Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije
Ivan Komarov
Smrt kneza Marka J. Čarapića
Pa od jada svi’ sedam dahija
načiniše od stakla tepsiju.
Zgrabiše vode iz Dunava,
Na Nebojšu kulu iznesoše.
Navrh kule vrgoše tepsiju;
U tepsiju zvijezde po’vataše,
da gledaju nebeske prilike (…)
Krajem 1803. godine Turci uvideše nakon gledanja tri dana i tri noći u staklenu tepsiju, bez ispuštanja čibuka iz svojih usta, da im se sprema velika buna među Srbima. Snažan jezivi strah je ispunio četiri velike dahije, jer znalo se da Srbi neće imati milosti ako pobuna uspe.
Staklena tepsija im ukaza na sve vođe knezove i na trgovca Đorđa Petrovića, koji će ih ujediniti i biti prvi glavni vođa.
Zato nije bilo vremena za dalje pušenje čibuka i novo proricanje sudbine, jer tepsija im ukaza najpre na ime oborkneza Marka J. Čarapića da je on najopasniji i da se njegove glave moraju dokopati. Da će im Beograd biti oduzet i da će ih poseći bez milosti ako se knezovi i narod osnaže.
Ali doći do kneza nije bilo lako, u narodu se govoraše da je taj Marko visok preko dva metra, da jednom rukom može baratati sekirom koju drvoseča drži sa dve, da stiskom šake lomi najtvrđi orah, a što je najvažnije, da ima jaku zaštitu u narodu i da je na stalnom oprezu kao kakva nepoznata zver.
Teška i mudra glava Marka Čarapića se mora skinuti, ali kako? Predosećale su dahije da se narod može pobuniti ako ubiju Čarapića naočigled svih, da to može podići još jaču bunu i gnev među Srbima.
Zato nakon nekoliko sati razmišljanja osmisliše podmukli plan, te uputiše svoje špijune u Beli potok da izvide posede kojima Marko upravlja i na kojima često pravi gozbe. Zamisliše da izvedu sve podmukle planove što mogu kako bi ga se rešili.
Špijuni, kojih je bilo troje, dve žene i jedan muškarac, su imali zadatak da izveste dahije kada je najbolji tren da se Čarapić na prepad ubije. Ti špijuni lutaše drumovima već nekoliko godina, sve od Carigrada preko Atine, pa do Beogradskog pašaluka.
Kad stigoše u Beli potok, predstaviše se u lokalnoj crkvi kao veliki trgovci koji imaju dogovor da rade s velikim oborknezom Markom, da treba da mu predaju vredne tovare koji su upućeni iz Beogradskog pašaluka i koje treba da sačekaju zajedno.
Dve žene su bile veoma lepog izgleda, dubokih plavih očiju i ravnih dugih kosa, nesvakidašnje, poreklo im se u ovoj priči ne zna, ali im znamo samo imena – Vasa i Pelagija, a u pratnji im beše čovek koji se predstavljao kao odbegli monah Serafim.
U crkvi oni najpre ne izazvaše nikakvu sumnju. Čest je bio slučaj putujućih trgovaca koji nude svakojake usluge i robu.
Ali kad oborkneza izvestiše o ovim nesvakidašnjim čudnim gostima, u njemu odmah proradi crv sumnje, te poruči popu po slugama da sa ženama sada neće sklapati ugovore, ali da pošalje tog Serafima kako bi rekao koju reč o tom bitnom poslu.
Da Serafim bude garant da će ceo posao proći u redu, to je bio knežev uslov.
Kada su to Vasa i Pelagija čule, poslaše poruku dahijama da su uputile Serafima kod kneza i da je njih strah da će ih knez sve poseći. Upitavši u poruci šta da rade, u zoru sledećeg dana stiže odgovor i mali kovčeg:
„Serafima je knez već na kapiji svog poseda ubio, doznali smo od drugih ljudi iz naroda koji ga nadgledaju, vi se uputite k njemu bez obzira na to, sa ovim kovčegom koji vam šaljemo. Za kovčeg kažite da je dar za kneza i dobra volja za dalje pregovaranje oko trgovine. Nećemo slati vojnike da obave ovaj posao, već podajte knezu da pije vino iz dara koji je u kovčegu i samo čekajte. Ako to učinite, sve će proteći kako treba.
Kažite popu u crkvi da je dar veoma važan koliko i sam Sveti gral, ali da ne znate šta da činite s njime, pa ćete ga zato ustupiti knezu jer se nalazite na njegovim posedima. Ali ne pokazujte nikome sadržaj kovčega do knezu.”
Tako i bi. Knez zaputi slugu ka popu, koji izreče poruku. Ako se te dve žene ne uplašiše i već ne pobegoše onome ko ih je poslao, pa ako i saznaše da je njihov Serafim odmah posečen na mome posedu, pošalji ih k meni. Tako je mislio knez.
Čarapić je obavešten od sluge da dve žene na konjima nose i jedan mali kovčeg, koji predstavlja dar i jednu vrstu ugovora budućeg posla.
Dođoše drugog dana u noć ka knezu sa tovarom. Na kapijama ih primiše dve naoružane sluge i radoznali knežev sin Konstantin.
Tovar odmah beše ispitan, mala brava sa katancem na njemu, ali nigde ključa. Nije bio pretežak, tovar je bio ukrašen slonovom kosti i dragim kamenjem.
Žene su potom smeštene u konak, gde im je rečeno da čekaju.
Dok čekaše na kneza, promeniše se u najlepše svilene haljine, pustiše svoje kose i tako uređene, on ih zateče.
Visok čovek bio je na vratima, smeđe jake oštre kose, gustih brkova i opreznih pronicljivih crnih očiju. Za pasom mu bejahu dve kubure i velika pozlaćena sablja. Upita ih strogim dubokim glasom: „Ko vas šalje?”
Ali ove žene špijuni su vešte, samo dahije su znale koliko su pobile svojim zavođenjem i lukavošću sve one koji su Turcima smetali. Rekoše da su u putu i da trguju začinima i dragocenostima. Nažalost, i knez pade na slabostima ka lepoti i slatkim rečima, te nakon sata razgovora omekša i pozva ih na slavlje koje je bilo u na njegovom posedu te noći.
One ovo jedva dočekaše, te prigodnim uzeše da knezu ispričaju i priču o daru koji mu donose. Da je unutra gral koji daje mladost i snagu.
Sadržaj ukrašenog sanduka je bio ovo:
Mali katanac ukrašen smaragdnim kamenjem skrivao je duboko tapaciranu crvenom svilom sadržinu kovčega. Crnom maramom beše prekriven sadržaj. Knez posegnu da proveri sadržaj, ali Pelagija mu pogledom dade upozorenje da bude oprezan jer je u pitanju krhko i vredno blago.
Marko svojim dugačkim jakim prstima jednim nežnim pokretom skide maramu. Ugledao je pehar načinjen od tamnog materijala, kao od kakve obojene slonovače i mermera, koji je više ličio na kakvu minijaturnu kulu nego na nešto iz čega se može piti. Drška je bila sačinjena od istupljenih bodlji, a na obodu su se nalazili slični smaragdi kao na katancu. Veoma teškim mu se učini ovaj pehar, iako nije vio viši od dvadeset santimetara.
Marka je odmah opčinio način izrade ovog pehara, nikada ništa slično nije video. Na njemu se takođe nalazio svetlozlatno obojeni izrezbareni zmaj povijenog repa. Dopade mu se ovaj dar, te ga prihvati kao dobru volju. Za ovaj pehar žene rekoše knezu Marku da ima svoj naziv – Gvint, da daje onome ko iz njega pije veliku snagu i dugovečnost te da bi bilo prigodno da odmah tokom proslave isproba njegove moći.
Ali u knezu opet proradi sumnja, te odloži Gvint i reče da je vreme da se pridruže ostalima na imanju jer je hrana spremna, a vino ohlađeno.
Nakon nekoliko sati gozbe, i mnogo bokala crvenoga vina, Gvint se nađe pred ispred Marka, svi gosti su se već razišli, a ostadoše samo Pelagija i Vasa. Marko je čovek koga ne može srušiti ni deset bokala vina, ali radoznalost u njemu proradi, te reče Vasi da će popiti vina iz Gvinta jer će mu još malo dugovečnosti i moći značiti u borbi protiv Turaka.
Nasuše mu crvenog vina u Gvint, knez primače svoje usne ivici pehara, u tom momentu se ču samo jak prasak i vazduh propara nešto nalik munji. Knez je nekoliko trenutaka sedeo uspravljeno, dok iz njegovih usta i očiju ne poteče tamna, skoro crna krv, a potom njegove grudi udariše još jednim jakim praskom o astal ukrašen belom svilom.
Od mističnog Gvinta ostadoše samo opiljci, koje potom sakupiše seljaci koje je iza sna probudio prasak. Dve prelepe žene nestadoše u noći. Tako poče ono što danas znamo kao Seča knezova.
Po priči meštana Belog potoka, kažu da je Marko pred ispijanje vina iz Gvinta izustio reči: „Budimo jednako hrabri i u ratu i u miru!” (Istu izreku su koristili potomci Marka J. Čarapića kada su podizali bunu protiv kneza Miloša, koja je u krvi ugušena.)
Nezvanično:
Gvint, čiji su ostaci čuvani u Narodnoj biblioteci na Kosančićevom vencu, nestaje neposredno pred bombardovanje Beograda 1941. Istoričari i arheolozi svedoče da se na opiljcima nalazila mešavina nalik barutu i tragovi zmijskog otrova.