Nagrađena priča na konkursu „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije 2023. godine
Blagica Zdravković
Katarinina deca
Rekoše mi da je poznata pod nadimkom Kata Solunka i da živi u zgradi pored pijace. Bile su to rane devedesete, kad je šverc bio najzastupljeniji način snabdevanja i kada se u jugoistočnoj Srbiji najčešće išlo do Bugarske po hranu i cigarete.
Dođem do pijace i odmah ugledam četvorospratnu stambenu zgradu oljuštene fasade. Ispred zgrade mi prilazi čovek sa kačketom i polušapatom nudi devize. Ignorišem njegovu ponudu i ulazim u hodnik. Penjem se na prvi sprat. Na jednim od vrata stoji pločica sa imenom Katarine Lukić. Pritiskam zvono. Osluškujem. Iz stana ne dolazi nikakav šum, ali imam osećaj da me neko posmatra kroz špijunku. Posle par minuta čuje se obrtaj ključa u bravi. Pojavljuje se mršava visoka starica u šarenom penjoaru. U njenim sitnim svetlim očima smenjuju se radoznalost i nepoverenje.
Govorim joj da studiram književnost i da sam došla da je upoznam jer sam saznala da je bila na Solunskom frontu.
– Želela bih da napišem priču o vašem životu – kažem.
Ona me pažljivo sluša i još pažljivije posmatra. Primećujem da je videla i vokmen koji imam zakačen o kaiš na farmericama i da je više puta zadržala pogled na njemu.
– Vi želite da razgovarate sa mojom majkom – progovara.
– Da – potvrđujem, trudeći se da prikrijem iznenađenje, jer sam sve vreme mislila da pričam sa Katarinom.
– Sačekajte da pitam majku da li može da vas primi.
Vrata se ponovo zatvaraju, a ja ostajem u hodniku i čekanje mi deluje jako dugo. Baš kada mi se učini da se starica, koja je očigledno Katarinina ćerka, više neće pojaviti, vrata se ponovo otvoriše i opet se pojavi ista žena. Pozva me da uđem, ali me zamoli da ne ostajem predugo.
– Majka je nedavno imala grip – reče – i otada se mnogo brže zamara.
Obećavam joj da će razgovor biti kratak i pratim u stopu njenu vitku priliku, blago povijenih leđa, koja me sprovodi kroz hodnik i otvara vrata sobe na samom dnu predsoblja. Ulazim u tu sobu i prvo što primećujem je da starica majka izgleda kao da je vršnjakinja gospođe koja me je primila. Ona nije mršava i na njenom licu su bore manje uočljive. Plave iskričave oči gledaju u mene dobroćudno. Na sebi ima elegantnu tamnu bluzu i bordo žaket, kao da je spremna za neki izlazak. Tek sada shvatam zašto sam tako dugo čekala. Očigledno je da Katarina nije želela da je vidim u kućnom izdanju. Pruža mi ruku i, pošto smo se upoznale, daje mi znak da joj se pridružim za nevelikim trpezarijskim stolom, za kojim ona već sedi, pije kafu i puši. U sobi se oseća jak miris jeftinih cigareta i naftalina.
Govorim i njoj ko sam i zbog čega sam došla. Katarina na te moje reči samo klima glavom, ali vidim da im ne pridaje neki naročiti značaj. Ostavlja utisak osobe koja je već sve videla i sve zna, pa je u životu ništa ne može ni iznenaditi, ni oduševiti.
– Ja svaki grip preležim uz cigarete i kafu – kaže i smeje se dok to govori. Smejem se i ja i naš smeh razbija neprijatnu tišinu.
Pitam je da li joj ne smeta da snimam naš razgovor, a ona mi daje rukom znak da mogu da radim šta hoću.
Pošto sam obećala da će razgovor kratko trajati, prelazim odmah na glavnu temu – kako to da je ona bila na Solunskom frontu. Ponovo se smeje i kaže: – Zbog momka. – Pali drugu cigaretu iako je prvu ugasila tek koji trenutak pre. Videvši da sam obratila pažnju na taj detalj, počinje da komentariše: – Kažu da se od pušenja umire, a evo ja pušim već sedamdeset godina, i ništa mi nije. – Ponovo se obe smejemo.
– Bila sam u zbegu koji je krenuo za vojskom – nastavlja da govori. – Trebalo je da idemo Moravskom dolinom, pa onda Vardarskom, ali su nam Bugari presekli put, i onda je vojska krenula preko Kosova i Metohije, a i zbeg za njom. Posle smo išli preko Albanije i Prokletija. Ako su Prokletije, baš su Prokletije, duša nam se o koncu držala.
Pojavljuje se Miroslava, njena ćerka, za koju sam saznala kako se zove tek kad je Katarina pozvala da dođe. Na poslužavniku donosi slatko i vodu. Pita me kakvu kafu pijem. Kažem joj da ne treba kafa, ali da ću se rado poslužiti slatkim. Ona nestaje iz sobe isto onako tiho kao što je i ušla.
Katarina nastavlja priču.
– Tih godina Bugari su činili velika zverstva, naročito nad ženama i decom. Silovali su i žene i devojčice. Nas je majka učila kako da se namažemo blatom i pospemo brašnom ako se slučajno zateknemo u kući kad dolaze po otkup. Neke su se žene mazale i balegom. Krile smo se u šumi i po ambarima dok ne prođu njihovi vojnici kroz selo.
– Da li je cela vaša porodica bila u zbegu? – pitam.
– Ne. Moji roditelji nisu hteli da napuste ognjište, a ni sestre i braća. Pošla sam samo ja jer sam saznala da će zbeg pratiti vojsku, a Miroljub je krenuo sa vojskom.
– Znači, vas je ljubav prema Miroljubu odvela u rat?
Smeje se kao da je devojčica koju sam uhvatila u nekom nestašluku.
– Jeste – potvrđuje – moji roditelji su planirali da me udaju za nekog Miluna, koji je imao veliko imanje i volove, a ovaj moj je bio treći sin. Njegovi su ostavili najstarijeg sina u kući. Njega i srednjeg sina su planirali da pošalju u pečalbu. Poče rat, pa i on i njegov brat odoše s vojnicima. Saznala sam da će zbeg pratiti vojsku. Krišom se spakujem i, čim sam ulovila priliku, izvučem se iz kuće i stignem kolonu. Kao da je tad imalo šta da se pakuje? U prtenu torbicu stavila sam vezenu košulju i levku. Znaš li šta je levka?
– Ne znam – odgovaram.
– Levka je tkana suknja. Prvo se tkaju dva dela, pa se posle sastave. Gore se nabere na pojas, a dole se stavi crna plišana traka. Takve suknje su bile najsvečanije, a meni je to bio devojački dar. Sama sam je bila izatkala. Kad sam krenula za mojim Miroljubom, ja sam mislila da ćemo negde, na tom putu, da se usput sastanemo i venčamo u najbližoj crkvi.
– Jeste li se sastali? – pitam.
– Niti smo se videli, niti smo se venčali. Venčao nas tek naš pop Tihomir kad se rat završio.
Pravi pauzu pokušavajući da se još nečeg priseti, pa nastavlja: – Bila sam umotala u maramu i golem komad slanine, pola ’leba i nekoliko glavica belog i crnog luka. Luk nas je i održao da ne poumiremo. Nalazili smo divlji luk i jeli.
– Kako ste izdržali toliko dugo bez hrane, tople obuće i garderobe?
– Bilo je mnogo teško. Sad kad se setim kako je bilo, nije mi jasno kako smo ostali živi. Narod je bio skroz promrzao i gladan. Odvajali smo koru od stabla i jeli je. Luk, zelje, maslačak. Kad stigosmo do Soluna, i kad nas smestiše u šatore, dadoše nam hranu i vodu, ali nismo smeli da jedemo mnogo. Kod nas, koji smo toliko dugo gladovali, želudac se smanjio i postao kao šljiva, pa ako se najedeš, možeš odmah da umreš.
– Da li su u Solunu prestale sve vaše muke?
– Ja sam se porodila u Solunu. Ležim u šatoru, a kralj Petar došao da obiđe nas preživele iz zbega i pravo kod mene. Njegovi ađutanti raskriliše platno na šatorskim vratima i on naviri unutra. Pita me kako se zovem i odakle sam, a kad mu odgovorih, on samo reče: „Eh, da je nama još takvih žena.” Meni milo što me pohvali, a on gurnu ruku u džep i izvuče petliće, pa mi ih baci kod nogu. Ti ne znaš šta su petlići – kaže i gleda u mene ispitivački.
– Neki nakit – nagađam.
– Jeste, mogli su da se nose i kao nakit. Mi devojke smo ih stavljale na crnu traku od pliša i nosile ih oko vrata kao ogrlicu, pa se videlo koja je devojka iz bogate kuće. Kod bogatih devojaka niske dukata su bile dugačke, a bilo je momaka koji su više gledali u to pod gušom negoli u devojku. Dukati su najbolje pare. Njima vrednost nikad ne prolazi. Ali ja se tad, čini mi se, više obradovah što me kralj onako pohvali negoli što mi dade zlatnike. Nešto se u meni ozari, pa ne osećam ni bol, ni glad. Čini mi se poletela bih od sreće, ali nemam vreme da se mnogo radujem. Čim oni odoše, skupim dukate, umotam ih u jedno maramče i naguram na dno prtene torbe, od koje se nikad nisam odvajala.
– Da li vas je kralj obišao zato što ste vi bili jedina žena koja se porodila u Solunu? – upitah je.
– Ma ne – vrti glavom dok govori i odmahuje rukom. – Bilo je mnogo nas koje smo se porodile. Ja sam jedina rodila blizance – reče i krajem od marame obrisa oči.
Videla sam da je pod snažnim naletom emocija zaćutala. Pošto je ponovo zapalila cigaretu i povukla nekoliko dimova, upitah je da li Miroslava ima sestru ili brata.
– Ima sestru, mlađu pet godina. Brata je imala samo nekoliko dana. Sahranjen je u Solunu u kolektivnoj grobnici. Ni ime nije imao. Kad sam ih rodila, nisam imala dovoljno mleka da ih dojim. Stalno su bili gladni i plakali. Onda je stiglo mleko za žene i decu. Svi koji su toga dana pili brzo potom su umrli. Miroslava nije htela ništa drugo osim mog mleka, a sina sam nahranila… Posle smo saznali da su Bugari sipali živu u mleko i da su imali direktivu da ubiju što više naše dece i žena.
Odjednom joj glas postade umoran i shvatih da je razgovoru došao kraj.
Ima priča koje odleže i po nekoliko decenija pre nego što budu napisane. Ova je čekala trideset godina.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije.