Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Srbija na razmeđi vekova”
Čedomir Štajn
Povratak
Beži. Šta me gledaš? Neću te ubiti. Ja kad ubijem, ti to nazivaš zverstvom, zločinom. Ti kad ubiješ, to nazivaš ratom. Teraš me na svoje da pucam, pa kad odbijem, proglašavaš me izdajnikom. Hoćeš porodicu da mi satreš što sam izdao tebe. Ko si, bre, ti da mi sudiš što na brata neću da pucam? Bojiš me se, jašta. Zato si me i poslao u Lavov, u božju mater, bečko dupe da ti čuvam od Rusa.
Strpaše nas u vozove u Vršcu, potucaj se, premeštaj se, kafa kao mokraća, mokar duvan, a onda puška u ruke, pa na Ruse. Prvi ste pobegli, a nas u rovove. Dvadesetčetvoricu iz mog puka pobiše Rusi, dvanaestorica im prebegoše kao ratni zarobljenici, a ja odsečen, ostah sam, pa kad me pronađoše, htedoše na licu mesta da me streljaju… golobradi jedan, mladi Rus, drži me na nišanu, a ja urlam: „Ne streljajte, ne streljajte”, pa se mažem onim blatom, čuj mene blatom, bilo je tu i krvi i govana. Mažem se da dokažem da nisam od vaših, da sam od… naših… njihovih… i još tako mažem govna po ovoj uniformi…
Dođe još Rusa, te me odvedoše, malo-pomalo me neko bocne puškom u leđa. Kad stigosmo do jedne zavetrine, još su mi bili iza leđa, zažmurih, pomolih se u sebi, mislim, streljaće me, ako, možda sam i zaslužio. Priđe me jedan i u džep mi stavi nešto, osećam kao neku kuglu, zavapih u sebi, zar je bomba, zar će da me raznesu, bolje da me ubiju kô psa i bace u neku rupu nego ovako.
Vreme je prolazilo, ništa se ne događa, tada sam se osmelio da se okrenem, a oni kao aveti, iščezoše, nema nikog. Oni to misle da ja presudim sebi. Sakrili se, gledaju, pa se cere. Ma, ipak nema nikog. Ja za džep, takav neki neljudski smeh me obuzeo dok sam držao u rukama. Jaje. Kuvano jaje. Ništa slađe u životu nisam pojeo. Ne htedoh da skinem uniformu, milo mi što smrdi onako krvava. To mi i dade neku nadljudsku snagu. Prošao sam ovako i Ukrajinu, i Poljsku, i Ugarsku. Smrdim, al’ niko me ne dira.
Neću da ti saspem kuršum u čelo. Gde su Ilinka i deca? Ne razumeš? Gde su mi žena i deca, pitam. Kako bre, u mojoj si kući, a ne razumeš… Skidaj se… Ablegen! Tako… E, sad lepo obuci ovu uniformu… Ankleiden! Tako, vidiš kako ti lepo stoji, kako ćeš sad moj krst da nosiš. Gde ste mi sahranili ženu i decu? Ja mojima sada idem. Treba vaskrsnuti negde daleko. Vratiću se. Vratiću se iako poginem. Zato, gubi se, Švabo, jer ću i mrtav da ti smetam.