Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Разговор са оцем

Награђена прича на конкурсу Србија на размеђи векова 2022. године

Ана Клаић

Разговор са оцем

Београд, 1896.

У врту једне од београдских вила, на адреси Влајковићева број 9, млада девојка стајала је замишљено крај грма тек процветалих ружа. Видно узнемирена због разговора који је недавно имала, покушавала је да умири ток својих мисли и још увек испрекидано дисање. У мислима је поново чула строги глас свог оца који јој говори:

– Архитектура није за жену, то је мушка професија!

Била је свесна чињенице да ће својим избором школовања наићи на осуду не само оца већ и околине. Њена одлука била је смела, неуобичајена за младу жену тог времена, али јачина њене жеље као да јој је давала храброст да се суочи са свим страховима од осуда. И увек је, наравно, остајала нада да ће је отац временом разумети и пружити јој подршку.

Одједном се тргла из размишљања, осетивши мајчину руку на свом рамену.

– Цајо… познајеш свог оца и знаш да је непоколебљив у одлукама које доноси. Међутим, све што ради вођено је родитељском бригом и жељом да имаш добру и сигурну будућност.

– Ја у то не сумњам, мајко – одговорила је. – Могу да разумем оца. Сестра, брат и ја смо свесни да све што радите за нас радите за наше добро. Нисам имала намеру да га наљутим.

– Зашто онда не размислиш о његовом предлогу да се посветиш учитељском позиву?

– Не! – девојка је брзо одговорила одлучним гласом, погледавши мајку право у очи. – У томе се не проналазим, то није професија за мене. Желим да учим оно што ме занима, оно што осећам да је мој позив. То сам покушала да објасним оцу, мајко…

Мајка је у њеном гласу осетила велику разочараност. Поделиле су неколико тренутака непријатне тишине, а затим је мајка пажљиво наставила да говори:

– Погледај Протићеву старију кћи, учитељица је. Ужива поштовање околине и родитеља чију децу учи.

– Да, јер ради оно што воли, а то исто желим и ја.

Покушавајући да разуме своје родитеље, уплашила се од помисли да је они можда нису довољно озбиљно схватили, да су можда сматрали да је њена жеља да студира архитектуру била производ неког ината или хира, а она је заправо годинама маштала о томе. Сетила се свог блока с цртежима и скицама који је оставила у дневној соби током разговора са оцем. Понела га је да покаже оцу све што је годинама радила, да баш ти радови посведоче о жељи коју је неговала годинама. Одувек је волела да црта и била је, кажу, вешта у томе. Како је расла, њени цртежи су постајали све озбиљније скице и радови. Занимала се за урбанизам, шетала се београдском вароши, разгледајући пажљиво грађевине и маштала о свему што може бити другачије, модерније, јединственије. Тренутак у којем је сазнала да ће се на Техничком факултету Велике школе отворити катедра за архитектуру, ради уписа прве генерације будућих архитеката, био је за њу одлучујући. До тада, једине архитекте у Србији били су појединци школовани на универзитетима у Западној Европи или архитекте које су за потребе посла позиване из иностранства. Отварање катедре из ове области било је, несумњиво, почетак бројних политичких и економских промена у Србији, које су указивале на то да ће и Београд почети да доживљава промене у свом развоју. Да од једне омање вароши једног дана може да постане модерна европска престоница. Снажно верујући у ту визију, желела је да њеној реализацији и лично доприноси и да тако оствари свој сан.

– Без очеве подршке нећеш моћи да се школујеш – мајчин глас ју је поново из размишљања вратио у садашњи тренутак.

Мајка је била жена реалног времена, нимало склона идеализацији ствари. Пажљиво је разговарала с њом, покушавајући да нађе компромис између жеља своје кћери и одлуке свог мужа. Стрепела је што је једно од њихово троје деце, три блага која су им остала након десет непрежаљених, одлучило да корача путем на којем ће је чекати дуга и непрестана борба. Борба да нађе своје место у професији у којој место за жену тада није ни постојало.

– Цајо, твоја је одлука саткана од жеље да пробаш да досегнеш нове и веће ствари… Млада си. Само имај на уму да те чека још много битних ствари у животу. Удаја, породица…

– Удаја! – ускликнула је. – Како се тога раније нисам сетила! – прозборила је брзо, а затим се окренула и трчећим кораком ушла у кућу, оставивши мајку у чуду.

У дневној соби је пронашла свој блок. Грчевито га је прислонила на груди, дубоко уздахнувши затворених очију, па се храбро запутила ка очевој радној соби. Наслућивала је да би поново могло да дође до непријатне ситуације између ње и оца, али није имала времена да сада о томе размишља.

* * *

Михаило С. Н., београдски трговац на гласу, познат по свом строгом држању, седео је озбиљног израза лица за својим радним столом, сређујући рачуне. На челу имућне породице, имао је у свом поседу кочије које су се изнајмљивале за свечане краљевске догађаје и био је веома предан и брижљив у свом раду, старајући се да све увек буде у савршеном реду. Разговор с једном од кћери, на тему њеног школовања, сматрао је завршеним, па када ју је изненада угледао на вратима своје радне собе, помислио је да је дошла да се извини због своје плаховитости.

Девојка је направила пар корака, ушавши у собу подигнуте браде, и одважно рекла:

– Оче, платићу своје школовање од свог мираза.

Отац је подигао поглед ка њој, тражећи потврду да је добро чуо оно што је било речено.

– Тема твог школовања је затворена током разговора који смо имали данас и о њој више нећемо говорити. Рекао сам шта сам одлучио.

– Оче, ја нисам дошла да разговарамо о томе. Дошла сам само да те обавестим шта планирам да урадим – рекла је озбиљно, а затим се нагло окренула и сигурним кораком изашла из собе пре него што је отац стигао да каже било шта. Био је сигуран у то да никада до сада није видео такву одлучност код ње, такву смелу решеност да се бори за оно што жели. Тиха и ненаметљива по природи, није говорила много, а када је то и чинила, свака реч била би јој одмерена и мудра.

– Мора бити да јој је ово веома важно – мислио је у себи, питавши се како да је пусти да тако нежна хода једним трновитим и неизвесним путем, борећи се за опстанак у свету који је био наклоњен само мушком роду. Иако се није слагао с њеним избором, негде дубоко у себи, још неспреман да то себи наглас и призна, његова очинска љубав гледала је на њену одважност са симпатијама…

* * *

Када се тог дана уписала на жељени факултет, имала је помешане осећаје велике среће и неке необјашњиве туге. Закорачила је у један нови свет, као прва студенткиња архитектуре у првој уписаној генерацији студената, али овај смели корак није наишао на разумевање и одобравање код њене породице и то је бацало сенку на све чему је тог тренутка желела да се радује. Ни наредни дани нису донели олакшање, али је она све стоички подносила. Знала је да ће морати да се носи са свим осудама на које буде наилазила. Код куће, отац се повлачио из разговора на помен сваке теме која је била у вези с њеним школовањем. Као једина жена на катедри, пратила је предавања окружена младићима и својски се трудила да ниједног тренутка не покаже да је на било који начин инфериорнија у односу на њих. Марљиво је учила, радила и њена посвећеност постајала је све видљивија кроз резултате које је постизала. На подозриве, а понекад и негативне коментаре појединаца трудила се да одговара равнодушношћу и није се ничим дала обесхрабрити. Чак и у паузама између предавања радила је на својим скицама, примењујући све што је учила.

Када је у пролеће 1900. године, са двадесет и две године, држала своју диплому у рукама, био је то само почетак низа успеха, који је даље кроз године настављала. Сваки циљ имао је пред собом нову препреку, али њена челична воља била је њен главни покретач и упорним и вредним радом постепено је померала границе у свему. Стицала је искуство као цртач – технички приправник у Министарству грађевина, док није угледала нову шансу – расписан конкурс за израду идејног решења за пројекат Цркве Светог Ђорђа у Тополи. И поред изузетно јаке конкуренције, освојила је трећу награду и од тада се може рећи да је њена каријера архитекте ишла само узлазном путањом: пројектовање прве модерне школске зграде, прве болнице за туберкулозу, прве плански зидане стамбене зграде на Балкану… Крајем 19. и почетком 20. века Београд се постепено преображавао у модерну престоницу и она је, градећи га, коначно живела свој сан.

У то време се један отац, београдски трговац на гласу, поносио својом одважном, упорном и даровитом кћери, Јелисаветом Начић, првом женом архитектом у Србији.

 

Све награђене приче објављене су у књизи Србија на размеђи векова.

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу