Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Катаринина деца

Награђена прича на конкурсу „Строго поверљиво” из прошлости Србије 2023. године

Благица Здравковић

Катаринина деца

            Рекоше ми да је позната под надимком Ката Солунка и да живи у згради поред пијаце. Биле су то ране деведесете, кад је шверц био најзаступљенији начин снабдевања и када се у југоисточној Србији најчешће ишло до Бугарске по храну и цигарете.

Дођем до пијаце и одмах угледам четвороспратну стамбену зграду ољуштене фасаде. Испред зграде ми прилази човек са качкетом и полушапатом нуди девизе. Игноришем његову понуду и улазим у ходник. Пењем се на први спрат. На једним од врата стоји плочица са именом Катарине Лукић. Притискам звоно. Ослушкујем. Из стана не долази никакав шум, али имам осећај да ме неко посматра кроз шпијунку. После пар минута чује се обртај кључа у брави. Појављује се мршава висока старица у шареном пењоару. У њеним ситним светлим очима смењују се радозналост и неповерење.

Говорим јој да студирам књижевност и да сам дошла да је упознам јер сам сазнала да је била на Солунском фронту.

– Желела бих да напишем причу о вашем животу – кажем.

Она ме пажљиво слуша и још пажљивије посматра. Примећујем да је видела и вокмен који имам закачен о каиш на фармерицама и да је више пута задржала поглед на њему.

– Ви желите да разговарате са мојом мајком – проговара.

– Да – потврђујем, трудећи се да прикријем изненађење, јер сам све време мислила да причам са Катарином.

– Сачекајте да питам мајку да ли може да вас прими.

Врата се поново затварају, а ја остајем у ходнику и чекање ми делује јако дуго. Баш када ми се учини да се старица, која је очигледно Катаринина ћерка, више неће појавити, врата се поново отворише и опет се појави иста жена. Позва ме да уђем, али ме замоли да не остајем предуго.

– Мајка је недавно имала грип – рече – и отада се много брже замара.

Обећавам јој да ће разговор бити кратак и пратим у стопу њену витку прилику, благо повијених леђа, која ме спроводи кроз ходник и отвара врата собе на самом дну предсобља. Улазим у ту собу и прво што примећујем је да старица мајка изгледа као да је вршњакиња госпође која ме је примила. Она није мршава и на њеном лицу су боре мање уочљиве. Плаве искричаве очи гледају у мене доброћудно. На себи има елегантну тамну блузу и бордо жакет, као да је спремна за неки излазак. Тек сада схватам зашто сам тако дуго чекала. Очигледно је да Катарина није желела да је видим у кућном издању. Пружа ми руку и, пошто смо се упознале, даје ми знак да јој се придружим за невеликим трпезаријским столом, за којим она већ седи, пије кафу и пуши. У соби се осећа јак мирис јефтиних цигарета и нафталина.

Говорим и њој ко сам и због чега сам дошла. Катарина на те моје речи само клима главом, али видим да им не придаје неки нарочити значај. Оставља утисак особе која је већ све видела и све зна, па је у животу ништа не може ни изненадити, ни одушевити.

– Ја сваки грип прележим уз цигарете и кафу – каже и смеје се док то говори. Смејем се и ја и наш смех разбија непријатну тишину.

Питам је да ли јој не смета да снимам наш разговор, а она ми даје руком знак да могу да радим шта хоћу.

Пошто сам обећала да ће разговор кратко трајати, прелазим одмах на главну тему – како то да је она била на Солунском фронту. Поново се смеје и каже: – Због момка. – Пали другу цигарету иако је прву угасила тек који тренутак пре. Видевши да сам обратила пажњу на тај детаљ, почиње да коментарише: – Кажу да се од пушења умире, а ево ја пушим већ седамдесет година, и ништа ми није. – Поново се обе смејемо.

– Била сам у збегу који је кренуо за војском – наставља да говори. – Требало је да идемо Моравском долином, па онда Вардарском, али су нам Бугари пресекли пут, и онда је војска кренула преко Косова и Метохије, а и збег за њом. После смо ишли преко Албаније и Проклетија. Ако су Проклетије, баш су Проклетије, душа нам се о концу држала.

Појављује се Мирослава, њена ћерка, за коју сам сазнала како се зове тек кад је Катарина позвала да дође. На послужавнику доноси слатко и воду. Пита ме какву кафу пијем. Кажем јој да не треба кафа, али да ћу се радо послужити слатким. Она нестаје из собе исто онако тихо као што је и ушла.

Катарина наставља причу.

– Тих година Бугари су чинили велика зверства, нарочито над женама и децом. Силовали су и жене и девојчице. Нас је мајка учила како да се намажемо блатом и поспемо брашном ако се случајно затекнемо у кући кад долазе по откуп. Неке су се жене мазале и балегом. Криле смо се у шуми и по амбарима док не прођу њихови војници кроз село.

– Да ли је цела ваша породица била у збегу? – питам.

– Не. Моји родитељи нису хтели да напусте огњиште, а ни сестре и браћа. Пошла сам само ја јер сам сазнала да ће збег пратити војску, а Мирољуб је кренуо са војском.

– Значи, вас је љубав према Мирољубу одвела у рат?

Смеје се као да је девојчица коју сам ухватила у неком несташлуку.

– Јесте – потврђује – моји родитељи су планирали да ме удају за неког Милуна, који је имао велико имање и волове, а овај мој је био трећи син. Његови су оставили најстаријег сина у кући. Њега и средњег сина су планирали да пошаљу у печалбу. Поче рат, па и он и његов брат одоше с војницима. Сазнала сам да ће збег пратити војску. Кришом се спакујем и, чим сам уловила прилику, извучем се из куће и стигнем колону. Као да је тад имало шта да се пакује? У пртену торбицу ставила сам везену кошуљу и левку. Знаш ли шта је левка?

– Не знам – одговарам.

– Левка је ткана сукња. Прво се ткају два дела, па се после саставе. Горе се набере на појас, а доле се стави црна плишана трака. Такве сукње су биле најсвечаније, а мени је то био девојачки дар. Сама сам је била изаткала. Кад сам кренула за мојим Мирољубом, ја сам мислила да ћемо негде, на том путу, да се успут састанемо и венчамо у најближој цркви.

– Јесте ли се састали? – питам.

– Нити смо се видели, нити смо се венчали. Венчао нас тек наш поп Тихомир кад се рат завршио.

Прави паузу покушавајући да се још нечег присети, па наставља: – Била сам умотала у мараму и голем комад сланине, пола ’леба и неколико главица белог и црног лука. Лук нас је и одржао да не поумиремо. Налазили смо дивљи лук и јели.

– Како сте издржали толико дуго без хране, топле обуће и гардеробе?

– Било је много тешко. Сад кад се сетим како је било, није ми јасно како смо остали живи. Народ је био скроз промрзао и гладан. Одвајали смо кору од стабла и јели је. Лук, зеље, маслачак. Кад стигосмо до Солуна, и кад нас сместише у шаторе, дадоше нам храну и воду, али нисмо смели да једемо много. Код нас, који смо толико дуго гладовали, желудац се смањио и постао као шљива, па ако се наједеш, можеш одмах да умреш.

– Да ли су у Солуну престале све ваше муке?

– Ја сам се породила у Солуну. Лежим у шатору, а краљ Петар дошао да обиђе нас преживеле из збега и право код мене. Његови ађутанти раскрилише платно на шаторским вратима и он навири унутра. Пита ме како се зовем и одакле сам, а кад му одговорих, он само рече: „Ех, да је нама још таквих жена.” Мени мило што ме похвали, а он гурну руку у џеп и извуче петлиће, па ми их баци код ногу. Ти не знаш шта су петлићи – каже и гледа у мене испитивачки.

– Неки накит – нагађам.

– Јесте, могли су да се носе и као накит. Ми девојке смо их стављале на црну траку од плиша и носиле их око врата као огрлицу, па се видело која је девојка из богате куће. Код богатих девојака ниске дуката су биле дугачке, а било је момака који су више гледали у то под гушом неголи у девојку. Дукати су најбоље паре. Њима вредност никад не пролази. Али ја се тад, чини ми се, више обрадовах што ме краљ онако похвали неголи што ми даде златнике. Нешто се у мени озари, па не осећам ни бол, ни глад. Чини ми се полетела бих од среће, али немам време да се много радујем. Чим они одоше, скупим дукате, умотам их у једно марамче и нагурам на дно пртене торбе, од које се никад нисам одвајала.

– Да ли вас је краљ обишао зато што сте ви били једина жена која се породила у Солуну? – упитах је.

– Ма не – врти главом док говори и одмахује руком. – Било је много нас које смо се породиле. Ја сам једина родила близанце – рече и крајем од мараме обриса очи.

Видела сам да је под снажним налетом емоција заћутала. Пошто је поново запалила цигарету и повукла неколико димова, упитах је да ли Мирослава има сестру или брата.

– Има сестру, млађу пет година. Брата је имала само неколико дана. Сахрањен је у Солуну у колективној гробници. Ни име није имао. Кад сам их родила, нисам имала довољно млека да их дојим. Стално су били гладни и плакали. Онда је стигло млеко за жене и децу. Сви који су тога дана пили брзо потом су умрли. Мирослава није хтела ништа друго осим мог млека, а сина сам нахранила… После смо сазнали да су Бугари сипали живу у млеко и да су имали директиву да убију што више наше деце и жена.

Одједном јој глас постаде уморан и схватих да је разговору дошао крај.

Има прича које одлеже и по неколико деценија пре него што буду написане. Ова је чекала тридесет година.

Све награђене приче објављене су у књизи „Строго поверљиво” из прошлости Србије.

Оставите ваш коментар

Купон не важи за књиге које су већ на специјалним акцијама
Your subscription could not be saved. Please try again.
Успешно сте се пријавили.
0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу