Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Мир без мира. Ко је био Петар Ичко и како је пропао Ичков мир?”, Никола Стојановић Пакс

Са конкурса Велики српски XIX век 2021. године

 

Срби су и пре Првог српског устанка (1804–1813) директно или индиректно учествовали у уклањању османске власти са простора српске средњовековне државе, коју су још у средњем веку утемељили оснивачи српске светородне династије Немањића: Стефан Немања, Свети Сава и Стефан Првовенчани. Учешће Срба у потискивању османске моћи са ових простора најпре можемо уочити на самом крају 17. века, у време Бечког рата (1663–1699). Након стварања Свете лиге из 1684. године, коју је чинило Свето римско царство на челу с хабзбуршком Аустријом, Млетачком републиком и Пољском, Срби су на њихове подстицаје подизали буне против турске власти. Српски герилски устаници своје акције обављали су нарочито на простору Приморја, Подунавља, па све до Старе Србије, односно Македоније, Рашке и Косова.

Када је аустријска војска спалила Скопље и када се на простору Старе Србије 1689. године нашла у стању повлачења због велике турске противофанзиве и напада Француске на Аустрију, царска војска кренула је назад ка Бечу. У страху од турске освете и на позив немачког цара Леополда Првог да се српски народ повуче с аустријском војском ка северу, дошло је до Велике сеобе Срба из 1690. године са српским патријархом Арсенијем Чарнојевићем на челу, која је за последицу имала депопулацију јужних крајева Србије (Северна Македонија и Косово). Ми смо данас сведоци последица ове катастрофе.

Као борци за слободу, Срби су учествовали и у бици код Сенте 1697. године, када је принц Еуген Савојски масакрирао турске трупе на реци Тиси. Током периода постојања Краљевине Србије од Пожаревачког мира 1718. до Београдског мира 1739. године, Срби су и даље били у борби за независност, али сада под плаштом хабзбуршких царева. Након Београдског мира и великог прогона, разарања и одмазди према српском становништву, која је изазвала Другу сеобу Срба 1739. године, последњи велики сукоб био је Аустријско-турски рат од 1788. до 1791. године, када је Аустрија позивала хришћане у Босни да се дигну на устанак. Након овог сукоба, великих окршаја с Турцима није било све до Првог српског устанка.

Током првих неколико година Првог српског устанка истакао се један велики српски дипломата, трговац и „масон”, Петар Ичко, који ће у српској историографији остати упамћен по Ичковом миру. Ко је био Петар Ичко, заборављени српски дипломата? За почетак ћемо објаснити његово порекло. Петрово презиме се у турском свету тумачи као Ичкоглија, док је по српској традицији његово презиме упамћено као Ичкоглић. О његовим прецима не знамо ништа, али знамо да је рођен у насељу Катраница, у општини Еордеја, у провинцији Македонија, у данашњој северној Грчкој. Петар је рођен 1755. године, али када погледамо његову каснију успешну трговинску и дипломатску каријеру, видимо да је био образован и учен човек. Међутим, не знамо где је то образовање стекао.

Не знамо када је напустио Македонију и одселио се ка северу, али знамо да током осамдесетих година 18. века долази у Београд, где улази у трговачке воде и ради као трговачки посланик. Он се на самом успону своје каријере истакао као добар познавалац турског језика и њихове културе, што ће се касније показати као веома корисно дипломатско средство. Поред турског језика, познавао је и немачки и француски језик. При крају 18. века отпочео је његов нагли успон у дипломатији. На зениту каријере он је сарађивао с Турцима у царској османској дипломатској служби као драгоман (преводилац, конзул) смедеревског паше, Хаџи Мустафа-паше (1793–1801). Радио је као отправник послова (дипломата) у османском посланству у Берлину и Бечу, а за време живота и владавине Хаџи Мустафе, играо је значајну улогу у пашиној борби против опасних јањичара, као и у одржавању контаката између паше и српских првака.

Док је био у служби Мустафа-паше, он је такође радио и као сердар (поглавар) Мурузија, кнеза Влашке. Радио је и као безрђанбаш (конзул) трговаца између морског Солуна и речног Београда од 1792. до 1796. године, а поново од 1800. до 1801. године. Као велики трговац и представник трговачког слоја на овим просторима, залагао се за повећани и безбедни трговачки промет са Аустријом, а посебно је било његово интересовање за трговину памуком и кордованом.

Након увођења дахијске управе у Београду Петар је морао да се склони у погранични хабзбуршки Земун, где је саградио себи кућу. Кућа се састојала из приземља, у ком се налазила кафана под називом „Краљевић Марко”, док је спрат служио као место за становање, саградио ју је 1793. године, а она је до дана данашњег сачувана у целини. Ова кућа налази се преко пута Велике цркве у Земуну, а након Петрове смрти, 1808. године, прво ће постати пошта, а затим и основна школа.

Иако је Ичко уско сарађивао с Турцима, када је дошло до избијања Српског устанка 1804. године, он је пришао устанцима као вешти и значајни дипломата између двају зараћених народа, а успео је да се спријатељи с војводом Јанком Катићем и кнезом Алексом Ненадовићем. Српски устаници су више пута слали Петра да преговара са османском Портом о нагодби и помирењу, а најпознатији његов преговор јесте Ичков мир из 1806. године. У лето 1806. године вође устаника, вожд Карађорђе и Младен Миловановић, послали су Петра Ичка да преговара у Цариграду с Високом портом. Српски устаници су понудили султану четири услова:

 

– Да Срби плаћају данак султану у одсеку, то јест у деловима;

– Да се у Србију шаље царски мухасил са одређеним бројем мухасилских „служитеља” којима ће предавати удеони данак;

– Да ће по царској заповести све мухасилске службе у Србији вршити Срби;

– Да се из Србије протерају јањичари, крџалије и други „зли Турци”. Као и да Срби сами себи чувају своје границе.

 

Када је Ичко стигао у Цариград крајем јула 1806. године, уз посредство цариградског патријарха Георгија Петог, почео је да преговара с Портом, а вешто је успео да искористи турске поразе у бици на Мишару и Делиграду 1806. године. Пошто се у том тренутку одвијала велика криза између турског султана Селима Трећег и руског цара Александра Првог која ће касније довести до Руско-турског рата (1806–1812), Петар је знао да то мора искористи у српску корист, те је придобио Порту да прихвати понуде мира.

Посланство за потврђивање мира сада су послали Турци, турски мухасил, који је у Смедереву пред вођом устаника вождом Карађорђем и народном скупштином прочитао предлоге мира, августа/септембра 1806. године. У октобру су устаници прихватили султанове предлоге и послали Ичка још једном у Цариград да заокружи коначне одредбе мира.

У јануару 1807. године Порта јесте прихватила Ичков мир, али је дошло до компликација. Док је Петар боравио у Цариграду, Срби су још новембра 1806. године отпочели опсаду Београда, а успешно заузимање града било је завршено већ 8. јануара 1807. године. Устаници су такође успели да се повежу с Русима на источном Дунаву, што их је додатно храбрило. Како се ратна срећа у Србији преокренула на страну устаничке Србије, невешта дипломатска тактика Карађорђа и устаника довела је до тога да они одбаце уредбе Ичковог мира и наставе рат. Ичко се сада нашао на непријатељској територији, у језгру османске државе, из које је једва извукао живу главу.

Верује се да је током повратка из Цариграда Петар Ичко био заробљен од стране султановог намесника у Нишу. Сима Милутиновић је записао да је путем писма вожд Карађорђе наредио свом човеку Жики, који је у то време стражарио у Алексинцу, да пресече пут ка Нишу и избави Петра из заробљеништва. Као повод за овакав смели маневар послужило је одсуство османског мухасила, који се из Ниша упутио ка Немачкој. За годину овог догађаја узима се највероватније пролеће 1807. године, то јест оно време када је код Пашине чешме испод Врачара убијен београдски везир Сулејман-паша с пратњом од 180 људи, 6. марта 1807. године.

Након што је био успешно спасен уз помоћ српских устаника, он се вратио кући, где је боравио на некој гозби у Топчидеру, након које је узјахао коња за Београд. Наводно му се током пута смучило, а кући једва је стигао од неке чудне болести. Није био пијан, био је отрован. У „Сербијанки III”, Милутиновић каже да су у његовој кући урадили све што су могли да га спасу од неког отрова, али узалуд. Тако је Петар Ичко завршио свој живот пун авантура 16. маја 1808. године у кући коју је сам саградио, у својој педесет другој или трећој години. До дана данашњег није утврђено ко је Ичку дошао главе, сумња се да је то био руски дипломата Константин Родофиникин. Петрове мошти данас почивају у манастиру Раковица, надомак Београда.

Ичков мир ће поново угледати светло дана 1815. године, када је нови српски вожд, Милош Обреновић, преговарао с Портом о миру у ком је тражио исте повластице као и Ичко девет година раније. За самог Петра можемо претпоставити да је био друштвен човек, човек ког су многи познавали и који је многе познавао. Његово познавање страних језика и дипломатско-трговински послови сведоче нам о његовој учености и способности. Човек који је у приземљу куће имао кафану морао је бити велики екстроверт. Име кафане „Краљевић Марко” говори нам о великом патриотском ставу Петра Ичка и поред његове уске сарадње с Турцима, која се углавном одвијала пре устанка. У последњој реченици у „Поменику знаменитих људи у српском народу новијег доба” написано је: „Од кога му је дошла смрт, не знам; али знам да му Срби морају бити вазда захвални за његове разумне и родољубиве радове.”

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу