Nagrađena priča na konkursu „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije 2023. godine
Miloš Dragojević
Dogovor
Sitne pahulje snega nošene vejavicom kačile su se na oficirske šapke i uniforme majora Aleksandra Mišića i njegovog kolege, saborca, prijatelja, takođe majora, Ivana Fregla, kao kakav čičak što u jesen postane suv, pa se kao takav za nogavice lako i uporno lepi.
Stajali su njih dvojica tog snežnog i prohladnog decembarskog jutra ispred nacističkog streljačkog stroja, i brojali svoje poslednje sekunde. Bilo je to negde na periferiji grada Valjeva, godine 1941.
* * *
Ustanak beše ugušen. Partizansko-četnička saradnja u borbi protiv okupatora propade kao kakav neuspeli eksperiment, od koga i jedni i drugi digoše ruke. Shvatiše vođe, i jedan, a i drugi, da su suviše različiti, da se bore za potpuno drukčije ciljeve. Dugo im je trebalo.
Nakon proterivanja partizana iz Užica, kada oni pokunjeno i u panici preko Sandžaka pobegoše u Bosnu, Nemci se okomiše na četnike. Glavni cilj beše uhvatiti pukovnika Dragoljuba Mihailovića, ili još bolje, likvidirati ga. S tim u vezi oni pokrenuše „operaciju Mihailović”, koja podrazumevaše sveobuhvatni napad na Ravnu goru.
Četnički vođa nemade kud, nego u nemogućnosti frontalnog suprotstavljanja brojčano i u svakom drugom pogledu nadmoćnijem neprijatelju, naredi svojim jedinicama da se usitne, pređu u ilegalu, i tako sačuvaju.
Čuvši da se njegov prijatelj Aleksandar Mišić zajedno sa svojim Ribničkim četničkim odredom ne slaže sa tim i da planira pružiti otpor Nemcima, Draža se uputi k njemu u njegovu rodnu kuću u selu Struganik kako bi ga ubedio da to ne čini. S njim se zajedno, kao pratnja, zaputi i major Zaharije Ostojić.
Bilo je već predvečerje kada se Mihailović i Ostojić u najvećoj tajnosti sastadoše sa Mišićem i Freglom.
– Aco, ovde sam da bih te ubedio da je u ovom trenutku borba besmislena. Možemo samo da izginemo i da nas više nema, a to nam svakako nije cilj. Uostalom, znaš da su Nemci uveli pravilo da se strelja sto Srba za jednog ubijenog Nemca. Ubijanjem Nemaca proizveli bismo još veću patnju i stradanje našeg naroda. To nam takođe nije cilj!
Obrati se Draža svom starom poznaniku Mišiću koji je pored njega, Fregla i Ostojića sedeo za stolom poveće dnevne sobe.
– Vidi, Dragoljube, ja…
– Majore, možda me niste razumeli. Ovo shvatite kao naređenje, a o njima se, kao što znate, ne raspravlja.
Prekide Draža Mišića, ovaj put zapovednim tonom, baš kako to radi nadređeni oficir podređenom. Zatim nastavi:
– Nego, ovde sam zbog još jedne stvari. Radi se o dogovoru koji želim da postignem sa tobom. On se odnosi na legalizaciju pojedinih naših ljudi u Nedićeve odrede… Mislim da ovo moramo uraditi iz dva razloga. Prvi je kako bismo izvukli što više, prekopotrebnog, oružja od njih. Drugi je pak da bismo konstantno dobijali dragocene informacije od istih. Te informacije tiču se njihovih narednih koraka, ali i poteza, nemačkih i ljotićevskih – reče Draža gledajući upitno Mišića.
– Hm… Istini za volju, oružje nam je potrebno, kao i ovo drugo, uostalom. Međutim, kako to učiniti? Šta ako se sazna da su legalizovani ljudi zapravo četnici?
– Ovako, Aco… Kao što znaš, otac Nikole Kalabića, Milan, je visoki oficir u Nedićevim redovima. Ja sam već obavio razgovor sa Nikolom, koji mi je garantovao da će ovo proći. Ipak, bez tebe ne želim doneti konačnu odluku – bio je prilično jasan Mihailović. Potom je nastavio: – Dogovor o legalizaciji mora ostati u najstrožoj tajnosti, bez ikakvih sporazuma, potpisivanja dokumenata i slično. U pitanju su špijunska posla, Aco, a ti dobro znaš kako se postupa u takvim situacijama. Daću ti nekoliko dana da razmisliš. Dotada bih te zamolio da usitniš svoj odred kao što su svi ostali komandanti već učinili, te da se potom i sam zajedno sa Freglom skloniš negde.
Nakon ovih Dražinih reči u prostoriji nastade kratkotrajna tišina. Nju ubrzo prekide snažno lupanje o spoljašnja vrata Mišićeve kuće. Bio je to kurir kog su, ispostaviće se, stražari s razlogom pustili do samih vrata. U pratnji jednog stražara taj mladi, zadihani i zajapureni kurir kroči u prostoriju u kojoj su bili Mišić, Draža, Fregl i Ostojić.
– Gospodine pukovniče… Majore… Nemci… Nemci dolaze, ovde su za pet minuta!
Unezvereno i u panici, kurir se obraćao oficirima pokušavajući pritom da dođe do daha. I pored toga što su bili iznenađeni ovakvim, lošim vestima, Mišić i ostali ostadoše smireni. Znali su kako postupiti u takvim situacijama. Brzo navukoše svoje oficirske šinjele, opasače i hitrim korakom izađoše iz kuće.
– Opkoljeni ste! Predajte se!
Začu se glas čoveka sa jakim nemačkim naglaskom, koji je dopirao sa nekih tridesetak metara od njih. Taj koji je vikao, ali očigledno i Nemci, naoružani do zuba, nalazili su se u gustoj šumi koja je okruživala Mišićevu kuću.
Mišić, Mihailović i preostala dva oficira potrčaše ka suprotnom delu šume od onog sa koga je i dalje dopirao glas. Ubrzo započe puškaranje između malobrojnih četnika Ribničkog odreda i Nemaca. Četnici behu brzo savladani.
Mišić, Fregl, Ostojić i Mihailović ubrzo se nađoše na obodu šume. Pritom, samo par koraka kročivši u nju. Na nekih dvadesetak metara od njih već su se nazirali Nemci, koji su opreznim, ali sigurnim korakom polako sužavali krug oko Mišićeve kuće. Mrak je bio već uveliko pao.
– Brzo, pukovniče! Vi i Ostojić lezite ispod ovog žbuna. Fregl i ja ćemo vas prekriti lišćem…
Tihim glasom obratio se Mišić Draži, pritom mu pokazujući rukom na poveći žbun koji se nalazio tik pored njih. Potom mu dodade da je on jako bitna ličnost, da od njega zavisi sudbina srpskog naroda, kao i naroda u Jugoslaviji, te da on, pukovnik Mihailović, kao simbol otpora okupatoru ne sme „pasti”.
Nije bilo puno vremena za razmišljanje. Mihailović i Ostojić poslušaše Mišića.
Nakon prikrivanja, Mišić i Fregl izađoše sa podignutim rukama pred Nemce. Mišić se predstavi kao pukovnik Mihailović, čija glava u tom trenutku beše ucenjena poternicom na sto hiljada nemačkih maraka u zlatu. Fregl se opet predstavi kao njegov pratilac major Ostojić. Odmah bejahu obojica uhapšeni i sprovedeni u zatvor u Valjevo.
Nemci, mislivši da su uhvatili samog Mihailovića, odustaše od dalje potrage. Makar dok ne otkriše prevaru. Taj vremenski period bi sasvim dovoljan pukovniku Mihailoviću da se, zajedno sa Ostojićem, evakuiše iz opasne zone.
* * *
Stojeći ispred streljačkog voda, nemački oficir priđe Mišiću i Freglu i upita ih za poslednju želju. Fregl bez mnogo razmišljanja zatraži da komanduje streljačkim vodom. Naime, on je još pre prvoga rata kao Slovenac bio oficir u austrougarskoj vojsci i dobro je znao njihove komande. Mišić pak zatraži jednu, za Nemce, iznenađujuću želju. Tražio je da odveže pertlu na svojoj čizmi. Nemački oficir, bez puno razmišljanja, dozvoli obojici njihove poslednje želje. Mišić se saže, odveza pertlu, ali potom, na iznenađenje Nemaca, skide i cipelu sa stopala. U trenutku kada je Fregl izdavao komandu za paljbu on poteže cipelu i snažno je baci prema streljačkom vodu. Bio je to potez kojim je želeo makar simbolično predstaviti svoju smrt kao pogibiju u borbi protiv mrskog mu okupatora.
Nemački automati zarežaše i oba oficira padoše herojski i dostojanstveno.
Beše to negde između 16. i 17. decembra te tragične 1941. godine. Godine stradanja i patnje za srpski narod. Major Aleksandar Mišić se tada zajedno sa svojim slovenačkim pobratimom vinu u nebesa i tako svojom herojskom smrću proslavi svoje i ime svog, već slavnog, pokojnog oca, srpskog junaka đenerala Živojina Mišića. Time se i on, Aleksandar, po herojstvu svrsta u red sa njim. Jedino što za ovog heroja i njegovo herojstvo narod za koji je život dao neće čuti još dugo, dugo godina. Valjda zato jer su istoriju pisali pobednici…
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije.