан да Брант није могао да схвати да председник комунистичке Југославије може тек тако да спакује и пошаље милион људи на рад у Немачку.

– Колико времена теби, Јошка, треба да ми пошаљеш раднике?

– Пола године. Пустим проглас, оснујемо Биро за запошљавање у иностранству и дамо људима пасоше. Жељни су да иду на Запад, да виде капиталистички рај. То су сиромашни сељаци и радници без посла, који се не боје рада, а ни туђине. Срби су такви људи, они се ничег не боје, па ни Немаца – развукао је Тито своје усне у усиљени осмех.

Осећао је неповерење Бранта, не у себе лично, него у читаву идеју. Броз је затворио у себи политичку конструкцију читавог посла, који ће му донети титулу спасиоца народа, а и новац будућих гостујућих радника.

– Ти људи ће да нама долазе у фазама. Не волим да остану вечно у Немачкој. Боравиће привремено са уговорима о раду на пет година, а потом ћемо да их мењамо новим радницима. Старе ћемо да враћамо у Југославију, јер не би ваљало да се одомаће и да почну да забушавају на послу, да траже државне привилегије и да постану терет Немачкој – утврђивао је Брант правила о доласку и боравку Југословена и Срба.

– Па, ви их обучавајте за послове са новом технологијом, па ко постане стручњак, задржите га слободно. Они који се нама врате кући, донеће и знање и новац Југославији – била је Титова рачуница.

Када су им шољице кафе постале празне, а тацне за колаче остале без чоколадне торте, Вили Брант и Јосип Броз су почели у себи да своде свој политичке рачуне.

Брант је набрајао да највише радника из Србије и из Босне може да запосли у аутомобилској индустрији, у Штутгарту и Франкфурту. Затим у рудницима угља у Баварској и челичанама у Шлезији.

– Знају ли, Јошка, ти твоји радници немачки? – упита га Вили Брант.

– Знају, како да не. Сви разумеју шта значи „халт”, па „капут”, али и „шрафенцигер”. Наслушали су се наши људи немачког језика у два светска рата, па ће га сада у миру усавршити – опет је Броз покушавао да буде духовит.

– Добро, Јошка. Предлажем да ти и ја потпишемо Споразум о привредној сарадњи Немачке и Југославије, са тежиштем на сарадњи ваше радничке класе у развоју наше индустрије. Моји ће из министарства да сачине текст споразума. Послаће га твојима и теби. Ти потпиши и врати га мени. Ја ћу да потпишем и ми до краја 1966. године крећемо у посао. Ти мени радничку класу, ја теби њене паре.

– Договорено – рекао је брзо и кратко Јосип Броз.

Обојица су климнули главама. Нису се руковали, јер то код комунистичких другова није био обичај. Реч је била јача од стиска две шаке.

– Али – прекинуо је Броз министрово осмехивање због добро склопљеног посла.

Брант је подигао поглед, обрве и очи, гледао је Броза из близине у лице.

– Волео бих да ми помогнеш да контролишем југословенске политичке емигранте у Немачкој, многи од њих су против мене!

Брозов додатни предлог није изненадио немачког министра иностраних послова. Вили Брант је опет климнуо главом. Сматрао је да је Титова контрола југословенских политичких емиграната заправо Брозов лични обрачун са усташама и четницима унутар Немачке. То је Брозов политички проблем.

Брант није желео да се меша у Титов прљав посао да не би ликвидације антијугословенске емиграције, како је Броз називао, постале немачки политички проблем.

Климање – одобравање.

Политички пријатељи и савезници, Брант и Броз, склопили су у Бечу, уз кафу и чоколадну торту, климањем главама 1966. године прошлог века два тајна политичка посла. Први је био извоз јефтине југословенске, односно српске радне снаге у Немачку, а други је био прогон и ликвидација српске и југословенске емиграције у Немачкој.

Растанак Вилија Бранта и Јосипа Броза био је срдачан. Обојица су били богатији за ново искуство и нове политичке задатке, што су, иначе, радили читавог свог живота.

На крају се Броз срдачно обратио Вилију Бранту:

– Желим ти, Херберте, да постанеш канцелар Савезне републике Немачке. Тада ћемо наш договор да подигнемо на званични државни ниво!

– Мој друже Јошка, како каже ваш народ – из твојих уста у божје уши!

Пуне три године тајно склопљен споразум о трансферу српске радне снаге у Немачку био је скривен од домаће и светске јавности. Када је Вили Брант 1969. године постао канцелар СР Немачке, почео је званични, јавни и масовни одлазак српских сељака и радника на привремени рад у Немачку. До смрти Јосипа Броза у мају 1980. године српски радници, односно немачки гастарбајтери, су у југословенским банкама имали штедњу вредну око двадесет милијарди долара.

Све награђене приче објављене су у књизи „Строго поверљиво” из прошлости Србије.

Оставите ваш коментар

Купон не важи за књиге које су већ на специјалним акцијама
Your subscription could not be saved. Please try again.
Успешно сте се пријавили.
0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу