Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Повратак

Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Србија на размеђи векова”

 

Чедомир Штајн

Повратак

 

Бежи. Шта ме гледаш? Нећу те убити. Ја кад убијем, ти то називаш зверством, злочином. Ти кад убијеш, то називаш ратом. Тераш ме на своје да пуцам, па кад одбијем, проглашаваш ме издајником. Хоћеш породицу да ми сатреш што сам издао тебе. Ко си, бре, ти да ми судиш што на брата нећу да пуцам? Бојиш ме се, јашта. Зато си ме и послао у Лавов, у божју матер, бечко дупе да ти чувам од Руса.

Стрпаше нас у возове у Вршцу, потуцај се, премештај се, кафа као мокраћа, мокар дуван, а онда пушка у руке, па на Русе. Први сте побегли, а нас у ровове. Двадесетчетворицу из мог пука побише Руси, дванаесторица им пребегоше као ратни заробљеници, а ја одсечен, остах сам, па кад ме пронађоше, хтедоше на лицу места да ме стрељају… голобради један, млади Рус, држи ме на нишану, а ја урлам: „Не стрељајте, не стрељајте”, па се мажем оним блатом, чуј мене блатом, било је ту и крви и гована. Мажем се да докажем да нисам од ваших, да сам од… наших… њихових… и још тако мажем говна по овој униформи…

Дође још Руса, те ме одведоше, мало-помало ме неко боцне пушком у леђа. Кад стигосмо до једне заветрине, још су ми били иза леђа, зажмурих, помолих се у себи, мислим, стрељаће ме, ако, можда сам и заслужио. Приђе ме један и у џеп ми стави нешто, осећам као неку куглу, завапих у себи, зар је бомба, зар ће да ме разнесу, боље да ме убију кô пса и баце у неку рупу него овако.

Време је пролазило, ништа се не догађа, тада сам се осмелио да се окренем, а они као авети, ишчезоше, нема никог. Они то мисле да ја пресудим себи. Сакрили се, гледају, па се цере. Ма, ипак нема никог. Ја за џеп, такав неки нељудски смех ме обузео док сам држао у рукама. Јаје. Кувано јаје. Ништа слађе у животу нисам појео. Не хтедох да скинем униформу, мило ми што смрди онако крвава. То ми и даде неку надљудску снагу. Прошао сам овако и Украјину, и Пољску, и Угарску. Смрдим, ал’ нико ме не дира.

Нећу да ти саспем куршум у чело. Где су Илинка и деца? Не разумеш? Где су ми жена и деца, питам. Како бре, у мојој си кући, а не разумеш… Скидај се… Ablegen! Тако… Е, сад лепо обуци ову униформу… Ankleiden! Тако, видиш како ти лепо стоји, како ћеш сад мој крст да носиш. Где сте ми сахранили жену и децу? Ја мојима сада идем. Треба васкрснути негде далеко. Вратићу се. Вратићу се иако погинем. Зато, губи се, Швабо, јер ћу и мртав да ти сметам.

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу