Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Два сужња

Награђена прича на конкурсу Србија на размеђи векова 2022. године

Огњен Крњаја

Два сужња

Била је недеља. Освануо је хладан и кишовит дан. Иако беше крај септембра, време је личило на дубоку јесен. Јак ветар из правца Баната повијао је кишу, а над сремским Подунављем надвише се тамни и злослутни облаци. Сеоске улице беху блатњаве и тог јутра потпуно пусте. Мештани нису излазили из својих кућа што због лошег времена, што из страха и ишчекивања зла које је долазило са првим обрисима јутра. Неког исконског и древног зла које је навирало са севера попут пошасти и невидљивом руком усуда управљало жалосном судбином Срба у Срему те јесени 1914. године. Зло је попут утваре опседало људима душе, терајући их у лудило и помрачујући им умове крвљу невиних.

Чим се мало разданило, у Старе Бановце са свих страна упадоше војници Хонведа – мађарске краљевске војске. Плаве униформе им беху натопљене кишом, цокуле и чизме упрљане блатом, а лица црвена од срџбе и беса. Заређаше од куће до куће. Уз галаму, псовке и претње, потераше скоро све одрасле мушкарце ка центру села.

Заробљеници су утерани у двориште жандармеријске касарне и постројени у врсте. У истој тој касарни су некада бановачки граничари полагали заклетву Хабзбурговцима да ће чувати њихову државу од упада Турака и ратовати широм Европе, зарад части и круне својих владара.

Сада, потомци тих ратника стајали су неми попут робља пред официрима исте те царевине за коју су њихови преци проливали крв по белом свету. Некада поносни граничари, након судбоносних хитаца Гаврила Принципа у Сарајеву постадоше преко ноћи припадници издајничког народа који је требало казнити. Осрамоћена и до ногу потучена на Церу, а потом и потиснута преко Саве напредовањем српске војске, солдатеска Двојне монархије искаљивала је сав свој бес на недужним српским живљем у Срему, дуж границе са Србијом.

Док је киша шибала и пробијала се кроз слаба одела, многи постројени сељаци дрхтали су од страха и студени. Један бркати фелдвебл у плавој униформи иступи напред и смркнутим погледом пређе преко окупљених.

– Чучни доље, сви! – повиче подофицир дубоким гласом.

Након што несретници чучнуше, опет повиче:

– Обе руке увис!

Више од сто шездесет заточеника подигоше руке ишчекујући нову наредбу. Међутим, уместо наредбе, на фелдвебловом лицу развуче се победнички осмех. Окренуо се начас према својим официрима. Свима им лица беху озарена неком злокобном, готово демонском помамом док су уживали у том призору.

Два каплара су се шетала иза заточеника и шибом кажњавали оне који нису успевали да се одрже у том погубничком положају.

– Доље! Доље, марво! Мајку вам издајничку!

После дужег времена фелдвебл повиче нову заповест.

– Устај! Руке доље!

Људи устадоше и кратко одахнуше. Међутим, за неколико тренутака зачу се повик.

– Чучни доље, руке горе!

И онда све поново, из почетка.

Међу окупљеним официрима и војницима рашири се смех. Окупљени несретници су ћутали, гутајући ново понижење. Одела им беху мокра од кише, а студен је услед ветра стезала све јаче. Киша је падала, колена су пуцала, а јецање и јауке заточеника надјачавали су звуци шибе и садистички смех војника у плавим униформама.

Док је мучење трајало, испред војника иступи један од официра. Оберлајтнант Шнајдер погледом пређе преко постројених сељака који су се на команду поново подигли. Очи му беху закрвављене од пића, а лице надуто, с тамним подочњацима од непроспаваних ноћи. Зауставио је поглед на двојици мештана, очигледно препознавши своје жртве. Испод уредно поткресаних бркова заигра благи осмех, а очи му злокобно засијаше, откривајући подли план помућеног ума.

Официр се тада окрете ка једном подофициру и нешто му кратко промрмља. Овај приђе постројеним заточеницима и издвоји двојицу мушкараца. Издвојени су Кузман Прерадовић, председник црквене општине, и Милан Узелац, општински благајник.

Док су двојица несретника дрхтала на киши, очекујући са зебњом шта ће се даље догодити, оберлајтнант позва руком још војника да приђу. Они брзо дотераше сеоска кола са два упрегнута коња, а издвојени мушкарци по заповести седоше у њих. Шнајдер им кратко рече да ће због свог издајничког деловања бити изведени пред војни суд у Старој Пазови и да крећу одмах. Официр се тобоже закашљао и принео руку устима, прикривајући тако осветнички подсмех. И војници око кола су се задовољно смешили.

Двојица заточеника пребледоше пред овим призором. У кола седоше још четворица војника и сви кренуше према Старој Пазови. У жандармеријској касарни се наставило иживљавање над невиним мештанима. Официри заповедише да се донесу ногаре на којима се тестере дрва, те да преко њих војници оборе по једног сељака, свуку му чакшире и немилице шибају по голом телу.

Кола са двојицом несретника ишла су главном улицом села, а војници повицима тераху жене које су покушале да им приђу. Када су пролазили поред сеоске цркве на којој беше оштећен торањ, Прерадовић покуша да се прекрсти, али га један војник удари по руци. Погледавши у торањ, Узелац тихо зајеца.

Несрећа која је задесила ова два човека започела је пре десет дана, на Секованије. Тог кишног дана, у саму зору, у Старе Бановце је ујахала група од четрдесет коњаника српске војске са двојицом официра. Убрзо затим ушла је у село и једна мања пешадијска извидница која је наступала из правца Земуна, уз Дунав. После славне победе на Церу, војска Краљевина Србије прешла је Саву и у одлучном наступању гонила разбијене остатке некада горде и поносне аустроугарске војске.

Двојица српских војника дођоше у кућу председника црквене општине Кузмана Прерадовића и рекоше да су од свог официра добили наређење да уђу у цркву и звонима са торња разгласе да је у село ушла српска војска. Прерадовић рече да кључеви нису код њега и упути их код Милана Узелца, општинског благајника, који је живео преко пута цркве.

Дуго се Узелац опирао и правдао да су кључеви њему дати на чување након повлачења аустроугарских трупа из Старих Бановаца и да га због тога сутра може стићи казна.

Војници рекоше да они наређење морају извршити, макар и насилно, а на крају доведоше и самог Прерадовића.

Након убеђивања од стране председника црквене општине, немајући куд, Узелац невољно предаде кључеве цркве. Војници извршише своју заповест и позвонише са торња црквеним звоном. Мештани се окупише и почеше радосно клицати. Једино је Милан Узелац са зебњом посматрао торањ. Као да је предосећао неки зли предзнак црквених звона која су, уместо да јављају радосну вест, могла звонити и за његову несретну душу.

Још истог дана по подне српска војска се повукла из села и одступила према Земуну, а напослетку и преко Саве. Аустроугарски војници паљбом са речног монитора тешко оштетише торањ на бановачкој цркви, а потом грунуше у село, палећи куће и убијајући недужне у знак освете.

Када сеоска кола са заточеницима стигоше до ћуприје на Будовару, уместо десно према Пазови, скренуше лево ка Дунаву. Прерадовић и Узелац се побунише да је то погрешан пут, али им један од војника запрети на лошем српском и они премреше, слутећи шта се спрема. Узалуд су погледима тражили помоћ око себе. Обала беше пуста, а због страха од унезверених војника нико од мештана није смео тамо заћи.

Када дођоше до Дунава, тамо их сачекаше још један војник и подофицир.

Несретницима наредише да загазе у воду до појаса.

– Побогу људи, што то чините?! – повиче Прерадовић, ширећи немоћно руке.

– Та, ми нисмо ништа згрешили! – завапи Узелац у очајничком покушају да се оправда иако је и сам био свестан да разум и милост тога дана није могао да добије.

– Људи, забога…

– Куш, марво рацка! – процеди бесно кроз зубе подофицир.

Потом издаде наредбу на немачком и војници се постројише у стрељачки строј. Зачу се оштар, метални звук репетирања пушака.

– Schlagt an! – повиче подофицир и војници уперише дуге цеви у своје жртве.

– Људи, забога… – завапи узалудно Узелац још једном.

– Feuert! – пуцњи одјекнуше пустом обалом, прекидајући вапај несретног човека и њихов звук се одби о брег.

Прерадовић паде уназад у воду, а Узелац посрну. Глава му је још била изнад површине. Док му је крв куљала на уста, погледа разрогачених очију ка својим крвницима и успе да слабашно изусти.

– Милост…

Пуцњи поново одјекнуше пустом обалом и глава несретника нестаде у води замућеној од муља и крви. Два војника загазише у воду и на мртва тела набацаше камење. Истог дана, обесна солдатеска је у селу спалила куће Прерадовића и Узелца.

Вода је на месту стрељања била врло мирна и лешеве није однела. Четири дана касније дошао је у Старе Бановце котарски предстојник из Старе Пазове и заповедио да се тела два сужња извуку из воде.

Сахрањени су у крај гробља, у необележеним гробовима, на месту где су сахрањивани непознати утопљеници у Дунаву.

 

Посвећено свим мештанима Старих Бановаца који су те јесени 1914. године убијени и мучени у жандармеријској касарни, међу којима су били и моји преци.

 

Све награђене приче објављене су у књизи Србија на размеђи векова.

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу