Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Како је револуција текла

Награђена прича на конкурсу „Строго поверљиво” из прошлости Србије 2023. године

Радиша Драгићевић

КАКО ЈЕ РЕВОЛУЦИЈА ТЕКЛА

Ми, деца из педесет и неке, нисмо учествовали у револуцији која тече (позајмљено од С. В. Темпа), али је неко неовлашћен у наше име некоме обећавао да рачуна на нас.

Историју, која се не састоји од мира и песме, већ од крвавих ратова и револуција, учили смо из уџбеника које су писали победници, онакву каква је била и слика на првим катодним цевима које су се најпре из трговинских излога усељавале у сеоске задружне домове, па у богатије куће…

Касније, много касније – за нас и прекасно, схватили смо да историја никада није била црно-бела и тешко је закључити да ли смо већу штету имали од погрешно интерпретираних или прећутаних сегмената. Такво учење је, дакле, до наше расуђујуће свести допирало само као ехо далеких канонада, које нису сведочиле правом сликом.

Историју света граде националне историје, а националне микроисторије сачињене су од појединачних прича крајева и ликова. И она (историја) је пуна изненађујућих обрта, непринципијелних коалиција и договора, тајних савезништва и подлих издаја, које се чувају као тајне најмрачнијих пећина и у које је, ако икада доспеју на светло дана, тешко веровати. И нису само такве велике приче, о прослављеним победницима и губитницима (славу, чини се, подједнако деле), већ и оне мале.

Таква је и ова прича, која дотиче и једну (данас не тако важну, многима потпуно непознату) личност – Добривоја Радосављевића Бобија (1915–1984), тада секретара ОК КПЈ Зајечар, који је откривен у тимочком селу Јелашница (родно место новинара Владимира Станковића – Монтевидео) и гоњен од потерног одреда, прегазио хладан Тимок и косама лево од Дебелице (место Станике Глигоријевић, убијене на наплатној рампи), мокар до појаса и дрхтећи од јесење студи, стигао до колибе Милијића у Средњем делу, атар села Мањинац. Док се сушио уз ватру са огњишта, коју су домаћини – Риста Илијић (1900–1988) и синови Александар (1922–1999) и Миљко Миљковић (1924–2004) – одмах потпалили,  Боби је причао невешту причу да је мештанин подалеког Влашког Поља и да је ишао по мливо у дебелички млин, па су му непознати људи отели џак брашна и једва им је побегао. Видећи неверицу на њиховим лицима (стицајем околности познавали су све Влашкопољчане), брзо је открио прави идентитет и замолио за помоћ.

Отада највећи део времена (кратко је боравио у Дебелици, код Велимира Јовановића Џоде – познатог по томе што је више пута мењао страну и пребегавао од партизана четницима и обрнуто, са оружјем, а доживео са борачком пензијом), Боби Радосављевић је дане проводио у тој и у суседној колиби Ристићевог рођака Ранђела Илијића (1891–1981), а увече одлазио у Мањинац на спавање у Ранђеловој кући. У колибама је примао курире и комунистичке активисте, све до августа 1942, када га је ЦК КПЈ одредио за инструктора у ЦК КПЈ Македоније, где се устанак није одвијао очекиваним интензитетом. За пут су му прибављене дупле исправе (Александар Миљковић и Велимир Јовановић Џода), и он је кренуо возом 25. августа 1941. године. Убрзо потом командант батаљона формације Драже Михаиловића, Вукадин Радосављевић (1914–2001) из Мањинца, Александра је мобилисао у четнике.

Рат се завршио, Боби Радосављевић доспео на високе републичке функције у новој власти, и никада се више није вратио у Мањинац. Али га Илијићи нису заборавили, нарочито деда Риста, кад уз казан повуче из топлог жбана (дрвени суд у који је најпре текла врућа ракија) „цивком” (цев од сувог стабла конопље, којом се пило), и тада је, незадовољан свачим, претио да ће већ сутра да седне на воз, да иде „код Боби” да се жали.

Претње су трајале до одласка у кревет или јутарњег мамурлука све док их, теран од мештана, није остварио. Наиме, Мањинац је још од деветнаестог века, од првих административних устројстава, иако не многољудно насеље, имао статус општине. После Другог светског рата статус је преиначен у НОО (Народноослободилачки одбор,  председник је био баш Риста Илијић), а потом преведен у статус месне заједнице, а Мањинац припао општини суседног Кожеља (место порекла проф. др Миодрага Сибиновића). Риста се тако, са истканом торбом на леђима (цедилом), у коју је сместио љуту текућину и сушено месо, уз пратњу младог мештанина Добросава Раденковића (1921–1984), јединог који је могао да га прати крај казана, попео на воз и стигао у Београд. Из Београда се вратио са Бобијевом одлуком да је Мањинац опет општина. Већ сутра су славодобитно отишли у Кожељ и изузели општинску архиву. Идући натраг излоканим пољским путевима, који су тог дана били са више завоја него обично, код Мањиначког гробља су погубили сву архиву, али су сутрадан (тек кад су видели да им је торба празна), пронашли само један мањи део.

Тридесетједногодишњи Добросав Раденковић је тако постао први поратни председник општине Мањинац, а његов вршњак Жика Јеленковић (1921–1995) секретар.

Ипак, „свет који је на младима остао” није био дуговечан – општина Мањинац је коначно укинута 1955, а Мањинац припао општини Минићево, до њеног гашења (сада Књажевац).

Деда Риста, већ у годинама, није више био упутан за Београд, па је на жалбу код Бобија отишао старији син Александар Миљковић и отуд се вратио без општине, али са партијском књижицом.

Годину дана пре Бобијеве смрти (чуло се већ да је болестан), у Београд су поново отишли Александар Миљковић и (овог пута) Станиша Гавриловић (1921–2010), син Ранђела Илијића.

Вратили су се са статусом првобораца и борачким пензијама, што је изазвало подсмех мештана. Члан формација Драже Михаиловића од 1942. до слома 1944, Чедомир Миловановић (1921–1990), иначе нераздвојни пријатељ поред казана, питао их је зашто су добили пензију. „Дала држава”, одговарао је Миљковић. „А што вам дала?”, љутио се Миловановић. „Какви си ти првоборац? Па, ја сам ти био командир у Дражинима, је л’ се сећаш, а ти сад првоборац?” „Па чували смо Бобија”, правдао се Александар. „Ви сте чували Бобија – сутра мало! Ја сам знао где је Боби и могао сам да одем и да га убијем, али нисам. Ја сам га чувао! Мени треба да дају пензију, а не вама!” 

Миловановић је, при томе, изоставио чињеницу да није као већина припадника Дражиних формација стрељан по доласку партизана, и да се после краћег скривања мирно вратио кући. Његов командант батаљона Вучко Радосављевић се скривао по свршетку рата 1945, када га је потерна јединица лоцирала и ухватила. Знало се за случај када је Вучко, из горског штаба ЈВО у Новом Кориту (село порекла Мирка Цветковића, Тадићевог председника Владе, као и Божина Јовановића и његовог „чувеног” сина Миће Јовановића де Божинофа – Мегатренда), приликом смене команде Тимочке бригаде између Витомира Поповића и Блаже Боричића, кришом преписао списак од 22 мештанина из села Дебелице (сачинио га Дебеличанин Сава Живковић), који су као симпатизери комуниста били предвиђени за стрељање, и преко осведоченог пребега Велимира Јовановића Џоде (само неколико дана раније Џода је поново из партизана пребегао у четнике и, да би се искупио, са собом донео партизански маузер и поклонио га команданту Боричићу) послао у Дебелицу, уз напомену да ти са списка не ноће у кући. Половина њих је послушала Вучков савет, а половину су ухватили Дражини – једног су обесили на општински балкон, а десет њих стрељали на потесу Лепенска Горица (Лепена је родно место бившег министра Зорана Соколовића). Ипак страхујући, рекао је партизанској власти: „Знам, убићете ме, али ће неком после да лети глава. Зато зовите одмах Бобија у Београд. Ако он каже да ме стрељате, дајте ми пиштољ – сам ћу да се убијем.” Толико је био убедљив да су га послушали. Пустили су га истог дана кући, а он се убрзо запослио као књиговођа у руднику лигнита Лубница код Зајечара. Тамо је и стекао пензију.

Коначно, кривудаво-понорне токове револуције може да потврди и прича о чувеној комунистичкој породици Марковић (најпознатији Драгослав-Дража, Момчило-Мома и његова ванбрачна кћи Мира), непобитним пореклом из села Мањинац, чији је предак (по коме носе презиме) Марко Гојковић овде рођен 1893. године. У време када је Дража, још на једној од највећих функција у Србији (председник Скупштине), потражио своје корене и почео да посећује Мањинац, његовог најближег младог рођака су општинари у Књажевцу дочекивали тресућих гаћа; кад су се комунисти распали, он се међу првима определио за СПО, а када је почетком двехиљадитих једна од Моминих кћери дошла у Мањинац, у ту кућу није била примљена.

Све награђене приче објављене су у књизи „Строго поверљиво” из прошлости Србије.

 

Оставите ваш коментар

Купон не важи за књиге које су већ на специјалним акцијама
Your subscription could not be saved. Please try again.
Успешно сте се пријавили.
0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу