Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Деца

Награђена прича на конкурсу Србија на размеђи векова 2022. године

Иван Стаменковић

Деца

Поручник Савић је улетео у дашчару сав блатњав и задихан.

– Наређено је да кренемо ка Великом Бошњаку чим киша умине – рекао је у даху. – Капларе, пренеси наређење следећој чети.

– Разумем, госн поручниче – салутира голобради каплар и истрча у кишу.

– Драгутине, ти ли си ту? – упита поручник једног онижег војника до ког је досегло светло кроз отворена врата.

– Јесам, госн поручниче – одговори Драгутин и начини покрет да устане.

Поручник га заустави руком.

– Седи, Драгутине, не устај. Требаће снаге ноћас.

– ’Оће, госн поручниче – рече Драгутин и врати се у сламу.

Поручник се задржа тренутак на вратима, као одмеравајући да ли му је боље да ту сачека крај олује или да потражи боље место. Проценио је да је већ довољно мокар и да нема разлога да у страћари добије и буве, те и он отрча некуд.

Драгутин приђе вратима и одшкрину их. Киша је пљуштала већ два сата. То је било добро – док пада, ни они, ни Швабе неће никуд. А кад киша престане, онда ће да се гине.

Сада их је у колиби било петорица. Тројица су спавала. Његови исписници су научени да уграбе сваки тренутак да се одморе. И он је дремао док га поручников улазак није пробудио. Било му је двадесет седам година, а осећао је да се наратовао за три живота. Било је у чети неколико њих који су ратовали против Турака и гонили их до под Једрене. А онда су ратовали против Бугара. А сада су их подигли да ратују против Аустријанаца. И Мађара, Чеха, Хрвата, Румуна… „Може ли један човек да ратује против тол’ки народи?”, мислио је.

Пети војник је био неки Радисав Костић, младић од двадесетак година, коме је ово био први пут да иде у борбу и није могао да сакрије страх. Драгутин га је познавао само овлаш. Сећао се да се, док су марширали кроз Шумадију, Радисав похвалио да зна да плива. Кућа му поред Мораве, па научио још као дете.

– Земљаче, јеси ли жењен ти? – упита Драгутин да прекине ћутање.

– Прошле зиме сам се оженио – одговори Радисав. – Жена ми остала носећа, ће се породи на зиму, ако бог да.

– Ти се срећан човек – рече Драгутин. – Мене неће пород. Стра’ ме ћу погинем, децу нисам изродио.

Радисав ништа не рече. Ако је израз његовог лица нешто говорио, то се није видело у мрачном углу.

Драгутин је опет гледао кроз врата, у кишу, али слике које су му се вртеле по глави долазиле су из сећања. Јављало му се његово село у планини и ближњи, за које се бојао да их више неће видети. И деца. Нерођена деца, за коју се све више плашио да их неће дочекати. Прошлог лета се оженио по други пут. Прва жена је била болешљива и умрла је тек што се он вратио из рата против Бугара. Ево већ друга година, ни с новом женом се није дало да добије порода. А овај рат неће бити кратак као прошли. Тад су Турци брже бежали пред њима но што су они могли да јуришају. Са Бугарима није потрајало ни цео месец. А сада? Сада је голема сила ударила и плашио се да овом рату краја неће видети.

Дошао му је брат у мисли. Најстарији брат Никола, који је погинуо у том победоносном рату против Турака. Погинуо је, али је оставио троје деце иза себе. Двојицу синова. И коме је сад било боље? Николи, који је поживео тридесет година и оставио пород, или Драгутину, који се вуче по овом блату, потискујући страх да је јалов?

Из мисли га опет прену Радисав.

– Побратиме, како је то кад пуцају на тебе?

Драгутин приђе и чучну поред њега.

– Пипни овде. – Он ухвати Радисава за руку и стави је на своју потколеницу. Овај притисну и кроз чакшире осети као неко зрно које мрда испод коже.

– То је турско зрно – рече Драгутин. – Рекли доктори да је боље да га не ваде, урасло у месо.

– Боли ли те? – упута Радисав са страхопоштовањем. За њих регруте старији војници су били хероји. Обичан редов који је прошао два рата уживао је веће поштовање међу младом војском него каплар или наредник који су добили чин овог лета.

– Не боли – рече Драгутин. – Него се надам да ће ме сачува. – Радисав га погледа упитно, а Драгутин се насмеја. – Рачунам, ако треба у гроб да носим душмански метак, ево ја га већ имам. Ако неки горе од то води рачун, да се пише тамо да за мен’ не троше други.

Напољу се грмљавина удаљавала и мрак је почињао да се спушта. То је значило да ће ускоро кренути уз падину Цера. Од јутра су пешачили пуних десет сати и пљусак је био добродошао да се одморе. Чула се њиска коња и довикивање људи. Радисав хтеде да приђе вратима, али га Драгутин заустави.

– Земљаче, ако ’оћеш да поживиш у рат, одмарај се кад можеш и не ради ништа док ти не нареде. Не јављај се добровољно ни за шта и не трчи пред сви’.

Није требало дуго чекати на наређење. Још су последње кишне капи добовале о даске изнад њих, кад се врати каплар и потера их напоље. Она тројица се разбудише и, као да нису ни спавали, покупише пушке и изађоше. Ноћ се већ била спустила и људи су се сударали у мраку, тражећи своје јединице.

 

* * *

Око пола десет се разведрило и изашао је месец. Сабласна колона одмицала је уз косину. Војници су ћутке марширали, стежући ремење пушака. Опанци су били пуни блата и људи и коњи су се клизали уз каљаве стазе.

Однекуд дојаха неки официр, окрену коња у месту и повика некоме у мрак.

– Прошли смо коту 255! Јави Станојковићу да тера батаљон према Каони, извидница је јавила да су Швабе иза превоја!

Официр нестаде откуда је и дошао.

После пола сата зачу се пушкарање даље ка врху. Млађи војници застадоше, као да траже дозволу да се негде заклоне. Старији их потераше даље – они су умели да по звуку разликују пушку која пуца на њих од оне која је предалеко.

Наставили су даље. Пушкарање је постајало јаче како су се приближавали врху.

– Наредниче, још двеста метара и разбијај формацију!

То је био глас поручника Савића негде лево. Наредник понови наређење које су сви већ јасно чули. Месец је сијао изнад врха Цера толико да су могли да разазнају силуете наспрам неба.

Први меци зафијукаше изнад њихових глава. Драгутин скиде пушку с рамена и склони се са стазе за једно дрво. Ту је земља била оцедита и он оструга блато са опанака о некакав камен. На све стране војници су грабили између дрвећа. Нити су видели непријатеља, нити је он могао видети њих, али су меци зујали на све стране.

У једном тренутку изби на чистину према врху. Застаде и осмотри како се руб шуме протеже улево и одлучи да прати заклон дрвећа. А онда виде како десетак корака од њега Радисав излази из шуме и креће преко чистине.

Не тамо, заусти да викне, али Радисав се ухвати за груди, и без гласа паде лицем у траву. Драгутин опсова, пребаци пушку о леђа и четвороношке одбауља до тела. Ухвати га за ноге и одвуче га до најближег дрвета, те га окрену. Очи мртваца су биле широм отворене, уперене ка месечини.

– Напред, браћо! – викао је неко горе. – Напред!

Из шуме појури стотину сенки уз чистину, ка обасјаном врху.

Драгутин прекрсти руком изнад тела погинулог. Узе опет пушку у руке и појури за својима.

* * *

Драгутин ће преживети рат. Прећи ће Албанију и преболети тифус. Са тридесет пет година ће дочекати да му жена роди кћер, а затим и још једну. У четрдесет шестој ће добити сина. Доживеће деведесет и три године. У гроб ће однети турско зрно у потколеници.

Више од педесет година након ове ноћи његов син ће упознати жену из села на обали Мораве, чији је отац рођен као посмрче, у јануару 1915. Добиће два сина. Млађи син ће од породичних сећања начинити ову причу.

Драгутин је мој деда по оцу.

Радисав је мој прадеда по мајци.

 

Све награђене приче објављене су у књизи Србија на размеђи векова.

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу