Nagrađena priča na konkursu „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije 2023. godine
Treća nagrada
Marko Lopušina
Tajna seoba seljaka i radnika
SRPSKA SIROTINJA ODLAZI U RAJ
– Zdravo, Herberte, kako si?
– Zdravo, Joška, dobro sam. A ti?
– Nisam baš najbolje, zapali smo u bedu. I nema nam spasa.
– Uvek ima spasa, samo treba naći tajni izlaz iz siromaštva!
Ovaj kratki dijalog desio se u Beču 1966. godine. Dvojica ljudi u najboljim godinama, obrijani i sveži, sa šeširima na glavi, sedeli su u bašti restorana Saher i gledali ponudu kolača i torti.
Obojica su bili svesni da su započeli razgovor o neprijatnoj temi, za koju nisu bili spremni kada su se u maju te godine dogovarali da se vide u austrijskoj prestonici. Tema siromaštva i bede skinula je osmeh sa lica ove dvojice starih poznanika iz socijalističkog pokreta i moskovske Kominterne.
– Znaš, imam problem sa ogromnim brojem polupismenog sveta, koji nema posao. A znam i sam da lupmerproleterijat ume da bude jako nezgodan kada se naljuti. Napašće me!
– Znam, znam, i kod nas je to slučaj, samo je priča obrnuta. Mi imamo nedostatak fabričkih radnika, pa nam pada produktivnost u industriji, a time i zarade i plate radnika. Sindikati već najavljuju nemire.
Srknuli su svoju vrelu kafu i rekli konobaru da im donese po parče čuvene bečke saher-torte od crne čokolade.
Mlađi čovek, koji je imao 53 godine, zvao se Herbert Ernst Karl Fram. Srednje visine, krupne glave, sa kratkom kosom, pravih i zategnutih belih obraza, ličio je na originalnog Švabu. Odrastao je u nemačkom gradiću Libek pored majke, jer oca nikada nije video u svojoj blizini. Da bi preživeo, radio je kao brodski šegrt, pa kao radnik u brodogradilištu. Bio je marksista i španski borac za slobodu naroda i radničke klase. Njegov lični stav je bio kočoperan i uspravan u svakom trenutku. I kada je sedeo, i kada je stajao. I dok je hodao, leđa su mu bila prava i zategnuta, a glava stamena sa visoko uzdignutom bradom.
Herbert je voleo diskreciju i vodio je tajni politički život. Bio je član nemačkih socijalista i Radničke partije Nemačke, simpatizer komunizma i novinar, koji se potpisivao sa tajnim imenom i prezimenom Vili Brant.
Njegov stariji sagovornik takođe je bio diskretan čovek, sa desetak tajnih imena i pseudonima. U komunističkom svetu, a i kao španski borac, koristio je imena: Valter Fridrih, Rudi Majer, Johan Aleksander. Tajno ime Tito počeo je da koristi od 1934. godine, kada je njegov prijatelj Herbert imao tek dvadeset godina.
Njegova blago seda kosa, obrijano lice, sa izraženim muškim grkljanom, skrivali su da Tito ima 74 godine. Njegov nemački je bio jako dobar, jer je rođen na granici Hrvatske i Slovenije u vreme kada su ove zemlje pripadale Bečkom carstvu. Bio je metalski radnik, ali i komunistički propagator, đak i kadar Kominterne.
Upoznao je Herberta Ernsta Karla Frama na jednom političkom kursu ove Komunističke internacionale u Beču pred kraj Španskog rata. Tada mu je u poverenju rekao da je njegovo pravo ime i prezime Josip Broz. Herbert Fram ga je jednostavno oslovljavao sa – Joška. To je bio omiljen nadimak kod Nemaca.
Kada su bili izgnanici, Herbert zbog nacizma, skrivao se u Norveškoj, a Tito zbog monarhije, boravio je tajno u Rusiji, dopisivali su se i razmenjivali svoja iskustva u ilegalnom političkom radu.
Tito je svoja pisma započinjao klasičnom rečenicom: „Dragi Herberte…”, koji mu je odgovarao pismima u kojima je prva rečenica bila: „Joška, druže!”
Ta veza dvojice marksista i socijalista bila je iskrena, jer mladi Nemac i ostareli Jugosloven nisu imali sukobljene, ni političke, a ni lične interese. Herbert je otvoreno pokazivao svoje ushićenje zbog pada cara Vilhelma i Nemačkog kao i Austrijskog carstva, dok je Tito bio razočaran time što je Evropa od Kraljevine Srbije napravila Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca.
Obojica su kao antimonarhisti verovali u vlast radničke klase i u tezu da budućnost pripada radnicima, majstorima i šegrtima, kakvi su njih dvojica bili u mlađim danima.
