Награђена прича на конкурсу Велики српски XIX век 2021. године
Столећима над Стругом и читавим Дримколом бди Јабланица; та, с једне стране недодирљива и неукротива краљица, а истовремено робиња мучних историјских околности и непрестаних превирања; најтужнија међу планинама, која је својом широкогрудошћу подједнако пружала уточиште прогнаницима, племенитим борцима за слободу и бандитима, не желећи да се меша у божју правду. Као таква, била је и остала најпознатији сведок различитих епоха на овом историјски трусном подручју. Ако је нешто у Дримколу вековна константа – то су немир и патња. Судбина као да је овој земљици ударила жиг вечитог страдања. На простору између Јабланице, Црног Дрима и Охридског језера, гложили су се бројни народи, који су, проналазећи чврсто утемељење у религији и припадности одређеном национу, чинили најсвирепија непочинства једни другима, а неретко и члановима сопственог колективитета. Док су, убеђени да се боре за племените циљеве, кидали месо и гасили огњишта једни другима, све заједно газио их је живот испуњен сиромаштвом, мучењем и борбом за голи опстанак. Шта су узроци, а шта последице, не зна чак ни Јабланица. Чудне ли ироније, изгледа као да аутентична испреплетеност прозрачних планинских потока, са земљом натопљеном крвљу и сузама, даје посебну лепоту падинама ове најтужније планине. Узевши у обзир њено искуство, чини се да се из мука рађа најлепше горско цвеће, а из смрти још лепши живот. Зар у животу појединца сме бити другачије? Посебно су, подно Јабланице, немирне биле последње декаде деветнаестог и прве декаде двадесетог века. Све до ослобођења, 1912. године, упадали су, отимали и за собом остављали црна згаришта Турци, Арнаути и Бугари, а, након тога, укаљаше свој образ и поједини Срби, одмаздама над недужним становништвом, попут лабунишке одмазде неког капетана Ковачевића, по упаду Арнаута у дебарски, охридски и струшки крај 1913. године и краткотрајне борбе на планини Петрино. Нашем народу на част, таквих мрља није било пуно. У гунгули 19. и 20. века, током које је ретко ко успевао да се снађе, предњачили су светли примери, који су својим прегалаштвом, неуморном борбом и жртвом радили на побољшању прилика и очувању вековних српских огњишта, остављајући будућим поколењима јасне смернице и путоказе. Но, не снађоше се њихови потомци, а путокази остадоше обрасли маховином и жбуњем, стрпљиво чекајући да их неко открије, охрабри се и крене њиховим трновитим путем. Сконча се век герилских борби, распадоше се велике империје и настаде кратак период дуго очекиваног мира у новоствореној држави Јужних Словена, испод чијег тепиха, већ у тренутку настанка, беху гурнути непремостиви проблеми. Неснађена и несређена, дочека краљевина нови рат светских размера, који донесе Дримколу још једну окупацију и још свирепије злочине. Ипак, како ништа није вечно, прође и тај сукоб, а Јабланица и даље, горда и прекрасна каква је одувек била, остаде на истом месту.
* * *
Био је почетак априла, период када најупорнији остаци зиме полако почињу да губе битку против младости пристиглог пролећа. Куд год би се човек осврнуо, могао је да види ново рађање, игру, магију и полет. У таквим околностима, најпожељније би било придружити се свеопштем расположењу. Али, није дримколски човек створен за тако нешто. Колико год изгледао смирено, њега је у дубини душе увек тиштило оно тешко наслеђе с којим је рођен и с којим је одлазио у гроб. Такав је усуд овдашњег човека: ни предодређенијег кисмета, ни веће борбе да се изграде нови путеви срећније судбине! На једној од падина Јабланице, замишљен и благо погурен, седео је старац, чији је сваки покрет, условљен предворјем девете деценије живота, садржао нешто необјашњиво племенито и аристократски. Његово избраздано лице, украшено аутентичном орнаментиком у виду продорног погледа и уредно подшишаних бркова, одашиљало је пркос и својеврсну метафизичку дубину. Био је то Анђелко Крстић: учитељ, неуморни национални и културни радник, и још за живота скрајнут писац изванредних људских и књижевних квалитета, један од оних бисера, вечитог сјаја, какве је деветнаесто столеће стварало више него било који период пре, а и после њега. Док је, враћајући успомене, посматрао путање које воде ка родном Лабуништу, Боровцу, Подгорцима, Вевчанима и другим струшким селима којима је посветио читав свој животни век, над Јабланицом се узносио мистичан сплет планинског ветра и кавалске егзије коју је свирао његов пријатељ из детињства, пастир Глигор. Седео је Анђелко на, гуњчетом покривеној, стени, загледан у струшке засеоке, и присећао се различитих сцена из прошлости. Иако његово лице никад није изгледало смиреније него тада, у осамдесетој години живота, дух и душу му је често гризла патња, наметавши му терет који се тешко подноси. Његово овоземаљско путовање било је крајње узбудљиво, драматично и инспиративно. Имао је нешто мање од деветнаест година када је положио учитељски испит и одлучио да се из Београда врати у Дримкол, спреман да се до краја живота стави у службу свог народа на југу. Од тог тренутка, непрестано је доживљавао и преживљавао тортуру, издајства, мучења и батине. Несвојствено просечном људском духу, то га ниједног тренутка није испунило малодушјем, нити је осетио кајање због неприхватања знатно плаћенијег посла у Београду. Напросто, Анђелко Крстић није био просечан људски дух, већ је поседовао духовну снагу каква се среће ретко, искључиво као чедо тешких времена. Често је волео да каже да без Великог петка нема Васкрса и да се слобода муком искупљује. Са сваким новим хапшењем, понижењем и ударцем, он као да је добијао нову снагу, па би још енергичније приступао свом делу. У време када су Турци и егзархисти навелико имали своје школе, а српску народност сматрали бунтом, Анђелко је успевао да изнова отвара наше школе, подучава ђаке, помаже сиромашним породицама и учествује у опремању бораца. По завршетку Првог светског рата, у коме је са српском војском дошао до Крфа, добио је и неколико значајних награда за свој књижевни рад, а, у једном запису у „Политици”, Григорије Божовић га је назвао највећим даром са југа. Баш кад се Анђелку чинило да су коначно дошле године старачког спокојства, захвати Југославију нови светски рат и донесе му две трагедије од којих никада није успео да се опорави. У првој години окупације изгуби сина Живана, резервног пешадијског поручника, а четири године касније и унука Вилета, ученика осмог разреда гимназије. Размере те трагедије као да беху толико велике да су морале да се прелију на Анђелково поимање живота као вечите патње, уместо вечите борбе, како је некада размишљао. Такав осећај враћао се попут морских таласа, некад јачег, а некад слабијег интензитета. Тог априлског дана, напад чамотиње никад није био јачи, због чега је, у загрљају вољене Јабланице, затражио потребно блаженство планинског тиховања. Седео је Анђелко мирно, истовремено желећи да изађе из сопствене коже и прижељкујући скори починак. Баш у тренуцима кад његовој души беше најтеже, из подножја планине зачу се весео дечји двоглас:
– Деда даскале, деда даскале!
Били су то Вера и Крстан, сестра и брат из села Подгорци. Премда прилично уморни од пешачења, оног тренутка када угледаше свог „деда даскала”, њихове мишице добише нови прилив снаге и, као да нису већ превалили неколико километара, потрчаше к њему. Крстан је у руци имао књигу народних прича, коју је њему и његовој сестри даровао управо деда даскал. Иако у пензији од 1925. године, Анђелко никад није престао да ради с дечицом. Када би се нашао у њиховом окружењу, његов продоран и помало строг поглед постајао би најблажи и најмилији на свету, и ништа му није било тешко да за њих уради. Анђелко, осмехујући се, ћутке помилова Крстана и Веру по глави, метну их у крило, отвори књигу, коју је с њима ко зна колико пута раније отварао, и поче да чита. Како прочита прву реч, тако му низ образ склизну крупна суза, с којом као да нестаде сав терет који му је тог дана стезао груди. Вера и Крстан се додатно приљубише уз свог деда даскала и удубише у причу коју су већ знали напамет. Као и увек, Јабланица је непогрешиво знала шта је лек за Анђелкову душу.
* * *
Месец дана касније, лабунишким махалама, околним селима, затим и читавим југом, одјекну тужна вест – Анђелко Крстић, ненаметљиво и тихо, отпутова на вечни одмор. Породица му испуни последњу жељу и сахрани га на месту Свети Илија, брдашцу изнад Лабуништа, одакле и дан-данас посматра вољене шумарке, бистре потоке, неуморне раднике и печалбаре, чезнући за сународницима којих скоро да више нема на простору Дримкола.
Тако смо се, ето, међусобно борили мој живот и ја: он мене од детињства притискивао, ја њега стезао, па смо некако испливали, прешли наш животни пут, били продаваоци млека и дошли до овога што смо на растанку нашем. И можемо без снебивања сагледати иза себе пролазност нашу и рећи један другоме: одужили смо часно, колико смо могли, свој дуг и онима који су нас дали и онима које смо на свет довели, и друштву и нацији. Никакве мрље на души – свести, ни видљиве ни невидљиве, за све време нашег пролазног пута, нисмо понели. Бог нека нам је сведок…
(Анђелко Крстић, Сећања)
Све награђене приче објављене су у књизи Велики српски XIX век.