Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„O једном краљу (Бајка која то није)”, Новак Мандарић

Са конкурса Велики српски XIX век 2021. године

 

Некада давно, пре скоро век и по, у малој краљевини на брдовитом Балкану по имену Србија владао је један краљ који се звао Милан. Личи на бајку, зар не? Давно су људи рекли да живот пише романе, а живот краља Милана може да буде интересантна грађа за писце различитих жанрова, који год сегмент његовог живота захватили.

Може се писати о несигурном дечаку који је рано остао без родитељске пажње, а који је постао владар после атентата на његовог стрица Михаила, када је убијена и његова рођена тетка Анка Константиновић, а сестра од тетке Катарина Константиновић рањена.

Некоме може бити инспирација човек с манама и скандал-мајстор познат по многобројним љубавним аферама, или пак владар који je од вазалне османске кнежевине изградио модерну европску државу, уздигао је на ранг краљевине, у чије време су се школовали официри од којих су неки касније, као ђенерали и војводе, извојевали одлучујуће победе у балканским и Првом светском рату, а неки су опет 1903. године сабљама и револверима запечатили судбину династије Обреновић, као и научници и уметници који су својим радом с поносом представљали Србију.

За многе је он један од владара који је највише учинио за Србију, али и апсолутиста коме су се незадовољни поданици за рђаве потезе светили атентатима, од којих су најпознатији Теразијска бомба, Илкин атентат и Ивањдањски атентат и чувени Смедеревски намештај, за који се не може тачно рећи да ли је у питању атентат или несрећни случај. Том приликом су под теретом тада још кнеза Милана попустиле греде једног пољског клозета, па се несрећни младић умало није удавио у „миришљавом” садржају, спасао га је хитац из револвера који је употребио као последњи позив у помоћ.

Ипак, није Милан био само мета атентатора већ и уметника, који су га често знали поткачити својим оштрим перима. Краљ Милан је иначе био познат и као љубитељ уметности, покровитељ многих културних установа, пријатељ Бодлера, Манеа, Гогена и Тулуз-Лотрека, али неким уметницима његови потези нису били по вољи, па су протест исказивали у својим делима. Тако је Војислав Илић под псеудонимом Црни Домино написао песму „Маскенбал на Руднику”, у којој је с једне стране критиковао краља да не води бригу о сељацима, а са друге стране описао раскалашан краљев живот и увредио краљеву љубавницу Артемизу Христић. Бранислав Нушић је под псеудонимом Гусарче у својој песми „Погреб два раба” описао два погреба; први је био погреб мајке ђенерала Драгутина Франасовића, блиског краљевог пријатеља, који му је приликом Илкиног атентата спасао живот, а други мајора Михајла Катанића, хероја Српско- бугарског рата, који је приликом борбе за Нешков вис код Пирота спасао српску заставу да не падне Бугарима у руке, па је том приликом тешко рањен. Интересантна је чињеница да је његов херојски чин био високо цењен и од стране бугарског владара. Нушић је био револтиран чињеницом да се на сахрани Франасовићеве мајке појавио скоро цео државни врх с краљем на челу, док су мајора Катанића на вечни починак испратиле малобројне колеге официри. Том приликом су настали стихови: „У Србији прилике су так’е, бабе славе, презиру јунаке.”

Постоји још једна песма непознатог аутора без које се није могло замислити скоро ниједно весеље у Србији. Реч је о песми „Мој Милане”, која говори о забрањеној љубави девојке и момка који се зове Милан, али ако се чита између редова, може се закључити да се ради о краљу Милану. Након пораза у Српско-бугарском рату 1885. године краљ је проглашен за главног кривца за катастрофу, а старо је правило да кад си већ крив, твоји противници против тебе искористе сваку твоју ману како би те још више оцрнили. Против Милана су искористили његову слабост према женама. Познато је да је имао велики број љубавних афера, од којих је поједине сакривао, а за неке се није ни трудио да их заташка. У песми се вероватно алудира на краљеву везу с поменутом Артемизом Христић, некадашњом дворском дамом његове супруге Наталије, с којом је касније у ванбрачној заједници добио сина Ђорђа. Милан је Артемизи долазио под окриљем ноћи и огрнут кабаницом, али у краљевској кочији, чиме је покренуо лавину трачева низ београдску чаршију. Непознати уметник је причу о ожењеном краљу који усред рата са Бугарском улази у везу са удатом женом и притом по народном мишљењу занемарује тешку ситуацију у којој се његова земља налази преоденуо у песму о забрањеној љубави између момка и девојке где девојка поручује своме драгану који се зове, о случајности, Милан да пред полазак у војску стане пред њену капију и махне марамицом, што би значило да је вољан и сагласан да њихова веза не буде више ни тајна ни забрањена. Веза Милана и Артемизе није се завршила срећно пошто Милан није хтео да призна њиховог сина Ђорђа за свог легитимног наследника и учини га равноправним са законитим сином Александром.

Био једном један краљ по имену Милан. Звучи као бајка? Нажалост, не. Прича о краљу Милану није она прича која ће се завршити старим добрим бајковитим завршетком „и живео је срећно до краја живота”. Краљ Милан Обреновић – који је учинио велике ствари за Србију због којих би га требало уврстити међу бесмртнике, a упамћен је по смртничким манама – скончао је у туђој царевини од упале плућа у тешким самртним мукама и релативно младим годинама, разочаран и озлојеђен.

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу