Nagrađena priča na konkursu Srbija na razmeđi vekova 2022. godine
Ivan Stamenković
Deca
Poručnik Savić je uleteo u daščaru sav blatnjav i zadihan.
– Naređeno je da krenemo ka Velikom Bošnjaku čim kiša umine – rekao je u dahu. – Kaplare, prenesi naređenje sledećoj četi.
– Razumem, gosn poručniče – salutira golobradi kaplar i istrča u kišu.
– Dragutine, ti li si tu? – upita poručnik jednog onižeg vojnika do kog je doseglo svetlo kroz otvorena vrata.
– Jesam, gosn poručniče – odgovori Dragutin i načini pokret da ustane.
Poručnik ga zaustavi rukom.
– Sedi, Dragutine, ne ustaj. Trebaće snage noćas.
– ’Oće, gosn poručniče – reče Dragutin i vrati se u slamu.
Poručnik se zadrža trenutak na vratima, kao odmeravajući da li mu je bolje da tu sačeka kraj oluje ili da potraži bolje mesto. Procenio je da je već dovoljno mokar i da nema razloga da u straćari dobije i buve, te i on otrča nekud.
Dragutin priđe vratima i odškrinu ih. Kiša je pljuštala već dva sata. To je bilo dobro – dok pada, ni oni, ni Švabe neće nikud. A kad kiša prestane, onda će da se gine.
Sada ih je u kolibi bilo petorica. Trojica su spavala. Njegovi ispisnici su naučeni da ugrabe svaki trenutak da se odmore. I on je dremao dok ga poručnikov ulazak nije probudio. Bilo mu je dvadeset sedam godina, a osećao je da se naratovao za tri života. Bilo je u četi nekoliko njih koji su ratovali protiv Turaka i gonili ih do pod Jedrene. A onda su ratovali protiv Bugara. A sada su ih podigli da ratuju protiv Austrijanaca. I Mađara, Čeha, Hrvata, Rumuna… „Može li jedan čovek da ratuje protiv tol’ki narodi?”, mislio je.
Peti vojnik je bio neki Radisav Kostić, mladić od dvadesetak godina, kome je ovo bio prvi put da ide u borbu i nije mogao da sakrije strah. Dragutin ga je poznavao samo ovlaš. Sećao se da se, dok su marširali kroz Šumadiju, Radisav pohvalio da zna da pliva. Kuća mu pored Morave, pa naučio još kao dete.
– Zemljače, jesi li ženjen ti? – upita Dragutin da prekine ćutanje.
– Prošle zime sam se oženio – odgovori Radisav. – Žena mi ostala noseća, će se porodi na zimu, ako bog da.
– Ti se srećan čovek – reče Dragutin. – Mene neće porod. Stra’ me ću poginem, decu nisam izrodio.
Radisav ništa ne reče. Ako je izraz njegovog lica nešto govorio, to se nije videlo u mračnom uglu.
Dragutin je opet gledao kroz vrata, u kišu, ali slike koje su mu se vrtele po glavi dolazile su iz sećanja. Javljalo mu se njegovo selo u planini i bližnji, za koje se bojao da ih više neće videti. I deca. Nerođena deca, za koju se sve više plašio da ih neće dočekati. Prošlog leta se oženio po drugi put. Prva žena je bila bolešljiva i umrla je tek što se on vratio iz rata protiv Bugara. Evo već druga godina, ni s novom ženom se nije dalo da dobije poroda. A ovaj rat neće biti kratak kao prošli. Tad su Turci brže bežali pred njima no što su oni mogli da jurišaju. Sa Bugarima nije potrajalo ni ceo mesec. A sada? Sada je golema sila udarila i plašio se da ovom ratu kraja neće videti.
Došao mu je brat u misli. Najstariji brat Nikola, koji je poginuo u tom pobedonosnom ratu protiv Turaka. Poginuo je, ali je ostavio troje dece iza sebe. Dvojicu sinova. I kome je sad bilo bolje? Nikoli, koji je poživeo trideset godina i ostavio porod, ili Dragutinu, koji se vuče po ovom blatu, potiskujući strah da je jalov?
Iz misli ga opet prenu Radisav.
– Pobratime, kako je to kad pucaju na tebe?
Dragutin priđe i čučnu pored njega.
– Pipni ovde. – On uhvati Radisava za ruku i stavi je na svoju potkolenicu. Ovaj pritisnu i kroz čakšire oseti kao neko zrno koje mrda ispod kože.
– To je tursko zrno – reče Dragutin. – Rekli doktori da je bolje da ga ne vade, uraslo u meso.
– Boli li te? – uputa Radisav sa strahopoštovanjem. Za njih regrute stariji vojnici su bili heroji. Običan redov koji je prošao dva rata uživao je veće poštovanje među mladom vojskom nego kaplar ili narednik koji su dobili čin ovog leta.
– Ne boli – reče Dragutin. – Nego se nadam da će me sačuva. – Radisav ga pogleda upitno, a Dragutin se nasmeja. – Računam, ako treba u grob da nosim dušmanski metak, evo ja ga već imam. Ako neki gore od to vodi račun, da se piše tamo da za men’ ne troše drugi.
Napolju se grmljavina udaljavala i mrak je počinjao da se spušta. To je značilo da će uskoro krenuti uz padinu Cera. Od jutra su pešačili punih deset sati i pljusak je bio dobrodošao da se odmore. Čula se njiska konja i dovikivanje ljudi. Radisav htede da priđe vratima, ali ga Dragutin zaustavi.
– Zemljače, ako ’oćeš da poživiš u rat, odmaraj se kad možeš i ne radi ništa dok ti ne narede. Ne javljaj se dobrovoljno ni za šta i ne trči pred svi’.
Nije trebalo dugo čekati na naređenje. Još su poslednje kišne kapi dobovale o daske iznad njih, kad se vrati kaplar i potera ih napolje. Ona trojica se razbudiše i, kao da nisu ni spavali, pokupiše puške i izađoše. Noć se već bila spustila i ljudi su se sudarali u mraku, tražeći svoje jedinice.
* * *
Oko pola deset se razvedrilo i izašao je mesec. Sablasna kolona odmicala je uz kosinu. Vojnici su ćutke marširali, stežući remenje pušaka. Opanci su bili puni blata i ljudi i konji su se klizali uz kaljave staze.
Odnekud dojaha neki oficir, okrenu konja u mestu i povika nekome u mrak.
– Prošli smo kotu 255! Javi Stanojkoviću da tera bataljon prema Kaoni, izvidnica je javila da su Švabe iza prevoja!
Oficir nestade otkuda je i došao.
Posle pola sata začu se puškaranje dalje ka vrhu. Mlađi vojnici zastadoše, kao da traže dozvolu da se negde zaklone. Stariji ih poteraše dalje – oni su umeli da po zvuku razlikuju pušku koja puca na njih od one koja je predaleko.
Nastavili su dalje. Puškaranje je postajalo jače kako su se približavali vrhu.
– Naredniče, još dvesta metara i razbijaj formaciju!
To je bio glas poručnika Savića negde levo. Narednik ponovi naređenje koje su svi već jasno čuli. Mesec je sijao iznad vrha Cera toliko da su mogli da razaznaju siluete naspram neba.
Prvi meci zafijukaše iznad njihovih glava. Dragutin skide pušku s ramena i skloni se sa staze za jedno drvo. Tu je zemlja bila ocedita i on ostruga blato sa opanaka o nekakav kamen. Na sve strane vojnici su grabili između drveća. Niti su videli neprijatelja, niti je on mogao videti njih, ali su meci zujali na sve strane.
U jednom trenutku izbi na čistinu prema vrhu. Zastade i osmotri kako se rub šume proteže ulevo i odluči da prati zaklon drveća. A onda vide kako desetak koraka od njega Radisav izlazi iz šume i kreće preko čistine.
Ne tamo, zausti da vikne, ali Radisav se uhvati za grudi, i bez glasa pade licem u travu. Dragutin opsova, prebaci pušku o leđa i četvoronoške odbaulja do tela. Uhvati ga za noge i odvuče ga do najbližeg drveta, te ga okrenu. Oči mrtvaca su bile širom otvorene, uperene ka mesečini.
– Napred, braćo! – vikao je neko gore. – Napred!
Iz šume pojuri stotinu senki uz čistinu, ka obasjanom vrhu.
Dragutin prekrsti rukom iznad tela poginulog. Uze opet pušku u ruke i pojuri za svojima.
* * *
Dragutin će preživeti rat. Preći će Albaniju i preboleti tifus. Sa trideset pet godina će dočekati da mu žena rodi kćer, a zatim i još jednu. U četrdeset šestoj će dobiti sina. Doživeće devedeset i tri godine. U grob će odneti tursko zrno u potkolenici.
Više od pedeset godina nakon ove noći njegov sin će upoznati ženu iz sela na obali Morave, čiji je otac rođen kao posmrče, u januaru 1915. Dobiće dva sina. Mlađi sin će od porodičnih sećanja načiniti ovu priču.
Dragutin je moj deda po ocu.
Radisav je moj pradeda po majci.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Srbija na razmeđi vekova.