Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Voštanica

Nagrađena priča na konkursu Srbija na razmeđi vekova 2022. godine

Jelica Raonić Kmezić

Voštanica

 

Na jednom od mnogobrojnih užičkih brda smestilo se seosko domaćinstvo na samom blago zaobljenom vrhu. Preko puta njega je opet brdo. Veliko i šumovito, okićeno stablima hrasta, bukve i graba. Pri njegovom vrhu su stene kao kruna obavijena bršljanom. U udolini između brda vijuga potok koji nadođe zimi posle topljenja snega, a retko kada leti, osim ako ne padne velika kiša. Ono što se sa brda obraslog šumom može videti na suprotnoj strani sporo se menjalo.

Brdo kao nemi svedok izgradnje prvog domaćinstva seti se dolaska gorštaka iz Stare Hercegovine koji tu kupiše imanje za šaku dukata. Pustiše stado ovaca da prenoći gde im je volja i na mestu njihovog noćevanja odlučiše gde će biti postavljeno ognjište. Izgradiše prvo gornji drveni deo, pa kada se on dobro osuši, ozidaše kamenom donji nivo, vodeći računa da se širina kamenih zidova uklopi prema širini drvenog rasušenog dela koji postaviše preko. Kasnije napraviše štalu, ambar i kačaru. Ispod kuće beše bašča sa šljivama, a bliže potoku proplanak gde se u proleće pojavljivao krug od trave koji je bio zeleniji, a za koji se pričalo da je vilino kolo. U njemu su se oko Đurđevdana mogle pronaći pečurke reduše, ali se kolo nije diralo. Niko nije želeo da proverava naklonost vila koje možda gledaju iz senovite šume.

Radojicu Prvi svetski rat zadesi u punoj mladalačkoj snazi. Očvrsnuo od teških seoskih radova, još od malih nogu bio je prekaljen, kao i većina njegovih vršnjaka. Posla na selu, na velikom raštrkanom imanju, ima za sve. Još odmalena svi su imali neko od zaduženja, u zavisnosti od potrebe. Bilo je to čuvanje ovaca, krava, namirivanje stoke, plastidba, kupljenje šljiva, cepanje drva, obaveze u vezi s pčelama, plevljenje povrća, okopavanje kukuruza, donošenje vode iz obližnjeg izvora u Bukovcu i mnogi drugi poslovi. Bukovac, izvor okružen bukovom šumom, nalazi se oko kilometar hoda od imanja. Na putu do njega, na samom rubu bašče, na jednom proplanku je Čelnik. Tu je postavljeno nekoliko vrbovih trmki za pčele, to jest ’čele, kako su ih tada zvali. Po njima taj deo imanja i dobi ime.

Baš u povratku iz Bukovca, Radojica još ne spusti bocu s vodom, kad sazna za poziv u vojsku od rođaka koji dohita iz grada. Pitanje odlaska nije se postavljalo, samo je bilo pitanje gde, kome i kada se tačno javiti. U zakazani dan javljanja majka ga s kućnog praga isprati sa šarenicom, torbicom koju je sama izatkala na natri. U nju mu stavi kukuruznu proju, slaninu, sveću voštanicu koju su sami napravili od pčelinjeg voska, vunene čarape i zrno kukuruza jedinca. Baš ga je jesenas pronašao Glišo, Radojičin otac, kada su komili kukuruz. Bilo ga je retkost pronaći, a verovalo se da onoga ko ga nosi čuva od puščanog zrna. Majka i sestra Lucija krile su suze i u sebi izgovarale molitve i Psalam 50. Voštanica je slata da se zapali za pokoj duše ubijenog, za ne daj bože, ako se to desi, a dešavalo se, kao u svakom ratu.

Vesti sa ratišta sporo su stizale. Znali su da se srpska vojska povlači preko vrleti Albanije prema Grčkoj. Zime 1916. i 1917. bile su duge i ledene, a opet mračne i pored sve te beline, a strepnja ukućana velika kao i sam sneg. Samo se ona nije topila. Na treći dan Božića devojke ukućanke postaviše pet kostiju od božićne pecivice na prag kuće i dovedoše kera. Stari lovački pas Cigo najpre onjuši par kostiju i zgrabi prvu. Uzeo je kosku namenjenu Radojici. Dakle, on će se prvi oženiti od pet neoženjenih momaka i neudatih devojaka kojima su koske bile namenjene pojedinačno. To ih obradova i uli nadu da će do toga doći. I zaista se obistinilo, samo nekoliko godina kasnije. Radojica se naredne 1918. godine vrati živ iz vojske. Obradova svoje ukućane kada ga spaziše na vrhu avlije vidno omršavelog. Tragovi preživljenog rata ocrtavali su mu se na licu, dodavši mu više godina nego što je imao. Vojnička kapa šajkača bila mu je velika i nakrivo je stajala. Bilo je to jedino obeležje koje je povezivalo sve srpske vojnike, bez obzira na uniformu, koja se razlikovala od poziva do poziva.

O strahotama koje je preživeo nije želeo da govori. Nekoliko godina posle okončanja rata oženi se vrednom i razboritom Jevrosimom iz Mačkata i s njom izrodi šestoro dece: Mlađena, Lazara, Milisava, Luku, Angelinu i Milicu. Čak ni njegovi najbliži nisu znali mnogo o njegovom preživljavanju rata. Za svoje zasluge dobio je Spomenicu za vernost otadžbini, koju su dobili i ostali srpski vojnici koji su se povlačili preko Albanije u zimu 1915/1916. godine. Albanska spomenica, kako su je još zvali, imala je zeleno-crne pruge na tračici, koje su držale krunu na glavi dvoglavog orla. Na aversu ispod profila vrhovnog komandanta srpske vojske regenta Aleksandra Prvog Karađorđevića pisalo je: ,,Svojim ratnim drugovima – Aleksandar”. Na reversu je stajao natpis: ,,Za vernost otadžbini” i godina 1915.

Kasnije je Radojičin unuk Dragan, pričajući o svom dedi svojoj ženi Cici i unucima Dunji, Strahinji, Nemanji i Ani, sem tog ordena, pominjao i događaj koji je doveo do toga da Radojica hramlje.

Da li zbog onog zrna kukuruza jedinca ili nečeg drugog, Radojicu ne htede metak. Nijedan ga ne zakači u ratu, ali jedan u miru prođe kroz njega. I to nadomak same kuće, ali ne osta metak u njemu. Drugi ga samo okrznu. Budući da se u okolini pročuo kao ugledan domaćin, do drumskog razbojnika, hajduka Bajra, dođe vest da Radojica ima drveni sanduk pun para. Sačeka ga pored puta sa skraćenim karabinom i zatraži novac. Radojica, koji je bio na konju, dobi metak u levo rame i taj metak izađe na desnu stranu, prošavši kroz njega. U lokvi krvi pade pred noge razbojniku, koji još jednom opali, ovoga puta u glavu, krv i tu prsnu, ali metak okrznu čelo, ne zarivši se unutra. U tom momentu, vraćajući se s natovarenim senom sa Zabučja, brda iznad kuće, Milisav ču pucanj i vide begunca u daljini. Dozva braću Mlađena i Lazara, oni dotrčaše i podigoše oca na seno u kanate i poteraše volove što su brže mogli ka užičkoj bolnici. Na više od pola puta, negde pre Dovarja, Radojica izgubi svest. Ipak, i ovu nedaću prežive. Oštećenje zbog prostrelne rane ostavilo je svoj danak. Hramao je do kraja života. Međutim, to ga nije sprečilo da vodi brigu o pčelama, cedeći med i praveći voštanice. I dalje je bio naklonjen pčelama.

U sećanju njegovog unuka Dragana ostala je slika dede u beloj košulji i belim pelengaćama opasanim svitnjakom. To mu je sve Jevrosima izatkala od beza. Beše to težak i dugotrajan posao. Konoplja se sadila, žnjela, močila u vodi, sušila, pa trlila. Onda se grebenala i tako se dobijala kudelja, koja se prela, a od nje je nastajao bez, čija se belina dobijala otkuvavanjem u pepelu.

Sam život na selu napravio je dobru osnovu Radojici za surove ratne uslove. Jačina i psihe i tela gradila se naporedo odmalena u zajednici u kojoj je rastao. Znao je još kao dete da posti petkom uoči velikih praznika, a i tačno kog petka u godini je bilo obavezno da se jednoudi (jednoniči). To je značilo da se tada jede samo suv hleb. Bilo je to šest petaka: pred Mladence, pred Blagovesti, pred Vaskrs (Veliki petak), pred Trojice, pred Ivanjdan i pred Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja. A na frontu je bilo dana kada se i bez posta postilo. Više nego što se moglo izdržati. Mnogi i nisu. Hrane nije bilo dovoljno, a ni stalno.

Tek u kasnijim godinama Radojica je poverio svojima da je u danima gladi i zime u nepristupačnim vrletima Albanije štedljivo jeo deo po deo sveće koju mu majka beše spakovala u šarenicu. Stvrdnutu od mraza, lomio ju je na deliće, prebirajući u mislima koliko dana mu može poslužiti. Dugo je žvakao svaku trunku. Topila se u ustima, a njen tanani miris podsećao je na rodno ognjište, zavaravajući bolni stomak.

Ona je bila ta koja ga je spasla. Uz nju se krštavalo, venčavalo, slavilo, molilo i sahranjivalo. S njom se počinjalo i završavalo. Voštanica.

 

Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Srbija na razmeđi vekova.

Ostavite vaš komentar

Your subscription could not be saved. Please try again.
Uspešno ste se prijavili.
0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu