Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Mi – Prezreni, Izgnani, Neshvaćeni i Ismejani”, Sofija Popović

Nagrađeni esej na konkursu Dok je reči i pisci su živi 2020. godine.

 

Ljudi su u nama duboko, duboko skriveni,

I ne mogu,

Ne mogu,

Ne mogu da se vrate…

Dušan Vasiljev

 

Pesnik koji je „plakao za svaku kap krvi što ih čovek Čoveku proli”, zapamćen danas među čitalačkom publikom i kao svedok i kao učesnik Prvog svetskog rata, ostao je zauvek obeležen ovim neminovno tragičnim ratnim iskustvom, koje je ujedno predstavljalo i centralni motiv njegove poezije. Još kao dečak, lomljen teškim životnim prilikama i ispunjen razočaranjem, sada, kao pisac i pesnik, svoj animozitet i indignaciju otvoreno iskaljuje prema neodređenim vinovnicima ovakve sudbine. Dušan Vasiljev (1900–1924) nagnuo se svojim stvaralaštvom nad državu iscrpljenu smrću, porazom i siromaštvom, u zagušljivoj posleratnoj atmosferi punoj ljudske nesavesnosti i bezosećajnosti, „ko železni obruč koji guši, guši… guši…” i ne pruža preživelom nikakvu nadu u prevazilaženje proživljenog. Njegovo književno stvaranje započinje i razvija se u periodu avangardnih previranja koja zahvataju srpsku, ali i svetsku književnost – tenzije pred eskalaciju, a potom i samo iskustvo Prvog svetskog rata drastično menjaju društvenu, a samim tim i književnu atmosferu širom sveta, budući da je izraz opšteg nezadovoljstva već nekoliko godina unazad postepeno zahvatao gotovo sve umetnosti.

Karakterističan po spoju defetizma i životne iskre koja je uspevala da opstane (premda preteći da se svakog časa ugasi), bliži ekspresionističkom pokretu duhom nego stilskim postupcima, Vasiljev je kroz svoje pesme pružio sliku jedne nakazne i neporecive stvarnosti. Ova je stvarnost bila ispunjena slomljenim idealima i putevima koji su ne samo „od bola i bede sliveni” već ujedno i zakrčeni čovekovom izmučenom savesti. Ogorčenost zbog konstantne sputanosti koja ga je pratila za vreme i posle rata gonila je Vasiljeva da uporno ruši nametnute granice, te da pruži ruku pomirenja onima sa druge strane kako bi mogli da udruže svoj protest, a ovaj revolt najglasnije se čuo u pesnikovom prvom licu množine („Niko nije hteo da nas shvati: mi smo hteli pobedu ideje, a nismo hteli klati!”). Dok je Vasiljev uzvikivao mi, nije rušio samo granice između nacija ili klasa – on je vikao u ime svih žrtava rata, onih koji su preživeli „crvene godine klanja” i koji su jednaki u svojoj patnji. Na ovaj način brisala se još jedna granica – ona između pobednika i poraženih, jer u ratu, smatrao je Vasiljev, svako je unapred izgubio. U svom razočaranju u čovečanstvo vođeno mržnjom i agresivnim, rušilačkim nagonima, pesnik je ipak uspeo da pronađe i jednu svetliju, pobedničku stranu – u pitanju je Čovek, pojedinac koji, u pokajanju, nastoji da se vrati sa stranputice kojom je pošao, pritom shvatajući da su svi ljudi zapravo sapatnici u sveopštem razaranju koje je zahvatilo svet – spas se, dakle, nalazi jedino u izdizanju nad zlom koje se usadilo u bezumni, otuđeni ljudski rod, na šta simbolično upućuje i veliko početno slovo u datoj reči. Vasiljev tako ne zaboravlja ni one koji su Prezreni, Izgnani, Neshvaćeni i Ismejani – svi koji su se (kao i sam pesnik) borili za tuđe ciljeve i ideale i u toj borbi naposletku ostali izigrani i odbačeni. Bitno je, takođe, ne prenebregnuti činjenicu da je Vasiljev apsurdnosti ratovanja prilazio sa stanovišta svedoka, kako ratnih katastrofa, tako i njihovih posledica koje su pratile preživele godinama kasnije, a neke su (među njima i Vasiljeva) koštale života. Tragična ispovest predočena u zaostavštini ovog pesnika stoga i dalje važi za jedan od najglasnijih i najpotresnijih vapaja posleratnog Čoveka za onim što mu je zauvek ostalo nedostižno.

Povratak iz rata doneo je Vasiljevu zarobljeništvo u raljama surove svakodnevice. „Nigde bratskog pozdrava ni ruke”, pesnikovo mi naišlo je na tišinu, a ova obamrlost sredine polako se nastanila i u njegovom biću. Postao je svestan uzaludnosti svojih nada i prihvatio je pomirenje sa činjenicom da je život o kojem je dotad sanjao za njega izgubljen i neostvariv. Međutim, nije uspeo da se pomiri sa svešću o nepovratno narušenom zdravlju i smrti koja se prerano bližila, poistovećujući stoga kopnjenje sopstvenog bića sa nezaustavljivim, neminovnim tokovima prirode („Sa dobom što u nepovrat odleće, i mi, ko uvelo cveće s jeseni mremo”). Ovaj bolni slom duha pomešao se naposletku sa rezignacijom i stidom, koji će do kraja života pratiti Vasiljeva, ostavljajući mu samo mučno pitanje „šta jesam i šta sam mogao biti”, na koje nikada nije pronašao odgovor.

Istovremeno puna bunta, defetizma, ali i ljubavi prema Čoveku, lirika pesnika Dušana Vasiljeva u sebi krije svu uznemirenost, nemoć i bol posleratnog čoveka u svetu koji više ne pripada nikome i u kojem niko ne može pronaći utočište. Na ovaj način je njegova lična poezija podjednako predstavljala izraz svakog čoveka pojedinačno, ali i glas celog kolektiva, koji se morao oteti iz grudi upravo onog koji je za taj kolektiv udisao život i smrt punim plućima. Ova bolna iskrenost njegove poezije, koja je nastajala u trenutnim izlivima emocija, hitro, uzmičući od sve bliže smrti, obezbedila je pesniku i njegovom delu siguran spas od zaborava. Nije u pitanju poezija ratnika i junaka, već jednog stradalnika, neminovno poraženog – ne u ratu, već u borbi sa njim, u borbi sa okrutnošću i nerazumevanjem od strane onih koje je voleo; u borbi sa samim sobom i svojim uzaludnim nadanjima i željama koje nikada nije stigao da ostvari jer je, naposletku, izgubio i u onoj konačnoj, najtežoj borbi – sa teškom bolesti koja ga je prerano otela od života za koji se, premda razočaran i ljut, poput deteta grčevito držao. Kao i mnoge njegove savremenike, i Vasiljeva je sudbina uskratila jednog boljeg, srećnijeg života, a naneta nepravda ostala je neizbrisana i zauvek sačuvana od zaborava upravo među redovima ispisanim rukom ovog „siročeta presvislih nada”, svedoka ljudskih patnji sa srcem koje je u sebe primilo celo čovečanstvo u nadi da će ga spasiti, a nije imalo dovoljno snage ni za sopstveni spas.

I onda: da li je bilo smisla

uopšte se i roditi?

Dušan Vasiljev

 

Svi nagrađeni eseji objavljeni su u knjizi Dok je reči i pisci su živi / Dobro čuvane srpske tajne.

Ostavite vaš komentar

Your subscription could not be saved. Please try again.
Uspešno ste se prijavili.
0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu