Награђени есеј на конкурсу Док је речи и писци су живи 2020. године.
Људи су у нама дубоко, дубоко скривени,
И не могу,
Не могу,
Не могу да се врате…
Душан Васиљев
Песник који је „плакао за сваку кап крви што их човек Човеку проли”, запамћен данас међу читалачком публиком и као сведок и као учесник Првог светског рата, остао је заувек обележен овим неминовно трагичним ратним искуством, које је уједно представљало и централни мотив његове поезије. Још као дечак, ломљен тешким животним приликама и испуњен разочарањем, сада, као писац и песник, свој анимозитет и индигнацију отворено искаљује према неодређеним виновницима овакве судбине. Душан Васиљев (1900–1924) нагнуо се својим стваралаштвом над државу исцрпљену смрћу, поразом и сиромаштвом, у загушљивој послератној атмосфери пуној људске несавесности и безосећајности, „ко железни обруч који гуши, гуши… гуши…” и не пружа преживелом никакву наду у превазилажење проживљеног. Његово књижевно стварање започиње и развија се у периоду авангардних превирања која захватају српску, али и светску књижевност – тензије пред ескалацију, а потом и само искуство Првог светског рата драстично мењају друштвену, а самим тим и књижевну атмосферу широм света, будући да је израз општег незадовољства већ неколико година уназад постепено захватао готово све уметности.
Карактеристичан по споју дефетизма и животне искре која је успевала да опстане (премда претећи да се сваког часа угаси), ближи експресионистичком покрету духом него стилским поступцима, Васиљев је кроз своје песме пружио слику једне наказне и непорециве стварности. Ова је стварност била испуњена сломљеним идеалима и путевима који су не само „од бола и беде сливени” већ уједно и закрчени човековом измученом савести. Огорченост због константне спутаности која га је пратила за време и после рата гонила је Васиљева да упорно руши наметнуте границе, те да пружи руку помирења онима са друге стране како би могли да удруже свој протест, а овај револт најгласније се чуо у песниковом првом лицу множине („Нико није хтео да нас схвати: ми смо хтели победу идеје, а нисмо хтели клати!”). Док је Васиљев узвикивао ми, није рушио само границе између нација или класа – он је викао у име свих жртава рата, оних који су преживели „црвене године клања” и који су једнаки у својој патњи. На овај начин брисала се још једна граница – она између победника и поражених, јер у рату, сматрао је Васиљев, свако је унапред изгубио. У свом разочарању у човечанство вођено мржњом и агресивним, рушилачким нагонима, песник је ипак успео да пронађе и једну светлију, победничку страну – у питању је Човек, појединац који, у покајању, настоји да се врати са странпутице којом је пошао, притом схватајући да су сви људи заправо сапатници у свеопштем разарању које је захватило свет – спас се, дакле, налази једино у издизању над злом које се усадило у безумни, отуђени људски род, на шта симболично упућује и велико почетно слово у датој речи. Васиљев тако не заборавља ни оне који су Презрени, Изгнани, Несхваћени и Исмејани – сви који су се (као и сам песник) борили за туђе циљеве и идеале и у тој борби напослетку остали изиграни и одбачени. Битно је, такође, не пренебрегнути чињеницу да је Васиљев апсурдности ратовања прилазио са становишта сведока, како ратних катастрофа, тако и њихових последица које су пратиле преживеле годинама касније, а неке су (међу њима и Васиљева) коштале живота. Трагична исповест предочена у заоставштини овог песника стога и даље важи за један од најгласнијих и најпотреснијих вапаја послератног Човека за оним што му је заувек остало недостижно.
Повратак из рата донео је Васиљеву заробљеништво у раљама сурове свакодневице. „Нигде братског поздрава ни руке”, песниково ми наишло је на тишину, а ова обамрлост средине полако се настанила и у његовом бићу. Постао је свестан узалудности својих нада и прихватио је помирење са чињеницом да је живот о којем је дотад сањао за њега изгубљен и неостварив. Међутим, није успео да се помири са свешћу о неповратно нарушеном здрављу и смрти која се прерано ближила, поистовећујући стога копњење сопственог бића са незаустављивим, неминовним токовима природе („Са добом што у неповрат одлеће, и ми, ко увело цвеће с јесени мремо”). Овај болни слом духа помешао се напослетку са резигнацијом и стидом, који ће до краја живота пратити Васиљева, остављајући му само мучно питање „шта јесам и шта сам могао бити”, на које никада није пронашао одговор.
Истовремено пуна бунта, дефетизма, али и љубави према Човеку, лирика песника Душана Васиљева у себи крије сву узнемиреност, немоћ и бол послератног човека у свету који више не припада никоме и у којем нико не може пронаћи уточиште. На овај начин је његова лична поезија подједнако представљала израз сваког човека појединачно, али и глас целог колектива, који се морао отети из груди управо оног који је за тај колектив удисао живот и смрт пуним плућима. Ова болна искреност његове поезије, која је настајала у тренутним изливима емоција, хитро, узмичући од све ближе смрти, обезбедила је песнику и његовом делу сигуран спас од заборава. Није у питању поезија ратника и јунака, већ једног страдалника, неминовно пораженог – не у рату, већ у борби са њим, у борби са окрутношћу и неразумевањем од стране оних које је волео; у борби са самим собом и својим узалудним надањима и жељама које никада није стигао да оствари јер је, напослетку, изгубио и у оној коначној, најтежој борби – са тешком болести која га је прерано отела од живота за који се, премда разочаран и љут, попут детета грчевито држао. Као и многе његове савременике, и Васиљева је судбина ускратила једног бољег, срећнијег живота, а нанета неправда остала је неизбрисана и заувек сачувана од заборава управо међу редовима исписаним руком овог „сирочета пресвислих нада”, сведока људских патњи са срцем које је у себе примило цело човечанство у нади да ће га спасити, а није имало довољно снаге ни за сопствени спас.
И онда: да ли је било смисла
уопште се и родити?
Душан Васиљев
Сви награђени есеји објављени су у књизи Док је речи и писци су живи / Добро чуване српске тајне.