– Uspeo si, Herberte. Vrlo je važno to što si od gradonačelnika Berlina postao ministar inostranih poslova Nemačke. Mislim da sada možemo nas dvojica da radimo ozbiljne poslove – govorio je Josip Broz dok je seckao čokoladnu tortu.
Herbert Ernst Karl Fram se slatko nasmejao. Pokazao je svoje blistavobele zube i iskren osećaj za humor:
– Moj Joška, hvala na čestitkama, ali ja ne mogu tebi da uzvratim čestitkom, jer ti imaš toliko političkog uspeha da ne mogu da ga nabrojim. Ti si moj drug, pa ne mogu da te oslovljavam sa „predsedniče” ili „maršale”. Zaboravimo funkcije, ostanimo obični ljudi – predložio je Josipu Brozu nemački tek postavljeni šef diplomatije, koji se sada i zvanično zvao Vili Brant.
Tito ga je gledao svojim sitnim plavim očima kao da je premeravao Brantovo trenutno raspoloženje. Pripremio je jedan ozbiljan predlog za Branta. Tito se bojao da otkako je postao ministar inostranih poslova Nemačke, da ovaj Nemac ne bude još tvrđi nego što je, inače, bio kao prvi čovek Berlina.
– Herberte, imam jedan predlog kako da moju Jugoslaviju spasemo nas dvojica bede, a kako da pomognemo tvojoj Nemačkoj.
– Joška, nudiš mi opet neki dobar dogovor, kao onaj o isplati odštete Jugoslavije mojoj državi Nemačkoj, zbog proterivanja 350.000 folksdojčera iz Vojvodine i Slavonije.
– Nudim politički posao, na kome ćemo obojica da zaradimo – bio je kategoričan Tito.
– Pričaj – reče kratko Vili Brant.
– Nudim ti milion jugoslovenskih seljaka i radnika kao jeftinu radnu snagu za nemačku industriju. Time ti rešavaš problem nedostatka radne snage i ubrzavaš razvoj nemačke industrije i privrede. A ti meni da obećaš da ćeš njihove plate da uplaćuješ u moje jugoslovenske banke, da taj novac ja koristim za razvoj naše industrije.
Brant ga je dugo gledao direktno u oči. Tito nije sklanjao svoj pogled. Nemac je tražio potvrdu ozbiljnosti predloga od jugoslovenskog predsednika. Da je Tito trepnuo ili skrenuo pogled, Nemac bi bio ubeđen da nešto muti, skriva ili podmeće. Tito je izdržao Brantovu proveru.
– Kažeš milion radnika. Odakle tebi, Joška, milion komunista koji će da dođu da rade u Nemačkoj, sa kojom su do pre dve decenije ratovali? Ko su ti ljudi?
– To su srpski seljaci i radnici iz Srbije i iz Bosne. Oni nisu bili ni partizani, ni četnici, a žele da oni i njihova deca žive bolje. Ima u Nemačkoj ratnih zarobljenika, Srba koji su posle rata ostali kod vas, jer su izrodili srpsku decu sa Nemicama. Trag je napravljen, to je staza kojom će ovi ljudi da idu u Nemačku.
Vili je ćutao. Tito je govorio:
– Raspisaću tajni proglas za zapošljavanje u inostranstvu, pa kada se moj jugoslovenski narod prijavi, ja ga šaljem tebi! – razrađivao je Tito svoj plan Viliju Brantu.
Nemački ministar je i dalje ćutao i razmišljao.
– Nemaš šta da izgubiš. Nema rizika u ovom poslu. Ljudi će da dolaze da rade. Ako im se ne dopadne Nemačka, vratiće se kući i od sramote neće nikome pričati šta im se dogodilo u Nemačkoj!
– Zašto, Joška, to ne obaviš javno? – iznenadio ga je pitanjem Vili Brant.
– Zato što Jugosloveni i dalje mrze Nemce i Nemačku. A kad srpska sirotinja dođe na rad u vaš nemački raj, kad stavi nemačke marke u svoj džep, ta mržnja će da nestane – bio je siguran Josip Broz u svojoj proceni.
Vili Brant je počeo usiljeno da jede svoju čokoladnu bečku tortu. Kupovao je vreme. Hteo je da misli, da premeri, da shvati korist koju može da izvuče iz ovog neobičnog Brozovog predloga.
Ipak mu nije verovao. Predlog je bio toliko neobičan da Brant nije mogao da shvati da predsednik komunističke Jugoslavije može tek tako da spakuje i pošalje milion ljudi na rad u Nemačku.
– Koliko vremena tebi, Joška, treba da mi pošalješ radnike?
– Pola godine. Pustim proglas, osnujemo Biro za zapošljavanje u inostranstvu i damo ljudima pasoše. Željni su da idu na Zapad, da vide kapitalistički raj. To su siromašni seljaci i radnici bez posla, koji se ne boje rada, a ni tuđine. Srbi su takvi ljudi, oni se ničeg ne boje, pa ni Nemaca – razvukao je Tito svoje usne u usiljeni osmeh.
Osećao je nepoverenje Branta, ne u sebe lično, nego u čitavu ideju. Broz je zatvorio u sebi političku konstrukciju čitavog posla, koji će mu doneti titulu spasioca naroda, a i novac budućih gostujućih radnika.
– Ti ljudi će da nama dolaze u fazama. Ne volim da ostanu večno u Nemačkoj. Boraviće privremeno sa ugovorima o radu na pet godina, a potom ćemo da ih menjamo novim radnicima. Stare ćemo da vraćamo u Jugoslaviju, jer ne bi valjalo da se odomaće i da počnu da zabušavaju na poslu, da traže državne privilegije i da postanu teret Nemačkoj – utvrđivao je Brant pravila o dolasku i boravku Jugoslovena i Srba.
– Pa, vi ih obučavajte za poslove sa novom tehnologijom, pa ko postane stručnjak, zadržite ga slobodno. Oni koji se nama vrate kući, doneće i znanje i novac Jugoslaviji – bila je Titova računica.
Kada su im šoljice kafe postale prazne, a tacne za kolače ostale bez čokoladne torte, Vili Brant i Josip Broz su počeli u sebi da svode svoj političke račune.
Brant je nabrajao da najviše radnika iz Srbije i iz Bosne može da zaposli u automobilskoj industriji, u Štutgartu i Frankfurtu. Zatim u rudnicima uglja u Bavarskoj i čeličanama u Šleziji.
– Znaju li, Joška, ti tvoji radnici nemački? – upita ga Vili Brant.
– Znaju, kako da ne. Svi razumeju šta znači „halt”, pa „kaput”, ali i „šrafenciger”. Naslušali su se naši ljudi nemačkog jezika u dva svetska rata, pa će ga sada u miru usavršiti – opet je Broz pokušavao da bude duhovit.
– Dobro, Joška. Predlažem da ti i ja potpišemo Sporazum o privrednoj saradnji Nemačke i Jugoslavije, sa težištem na saradnji vaše radničke klase u razvoju naše industrije. Moji će iz ministarstva da sačine tekst sporazuma. Poslaće ga tvojima i tebi. Ti potpiši i vrati ga meni. Ja ću da potpišem i mi do kraja 1966. godine krećemo u posao. Ti meni radničku klasu, ja tebi njene pare.
– Dogovoreno – rekao je brzo i kratko Josip Broz.
Obojica su klimnuli glavama. Nisu se rukovali, jer to kod komunističkih drugova nije bio običaj. Reč je bila jača od stiska dve šake.
– Ali – prekinuo je Broz ministrovo osmehivanje zbog dobro sklopljenog posla.
Brant je podigao pogled, obrve i oči, gledao je Broza iz blizine u lice.
– Voleo bih da mi pomogneš da kontrolišem jugoslovenske političke emigrante u Nemačkoj, mnogi od njih su protiv mene!
Brozov dodatni predlog nije iznenadio nemačkog ministra inostranih poslova. Vili Brant je opet klimnuo glavom. Smatrao je da je Titova kontrola jugoslovenskih političkih emigranata zapravo Brozov lični obračun sa ustašama i četnicima unutar Nemačke. To je Brozov politički problem.
Brant nije želeo da se meša u Titov prljav posao da ne bi likvidacije antijugoslovenske emigracije, kako je Broz nazivao, postale nemački politički problem.
Klimanje – odobravanje.
Politički prijatelji i saveznici, Brant i Broz, sklopili su u Beču, uz kafu i čokoladnu tortu, klimanjem glavama 1966. godine prošlog veka dva tajna politička posla. Prvi je bio izvoz jeftine jugoslovenske, odnosno srpske radne snage u Nemačku, a drugi je bio progon i likvidacija srpske i jugoslovenske emigracije u Nemačkoj.
Rastanak Vilija Branta i Josipa Broza bio je srdačan. Obojica su bili bogatiji za novo iskustvo i nove političke zadatke, što su, inače, radili čitavog svog života.
Na kraju se Broz srdačno obratio Viliju Brantu:
– Želim ti, Herberte, da postaneš kancelar Savezne republike Nemačke. Tada ćemo naš dogovor da podignemo na zvanični državni nivo!
– Moj druže Joška, kako kaže vaš narod – iz tvojih usta u božje uši!
Pune tri godine tajno sklopljen sporazum o transferu srpske radne snage u Nemačku bio je skriven od domaće i svetske javnosti. Kada je Vili Brant 1969. godine postao kancelar SR Nemačke, počeo je zvanični, javni i masovni odlazak srpskih seljaka i radnika na privremeni rad u Nemačku. Do smrti Josipa Broza u maju 1980. godine srpski radnici, odnosno nemački gastarbajteri, su u jugoslovenskim bankama imali štednju vrednu oko dvadeset milijardi dolara.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije.