Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Dva sužnja

Nagrađena priča na konkursu Srbija na razmeđi vekova 2022. godine

Ognjen Krnjaja

Dva sužnja

Bila je nedelja. Osvanuo je hladan i kišovit dan. Iako beše kraj septembra, vreme je ličilo na duboku jesen. Jak vetar iz pravca Banata povijao je kišu, a nad sremskim Podunavljem nadviše se tamni i zloslutni oblaci. Seoske ulice behu blatnjave i tog jutra potpuno puste. Meštani nisu izlazili iz svojih kuća što zbog lošeg vremena, što iz straha i iščekivanja zla koje je dolazilo sa prvim obrisima jutra. Nekog iskonskog i drevnog zla koje je naviralo sa severa poput pošasti i nevidljivom rukom usuda upravljalo žalosnom sudbinom Srba u Sremu te jeseni 1914. godine. Zlo je poput utvare opsedalo ljudima duše, terajući ih u ludilo i pomračujući im umove krvlju nevinih.

Čim se malo razdanilo, u Stare Banovce sa svih strana upadoše vojnici Honveda – mađarske kraljevske vojske. Plave uniforme im behu natopljene kišom, cokule i čizme uprljane blatom, a lica crvena od srdžbe i besa. Zaređaše od kuće do kuće. Uz galamu, psovke i pretnje, poteraše skoro sve odrasle muškarce ka centru sela.

Zarobljenici su uterani u dvorište žandarmerijske kasarne i postrojeni u vrste. U istoj toj kasarni su nekada banovački graničari polagali zakletvu Habzburgovcima da će čuvati njihovu državu od upada Turaka i ratovati širom Evrope, zarad časti i krune svojih vladara.

Sada, potomci tih ratnika stajali su nemi poput roblja pred oficirima iste te carevine za koju su njihovi preci prolivali krv po belom svetu. Nekada ponosni graničari, nakon sudbonosnih hitaca Gavrila Principa u Sarajevu postadoše preko noći pripadnici izdajničkog naroda koji je trebalo kazniti. Osramoćena i do nogu potučena na Ceru, a potom i potisnuta preko Save napredovanjem srpske vojske, soldateska Dvojne monarhije iskaljivala je sav svoj bes na nedužnim srpskim življem u Sremu, duž granice sa Srbijom.

Dok je kiša šibala i probijala se kroz slaba odela, mnogi postrojeni seljaci drhtali su od straha i studeni. Jedan brkati feldvebl u plavoj uniformi istupi napred i smrknutim pogledom pređe preko okupljenih.

– Čučni dolje, svi! – poviče podoficir dubokim glasom.

Nakon što nesretnici čučnuše, opet poviče:

– Obe ruke uvis!

Više od sto šezdeset zatočenika podigoše ruke iščekujući novu naredbu. Međutim, umesto naredbe, na feldveblovom licu razvuče se pobednički osmeh. Okrenuo se načas prema svojim oficirima. Svima im lica behu ozarena nekom zlokobnom, gotovo demonskom pomamom dok su uživali u tom prizoru.

Dva kaplara su se šetala iza zatočenika i šibom kažnjavali one koji nisu uspevali da se održe u tom pogubničkom položaju.

– Dolje! Dolje, marvo! Majku vam izdajničku!

Posle dužeg vremena feldvebl poviče novu zapovest.

– Ustaj! Ruke dolje!

Ljudi ustadoše i kratko odahnuše. Međutim, za nekoliko trenutaka začu se povik.

– Čučni dolje, ruke gore!

I onda sve ponovo, iz početka.

Među okupljenim oficirima i vojnicima raširi se smeh. Okupljeni nesretnici su ćutali, gutajući novo poniženje. Odela im behu mokra od kiše, a studen je usled vetra stezala sve jače. Kiša je padala, kolena su pucala, a jecanje i jauke zatočenika nadjačavali su zvuci šibe i sadistički smeh vojnika u plavim uniformama.

Dok je mučenje trajalo, ispred vojnika istupi jedan od oficira. Oberlajtnant Šnajder pogledom pređe preko postrojenih seljaka koji su se na komandu ponovo podigli. Oči mu behu zakrvavljene od pića, a lice naduto, s tamnim podočnjacima od neprospavanih noći. Zaustavio je pogled na dvojici meštana, očigledno prepoznavši svoje žrtve. Ispod uredno potkresanih brkova zaigra blagi osmeh, a oči mu zlokobno zasijaše, otkrivajući podli plan pomućenog uma.

Oficir se tada okrete ka jednom podoficiru i nešto mu kratko promrmlja. Ovaj priđe postrojenim zatočenicima i izdvoji dvojicu muškaraca. Izdvojeni su Kuzman Preradović, predsednik crkvene opštine, i Milan Uzelac, opštinski blagajnik.

Dok su dvojica nesretnika drhtala na kiši, očekujući sa zebnjom šta će se dalje dogoditi, oberlajtnant pozva rukom još vojnika da priđu. Oni brzo doteraše seoska kola sa dva upregnuta konja, a izdvojeni muškarci po zapovesti sedoše u njih. Šnajder im kratko reče da će zbog svog izdajničkog delovanja biti izvedeni pred vojni sud u Staroj Pazovi i da kreću odmah. Oficir se tobože zakašljao i prineo ruku ustima, prikrivajući tako osvetnički podsmeh. I vojnici oko kola su se zadovoljno smešili.

Dvojica zatočenika prebledoše pred ovim prizorom. U kola sedoše još četvorica vojnika i svi krenuše prema Staroj Pazovi. U žandarmerijskoj kasarni se nastavilo iživljavanje nad nevinim meštanima. Oficiri zapovediše da se donesu nogare na kojima se testere drva, te da preko njih vojnici obore po jednog seljaka, svuku mu čakšire i nemilice šibaju po golom telu.

Kola sa dvojicom nesretnika išla su glavnom ulicom sela, a vojnici povicima terahu žene koje su pokušale da im priđu. Kada su prolazili pored seoske crkve na kojoj beše oštećen toranj, Preradović pokuša da se prekrsti, ali ga jedan vojnik udari po ruci. Pogledavši u toranj, Uzelac tiho zajeca.

Nesreća koja je zadesila ova dva čoveka započela je pre deset dana, na Sekovanije. Tog kišnog dana, u samu zoru, u Stare Banovce je ujahala grupa od četrdeset konjanika srpske vojske sa dvojicom oficira. Ubrzo zatim ušla je u selo i jedna manja pešadijska izvidnica koja je nastupala iz pravca Zemuna, uz Dunav. Posle slavne pobede na Ceru, vojska Kraljevina Srbije prešla je Savu i u odlučnom nastupanju gonila razbijene ostatke nekada gorde i ponosne austrougarske vojske.

Dvojica srpskih vojnika dođoše u kuću predsednika crkvene opštine Kuzmana Preradovića i rekoše da su od svog oficira dobili naređenje da uđu u crkvu i zvonima sa tornja razglase da je u selo ušla srpska vojska. Preradović reče da ključevi nisu kod njega i uputi ih kod Milana Uzelca, opštinskog blagajnika, koji je živeo preko puta crkve.

Dugo se Uzelac opirao i pravdao da su ključevi njemu dati na čuvanje nakon povlačenja austrougarskih trupa iz Starih Banovaca i da ga zbog toga sutra može stići kazna.

Vojnici rekoše da oni naređenje moraju izvršiti, makar i nasilno, a na kraju dovedoše i samog Preradovića.

Nakon ubeđivanja od strane predsednika crkvene opštine, nemajući kud, Uzelac nevoljno predade ključeve crkve. Vojnici izvršiše svoju zapovest i pozvoniše sa tornja crkvenim zvonom. Meštani se okupiše i počeše radosno klicati. Jedino je Milan Uzelac sa zebnjom posmatrao toranj. Kao da je predosećao neki zli predznak crkvenih zvona koja su, umesto da javljaju radosnu vest, mogla zvoniti i za njegovu nesretnu dušu.

Još istog dana po podne srpska vojska se povukla iz sela i odstupila prema Zemunu, a naposletku i preko Save. Austrougarski vojnici paljbom sa rečnog monitora teško oštetiše toranj na banovačkoj crkvi, a potom grunuše u selo, paleći kuće i ubijajući nedužne u znak osvete.

Kada seoska kola sa zatočenicima stigoše do ćuprije na Budovaru, umesto desno prema Pazovi, skrenuše levo ka Dunavu. Preradović i Uzelac se pobuniše da je to pogrešan put, ali im jedan od vojnika zapreti na lošem srpskom i oni premreše, sluteći šta se sprema. Uzalud su pogledima tražili pomoć oko sebe. Obala beše pusta, a zbog straha od unezverenih vojnika niko od meštana nije smeo tamo zaći.

Kada dođoše do Dunava, tamo ih sačekaše još jedan vojnik i podoficir.

Nesretnicima narediše da zagaze u vodu do pojasa.

– Pobogu ljudi, što to činite?! – poviče Preradović, šireći nemoćno ruke.

– Ta, mi nismo ništa zgrešili! – zavapi Uzelac u očajničkom pokušaju da se opravda iako je i sam bio svestan da razum i milost toga dana nije mogao da dobije.

– Ljudi, zaboga…

– Kuš, marvo racka! – procedi besno kroz zube podoficir.

Potom izdade naredbu na nemačkom i vojnici se postrojiše u streljački stroj. Začu se oštar, metalni zvuk repetiranja pušaka.

– Schlagt an! – poviče podoficir i vojnici uperiše duge cevi u svoje žrtve.

– Ljudi, zaboga… – zavapi uzaludno Uzelac još jednom.

– Feuert! – pucnji odjeknuše pustom obalom, prekidajući vapaj nesretnog čoveka i njihov zvuk se odbi o breg.

Preradović pade unazad u vodu, a Uzelac posrnu. Glava mu je još bila iznad površine. Dok mu je krv kuljala na usta, pogleda razrogačenih očiju ka svojim krvnicima i uspe da slabašno izusti.

– Milost…

Pucnji ponovo odjeknuše pustom obalom i glava nesretnika nestade u vodi zamućenoj od mulja i krvi. Dva vojnika zagaziše u vodu i na mrtva tela nabacaše kamenje. Istog dana, obesna soldateska je u selu spalila kuće Preradovića i Uzelca.

Voda je na mestu streljanja bila vrlo mirna i leševe nije odnela. Četiri dana kasnije došao je u Stare Banovce kotarski predstojnik iz Stare Pazove i zapovedio da se tela dva sužnja izvuku iz vode.

Sahranjeni su u kraj groblja, u neobeleženim grobovima, na mestu gde su sahranjivani nepoznati utopljenici u Dunavu.

 

Posvećeno svim meštanima Starih Banovaca koji su te jeseni 1914. godine ubijeni i mučeni u žandarmerijskoj kasarni, među kojima su bili i moji preci.

 

Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Srbija na razmeđi vekova.

Ostavite vaš komentar

Your subscription could not be saved. Please try again.
Uspešno ste se prijavili.
0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu