Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Drimkolac”, Đorđe Spasić

Nagrađena priča na konkursu Veliki srpski XIX vek 2021. godine

 

Stolećima nad Strugom i čitavim Drimkolom bdi Jablanica; ta, s jedne strane nedodirljiva i neukrotiva kraljica, a istovremeno robinja mučnih istorijskih okolnosti i neprestanih previranja; najtužnija među planinama, koja je svojom širokogrudošću podjednako pružala utočište prognanicima, plemenitim borcima za slobodu i banditima, ne želeći da se meša u božju pravdu. Kao takva, bila je i ostala najpoznatiji svedok različitih epoha na ovom istorijski trusnom području. Ako je nešto u Drimkolu vekovna konstanta – to su nemir i patnja. Sudbina kao da je ovoj zemljici udarila žig večitog stradanja. Na prostoru između Jablanice, Crnog Drima i Ohridskog jezera, gložili su se brojni narodi, koji su, pronalazeći čvrsto utemeljenje u religiji i pripadnosti određenom nacionu, činili najsvirepija nepočinstva jedni drugima, a neretko i članovima sopstvenog kolektiviteta. Dok su, ubeđeni da se bore za plemenite ciljeve, kidali meso i gasili ognjišta jedni drugima, sve zajedno gazio ih je život ispunjen siromaštvom, mučenjem i borbom za goli opstanak. Šta su uzroci, a šta posledice, ne zna čak ni Jablanica. Čudne li ironije, izgleda kao da autentična isprepletenost prozračnih planinskih potoka, sa zemljom natopljenom krvlju i suzama, daje posebnu lepotu padinama ove najtužnije planine. Uzevši u obzir njeno iskustvo, čini se da se iz muka rađa najlepše gorsko cveće, a iz smrti još lepši život. Zar u životu pojedinca sme biti drugačije? Posebno su, podno Jablanice, nemirne bile poslednje dekade devetnaestog i prve dekade dvadesetog veka. Sve do oslobođenja, 1912. godine, upadali su, otimali i za sobom ostavljali crna zgarišta Turci, Arnauti i Bugari, a, nakon toga, ukaljaše svoj obraz i pojedini Srbi, odmazdama nad nedužnim stanovništvom, poput labuniške odmazde nekog kapetana Kovačevića, po upadu Arnauta u debarski, ohridski i struški kraj 1913. godine i kratkotrajne borbe na planini Petrino. Našem narodu na čast, takvih mrlja nije bilo puno. U gunguli 19. i 20. veka, tokom koje je retko ko uspevao da se snađe, prednjačili su svetli primeri, koji su svojim pregalaštvom, neumornom borbom i žrtvom radili na poboljšanju prilika i očuvanju vekovnih srpskih ognjišta, ostavljajući budućim pokolenjima jasne smernice i putokaze. No, ne snađoše se njihovi potomci, a putokazi ostadoše obrasli mahovinom i žbunjem, strpljivo čekajući da ih neko otkrije, ohrabri se i krene njihovim trnovitim putem. Skonča se vek gerilskih borbi, raspadoše se velike imperije i nastade kratak period dugo očekivanog mira u novostvorenoj državi Južnih Slovena, ispod čijeg tepiha, već u trenutku nastanka, behu gurnuti nepremostivi problemi. Nesnađena i nesređena, dočeka kraljevina novi rat svetskih razmera, koji donese Drimkolu još jednu okupaciju i još svirepije zločine. Ipak, kako ništa nije večno, prođe i taj sukob, a Jablanica i dalje, gorda i prekrasna kakva je oduvek bila, ostade na istom mestu.

 

* * *

 

Bio je početak aprila, period kada najuporniji ostaci zime polako počinju da gube bitku protiv mladosti pristiglog proleća. Kud god bi se čovek osvrnuo, mogao je da vidi novo rađanje, igru, magiju i polet. U takvim okolnostima, najpoželjnije bi bilo pridružiti se sveopštem raspoloženju. Ali, nije drimkolski čovek stvoren za tako nešto. Koliko god izgledao smireno, njega je u dubini duše uvek tištilo ono teško nasleđe s kojim je rođen i s kojim je odlazio u grob. Takav je usud ovdašnjeg čoveka: ni predodređenijeg kismeta, ni veće borbe da se izgrade novi putevi srećnije sudbine! Na jednoj od padina Jablanice, zamišljen i blago poguren, sedeo je starac, čiji je svaki pokret, uslovljen predvorjem devete decenije života, sadržao nešto neobjašnjivo plemenito i aristokratski. Njegovo izbrazdano lice, ukrašeno autentičnom ornamentikom u vidu prodornog pogleda i uredno podšišanih brkova, odašiljalo je prkos i svojevrsnu metafizičku dubinu. Bio je to Anđelko Krstić: učitelj, neumorni nacionalni i kulturni radnik, i još za života skrajnut pisac izvanrednih ljudskih i književnih kvaliteta, jedan od onih bisera, večitog sjaja, kakve je devetnaesto stoleće stvaralo više nego bilo koji period pre, a i posle njega. Dok je, vraćajući uspomene, posmatrao putanje koje vode ka rodnom Labuništu, Borovcu, Podgorcima, Vevčanima i drugim struškim selima kojima je posvetio čitav svoj životni vek, nad Jablanicom se uznosio mističan splet planinskog vetra i kavalske egzije koju je svirao njegov prijatelj iz detinjstva, pastir Gligor. Sedeo je Anđelko na, gunjčetom pokrivenoj, steni, zagledan u struške zaseoke, i prisećao se različitih scena iz prošlosti. Iako njegovo lice nikad nije izgledalo smirenije nego tada, u osamdesetoj godini života, duh i dušu mu je često grizla patnja, nametavši mu teret koji se teško podnosi. Njegovo ovozemaljsko putovanje bilo je krajnje uzbudljivo, dramatično i inspirativno. Imao je nešto manje od devetnaest godina kada je položio učiteljski ispit i odlučio da se iz Beograda vrati u Drimkol, spreman da se do kraja života stavi u službu svog naroda na jugu. Od tog trenutka, neprestano je doživljavao i preživljavao torturu, izdajstva, mučenja i batine. Nesvojstveno prosečnom ljudskom duhu, to ga nijednog trenutka nije ispunilo malodušjem, niti je osetio kajanje zbog neprihvatanja znatno plaćenijeg posla u Beogradu. Naprosto, Anđelko Krstić nije bio prosečan ljudski duh, već je posedovao duhovnu snagu kakva se sreće retko, isključivo kao čedo teških vremena. Često je voleo da kaže da bez Velikog petka nema Vaskrsa i da se sloboda mukom iskupljuje. Sa svakim novim hapšenjem, poniženjem i udarcem, on kao da je dobijao novu snagu, pa bi još energičnije pristupao svom delu. U vreme kada su Turci i egzarhisti naveliko imali svoje škole, a srpsku narodnost smatrali buntom, Anđelko je uspevao da iznova otvara naše škole, podučava đake, pomaže siromašnim porodicama i učestvuje u opremanju boraca. Po završetku Prvog svetskog rata, u kome je sa srpskom vojskom došao do Krfa, dobio je i nekoliko značajnih nagrada za svoj književni rad, a, u jednom zapisu u „Politici”, Grigorije Božović ga je nazvao najvećim darom sa juga. Baš kad se Anđelku činilo da su konačno došle godine staračkog spokojstva, zahvati Jugoslaviju novi svetski rat i donese mu dve tragedije od kojih nikada nije uspeo da se oporavi. U prvoj godini okupacije izgubi sina Živana, rezervnog pešadijskog poručnika, a četiri godine kasnije i unuka Vileta, učenika osmog razreda gimnazije. Razmere te tragedije kao da behu toliko velike da su morale da se preliju na Anđelkovo poimanje života kao večite patnje, umesto večite borbe, kako je nekada razmišljao. Takav osećaj vraćao se poput morskih talasa, nekad jačeg, a nekad slabijeg intenziteta. Tog aprilskog dana, napad čamotinje nikad nije bio jači, zbog čega je, u zagrljaju voljene Jablanice, zatražio potrebno blaženstvo planinskog tihovanja. Sedeo je Anđelko mirno, istovremeno želeći da izađe iz sopstvene kože i priželjkujući skori počinak. Baš u trenucima kad njegovoj duši beše najteže, iz podnožja planine začu se veseo dečji dvoglas:

– Deda daskale, deda daskale!

Bili su to Vera i Krstan, sestra i brat iz sela Podgorci. Premda prilično umorni od pešačenja, onog trenutka kada ugledaše svog „deda daskala”, njihove mišice dobiše novi priliv snage i, kao da nisu već prevalili nekoliko kilometara, potrčaše k njemu. Krstan je u ruci imao knjigu narodnih priča, koju je njemu i njegovoj sestri darovao upravo deda daskal. Iako u penziji od 1925. godine, Anđelko nikad nije prestao da radi s dečicom. Kada bi se našao u njihovom okruženju, njegov prodoran i pomalo strog pogled postajao bi najblaži i najmiliji na svetu, i ništa mu nije bilo teško da za njih uradi. Anđelko, osmehujući se, ćutke pomilova Krstana i Veru po glavi, metnu ih u krilo, otvori knjigu, koju je s njima ko zna koliko puta ranije otvarao, i poče da čita. Kako pročita prvu reč, tako mu niz obraz skliznu krupna suza, s kojom kao da nestade sav teret koji mu je tog dana stezao grudi. Vera i Krstan se dodatno priljubiše uz svog deda daskala i udubiše u priču koju su već znali napamet. Kao i uvek, Jablanica je nepogrešivo znala šta je lek za Anđelkovu dušu.

 

* * *

 

Mesec dana kasnije, labuniškim mahalama, okolnim selima, zatim i čitavim jugom, odjeknu tužna vest – Anđelko Krstić, nenametljivo i tiho, otputova na večni odmor. Porodica mu ispuni poslednju želju i sahrani ga na mestu Sveti Ilija, brdašcu iznad Labuništa, odakle i dan-danas posmatra voljene šumarke, bistre potoke, neumorne radnike i pečalbare, čeznući za sunarodnicima kojih skoro da više nema na prostoru Drimkola.

Tako smo se, eto, međusobno borili moj život i ja: on mene od detinjstva pritiskivao, ja njega stezao, pa smo nekako isplivali, prešli naš životni put, bili prodavaoci mleka i došli do ovoga što smo na rastanku našem. I možemo bez snebivanja sagledati iza sebe prolaznost našu i reći jedan drugome: odužili smo časno, koliko smo mogli, svoj dug i onima koji su nas dali i onima koje smo na svet doveli, i društvu i naciji. Nikakve mrlje na duši – svesti, ni vidljive ni nevidljive, za sve vreme našeg prolaznog puta, nismo poneli. Bog neka nam je svedok…

(Anđelko Krstić, Sećanja)

 

Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Veliki srpski XIX vek.

Ostavite vaš komentar

Your subscription could not be saved. Please try again.
Uspešno ste se prijavili.
0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu