Награђена прича на конкурсу „Строго поверљиво” из прошлости Србије 2023. године
Милош Драгојевић
Договор
Ситне пахуље снега ношене вејавицом качиле су се на официрске шапке и униформе мајора Александра Мишића и његовог колеге, саборца, пријатеља, такође мајора, Ивана Фрегла, као какав чичак што у јесен постане сув, па се као такав за ногавице лако и упорно лепи.
Стајали су њих двојица тог снежног и прохладног децембарског јутра испред нацистичког стрељачког строја, и бројали своје последње секунде. Било је то негде на периферији града Ваљева, године 1941.
* * *
Устанак беше угушен. Партизанско-четничка сарадња у борби против окупатора пропаде као какав неуспели експеримент, од кога и једни и други дигоше руке. Схватише вође, и један, а и други, да су сувише различити, да се боре за потпуно друкчије циљеве. Дуго им је требало.
Након протеривања партизана из Ужица, када они покуњено и у паници преко Санџака побегоше у Босну, Немци се окомише на четнике. Главни циљ беше ухватити пуковника Драгољуба Михаиловића, или још боље, ликвидирати га. С тим у вези они покренуше „операцију Михаиловић”, која подразумеваше свеобухватни напад на Равну гору.
Четнички вођа немаде куд, него у немогућности фронталног супротстављања бројчано и у сваком другом погледу надмоћнијем непријатељу, нареди својим јединицама да се уситне, пређу у илегалу, и тако сачувају.
Чувши да се његов пријатељ Александар Мишић заједно са својим Рибничким четничким одредом не слаже са тим и да планира пружити отпор Немцима, Дража се упути к њему у његову родну кућу у селу Струганик како би га убедио да то не чини. С њим се заједно, као пратња, запути и мајор Захарије Остојић.
Било је већ предвечерје када се Михаиловић и Остојић у највећој тајности састадоше са Мишићем и Фреглом.
– Ацо, овде сам да бих те убедио да је у овом тренутку борба бесмислена. Можемо само да изгинемо и да нас више нема, а то нам свакако није циљ. Уосталом, знаш да су Немци увели правило да се стреља сто Срба за једног убијеног Немца. Убијањем Немаца произвели бисмо још већу патњу и страдање нашег народа. То нам такође није циљ!
Обрати се Дража свом старом познанику Мишићу који је поред њега, Фрегла и Остојића седео за столом повеће дневне собе.
– Види, Драгољубе, ја…
– Мајоре, можда ме нисте разумели. Ово схватите као наређење, а о њима се, као што знате, не расправља.
Прекиде Дража Мишића, овај пут заповедним тоном, баш како то ради надређени официр подређеном. Затим настави:
– Него, овде сам због још једне ствари. Ради се о договору који желим да постигнем са тобом. Он се односи на легализацију појединих наших људи у Недићеве одреде… Мислим да ово морамо урадити из два разлога. Први је како бисмо извукли што више, прекопотребног, оружја од њих. Други је пак да бисмо константно добијали драгоцене информације од истих. Те информације тичу се њихових наредних корака, али и потеза, немачких и љотићевских – рече Дража гледајући упитно Мишића.
– Хм… Истини за вољу, оружје нам је потребно, као и ово друго, уосталом. Међутим, како то учинити? Шта ако се сазна да су легализовани људи заправо четници?
– Овако, Ацо… Као што знаш, отац Николе Калабића, Милан, је високи официр у Недићевим редовима. Ја сам већ обавио разговор са Николом, који ми је гарантовао да ће ово проћи. Ипак, без тебе не желим донети коначну одлуку – био је прилично јасан Михаиловић. Потом је наставио: – Договор о легализацији мора остати у најстрожој тајности, без икаквих споразума, потписивања докумената и слично. У питању су шпијунска посла, Ацо, а ти добро знаш како се поступа у таквим ситуацијама. Даћу ти неколико дана да размислиш. Дотада бих те замолио да уситниш свој одред као што су сви остали команданти већ учинили, те да се потом и сам заједно са Фреглом склониш негде.
Након ових Дражиних речи у просторији настаде краткотрајна тишина. Њу убрзо прекиде снажно лупање о спољашња врата Мишићеве куће. Био је то курир ког су, испоставиће се, стражари с разлогом пустили до самих врата. У пратњи једног стражара тај млади, задихани и зајапурени курир крочи у просторију у којој су били Мишић, Дража, Фрегл и Остојић.
– Господине пуковниче… Мајоре… Немци… Немци долазе, овде су за пет минута!
Унезверено и у паници, курир се обраћао официрима покушавајући притом да дође до даха. И поред тога што су били изненађени оваквим, лошим вестима, Мишић и остали остадоше смирени. Знали су како поступити у таквим ситуацијама. Брзо навукоше своје официрске шињеле, опасаче и хитрим кораком изађоше из куће.
– Опкољени сте! Предајте се!
Зачу се глас човека са јаким немачким нагласком, који је допирао са неких тридесетак метара од њих. Тај који је викао, али очигледно и Немци, наоружани до зуба, налазили су се у густој шуми која је окруживала Мишићеву кућу.
Мишић, Михаиловић и преостала два официра потрчаше ка супротном делу шуме од оног са кога је и даље допирао глас. Убрзо започе пушкарање између малобројних четника Рибничког одреда и Немаца. Четници беху брзо савладани.
Мишић, Фрегл, Остојић и Михаиловић убрзо се нађоше на ободу шуме. Притом, само пар корака крочивши у њу. На неких двадесетак метара од њих већ су се назирали Немци, који су опрезним, али сигурним кораком полако сужавали круг око Мишићеве куће. Мрак је био већ увелико пао.
– Брзо, пуковниче! Ви и Остојић лезите испод овог жбуна. Фрегл и ја ћемо вас прекрити лишћем…
Тихим гласом обратио се Мишић Дражи, притом му показујући руком на повећи жбун који се налазио тик поред њих. Потом му додаде да је он јако битна личност, да од њега зависи судбина српског народа, као и народа у Југославији, те да он, пуковник Михаиловић, као симбол отпора окупатору не сме „пасти”.
Није било пуно времена за размишљање. Михаиловић и Остојић послушаше Мишића.
Након прикривања, Мишић и Фрегл изађоше са подигнутим рукама пред Немце. Мишић се представи као пуковник Михаиловић, чија глава у том тренутку беше уцењена потерницом на сто хиљада немачких марака у злату. Фрегл се опет представи као његов пратилац мајор Остојић. Одмах бејаху обојица ухапшени и спроведени у затвор у Ваљево.
Немци, мисливши да су ухватили самог Михаиловића, одусташе од даље потраге. Макар док не открише превару. Тај временски период би сасвим довољан пуковнику Михаиловићу да се, заједно са Остојићем, евакуише из опасне зоне.
* * *
Стојећи испред стрељачког вода, немачки официр приђе Мишићу и Фреглу и упита их за последњу жељу. Фрегл без много размишљања затражи да командује стрељачким водом. Наиме, он је још пре првога рата као Словенац био официр у аустроугарској војсци и добро је знао њихове команде. Мишић пак затражи једну, за Немце, изненађујућу жељу. Тражио је да одвеже пертлу на својој чизми. Немачки официр, без пуно размишљања, дозволи обојици њихове последње жеље. Мишић се саже, одвеза пертлу, али потом, на изненађење Немаца, скиде и ципелу са стопала. У тренутку када је Фрегл издавао команду за паљбу он потеже ципелу и снажно је баци према стрељачком воду. Био је то потез којим је желео макар симболично представити своју смрт као погибију у борби против мрског му окупатора.
Немачки аутомати зарежаше и оба официра падоше херојски и достојанствено.
Беше то негде између 16. и 17. децембра те трагичне 1941. године. Године страдања и патње за српски народ. Мајор Александар Мишић се тада заједно са својим словеначким побратимом вину у небеса и тако својом херојском смрћу прослави своје и име свог, већ славног, покојног оца, српског јунака ђенерала Живојина Мишића. Тиме се и он, Александар, по херојству сврста у ред са њим. Једино што за овог хероја и његово херојство народ за који је живот дао неће чути још дуго, дуго година. Ваљда зато јер су историју писали победници…
Све награђене приче објављене су у књизи „Строго поверљиво” из прошлости Србије.
