Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Смрт кнеза Марка Ј. Чарапића

 

Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Строго поверљиво” из прошлости Србије

Иван Комаров

Смрт кнеза Марка Ј. Чарапића

 

Па од јада сви’ седам дахија

начинише од стакла тепсију.

Зграбише воде из Дунава,

На Небојшу кулу изнесоше.

Наврх куле вргоше тепсију;

У тепсију звијезде по’ваташе,

да гледају небеске прилике (…)

 

Крајем 1803. године Турци увидеше након гледања три дана и три ноћи у стаклену тепсију, без испуштања чибука из својих уста, да им се спрема велика буна међу Србима. Снажан језиви страх је испунио четири велике дахије, јер знало се да Срби неће имати милости ако побуна успе.

Стаклена тепсија им указа на све вође кнезове и на трговца Ђорђа Петровића, који ће их ујединити и бити први главни вођа.

Зато није било времена за даље пушење чибука и ново прорицање судбине, јер тепсија им указа најпре на име оборкнеза Марка Ј. Чарапића да је он најопаснији и да се његове главе морају докопати. Да ће им Београд бити одузет и да ће их посећи без милости ако се кнезови и народ оснаже.

Али доћи до кнеза није било лако, у народу се говораше да је тај Марко висок преко два метра, да једном руком може баратати секиром коју дрвосеча држи са две, да стиском шаке ломи најтврђи орах, а што је најважније, да има јаку заштиту у народу и да је на сталном опрезу као каква непозната звер.

Тешка и мудра глава Марка Чарапића се мора скинути, али како? Предосећале су дахије да се народ може побунити ако убију Чарапића наочиглед свих, да то може подићи још јачу буну и гнев међу Србима.

Зато након неколико сати размишљања осмислише подмукли план, те упутише своје шпијуне у Бели поток да извиде поседе којима Марко управља и на којима често прави гозбе. Замислише да изведу све подмукле планове што могу како би га се решили.

Шпијуни, којих је било троје, две жене и један мушкарац, су имали задатак да известе дахије када је најбољи трен да се Чарапић на препад убије. Ти шпијуни луташе друмовима већ неколико година, све од Цариграда преко Атине, па до Београдског пашалука.

Кад стигоше у Бели поток, представише се у локалној цркви као велики трговци који имају договор да раде с великим оборкнезом Марком, да треба да му предају вредне товаре који су упућени из Београдског пашалука и које треба да сачекају заједно.

Две жене су биле веома лепог изгледа, дубоких плавих очију и равних дугих коса, несвакидашње, порекло им се у овој причи не зна, али им знамо само имена – Васа и Пелагија, а у пратњи им беше човек који се представљао као одбегли монах Серафим.

У цркви они најпре не изазваше никакву сумњу. Чест је био случај путујућих трговаца који нуде свакојаке услуге и робу.

Али кад оборкнеза известише о овим несвакидашњим чудним гостима, у њему одмах проради црв сумње, те поручи попу по слугама да са женама сада неће склапати уговоре, али да пошаље тог Серафима како би рекао коју реч о том битном послу.

Да Серафим буде гарант да ће цео посао проћи у реду, то је био кнежев услов.

Када су то Васа и Пелагија чуле, послаше поруку дахијама да су упутиле Серафима код кнеза и да је њих страх да ће их кнез све посећи. Упитавши у поруци шта да раде, у зору следећег дана стиже одговор и мали ковчег:

„Серафима је кнез већ на капији свог поседа убио, дознали смо од других људи из народа који га надгледају, ви се упутите к њему без обзира на то, са овим ковчегом који вам шаљемо. За ковчег кажите да је дар за кнеза и добра воља за даље преговарање око трговине. Нећемо слати војнике да обаве овај посао, већ подајте кнезу да пије вино из дара који је у ковчегу и само чекајте. Ако то учините, све ће протећи како треба.

Кажите попу у цркви да је дар веома важан колико и сам Свети грал, али да не знате шта да чините с њиме, па ћете га зато уступити кнезу јер се налазите на његовим поседима. Али не показујте никоме садржај ковчега до кнезу.”

Тако и би. Кнез запути слугу ка попу, који изрече поруку. Ако се те две жене не уплашише и већ не побегоше ономе ко их је послао, па ако и сазнаше да је њихов Серафим одмах посечен на моме поседу, пошаљи их к мени. Тако је мислио кнез.

Чарапић је обавештен од слуге да две жене на коњима носе и један мали ковчег, који представља дар и једну врсту уговора будућег посла.

Дођоше другог дана у ноћ ка кнезу са товаром. На капијама их примише две наоружане слуге и радознали кнежев син Константин.

Товар одмах беше испитан, мала брава са катанцем на њему, али нигде кључа. Није био претежак, товар је био украшен слоновом кости и драгим камењем.

Жене су потом смештене у конак, где им је речено да чекају.

Док чекаше на кнеза, променише се у најлепше свилене хаљине, пустише своје косе и тако уређене, он их затече.

Висок човек био је на вратима, смеђе јаке оштре косе, густих бркова и опрезних проницљивих црних очију. За пасом му бејаху две кубуре и велика позлаћена сабља. Упита их строгим дубоким гласом: „Ко вас шаље?”

Али ове жене шпијуни су веште, само дахије су знале колико су побиле својим завођењем и лукавошћу све оне који су Турцима сметали. Рекоше да су у путу и да тргују зачинима и драгоценостима. Нажалост, и кнез паде на слабостима ка лепоти и слатким речима, те након сата разговора омекша и позва их на славље које је било у на његовом поседу те ноћи.

Оне ово једва дочекаше, те пригодним узеше да кнезу испричају и причу о дару који му доносе. Да је унутра грал који даје младост и снагу.

Садржај украшеног сандука је био ово:

Мали катанац украшен смарагдним камењем скривао је дубоко тапацирану црвеном свилом садржину ковчега. Црном марамом беше прекривен садржај. Кнез посегну да провери садржај, али Пелагија му погледом даде упозорење да буде опрезан јер је у питању крхко и вредно благо.

Марко својим дугачким јаким прстима једним нежним покретом скиде мараму. Угледао је пехар начињен од тамног материјала, као од какве обојене слоноваче и мермера, који је више личио на какву минијатурну кулу него на нешто из чега се може пити. Дршка је била сачињена од иступљених бодљи, а на ободу су се налазили слични смарагди као на катанцу. Веома тешким му се учини овај пехар, иако није вио виши од двадесет сантиметара.

Марка је одмах опчинио начин израде овог пехара, никада ништа слично није видео. На њему се такође налазио светлозлатно обојени изрезбарени змај повијеног репа. Допаде му се овај дар, те га прихвати као добру вољу. За овај пехар жене рекоше кнезу Марку да има свој назив – Гвинт, да даје ономе ко из њега пије велику снагу и дуговечност те да би било пригодно да одмах током прославе испроба његове моћи.

Али у кнезу опет проради сумња, те одложи Гвинт и рече да је време да се придруже осталима на имању јер је храна спремна, а вино охлађено.

Након неколико сати гозбе, и много бокала црвенога вина, Гвинт се нађе пред испред Марка, сви гости су се већ разишли, а остадоше само Пелагија и Васа. Марко је човек кога не може срушити ни десет бокала вина, али радозналост у њему проради, те рече Васи да ће попити вина из Гвинта јер ће му још мало дуговечности и моћи значити у борби против Турака.

Насуше му црвеног вина у Гвинт, кнез примаче своје усне ивици пехара, у том моменту се чу само јак прасак и ваздух пропара нешто налик муњи. Кнез је неколико тренутака седео усправљено, док из његових уста и очију не потече тамна, скоро црна крв, а потом његове груди ударише још једним јаким праском о астал украшен белом свилом.

Од мистичног Гвинта остадоше само опиљци, које потом сакупише сељаци које је иза сна пробудио прасак. Две прелепе жене нестадоше у ноћи. Тако поче оно што данас знамо као Сеча кнезова.

По причи мештана Белог потока, кажу да је Марко пред испијање вина из Гвинта изустио речи: „Будимо једнако храбри и у рату и у миру!” (Исту изреку су користили потомци Марка Ј. Чарапића када су подизали буну против кнеза Милоша, која је у крви угушена.)

Незванично:

Гвинт, чији су остаци чувани у Народној библиотеци на Косанчићевом венцу, нестаје непосредно пред бомбардовање Београда 1941. Историчари и археолози сведоче да се на опиљцима налазила мешавина налик баруту и трагови змијског отрова.

 

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу