Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Четири фењера”, Миливој Анђелковић

Награђена прича на конкурсу Док је речи и писци су живи 2020. године.

 

Када је стигао у Куршумлију, градић је већ био пун избеглица. Могао је да одседне једино у хотелу „Европа” – тај појам тада му је звучао иронично. Та велика и просвећена Европа бринула је једино о томе да Русија не заузме већи део Турске и Балкана. За ту Европу нису постојали снови генерација о Србији, Балканској федерацији и Јужним Словенима. Политиком анексије и јеком топова она се ширила ка Истоку.

Уписаћу се у хотелску књигу као Милош Кремић, главни лик мог романа „Дошљаци”, одлучио је. Узео је перо, примакао хотелску књигу, када се са улице зачула вика, грдња и псовање.

– Хајде, оплети га, шта чекаш?

Испред хотела се заглавио топ и коњ је малаксало стао.

– Ошини га! – викао је нервозан и љут глас.

Кочијаш се окрете, показа песницу галамџији, приђе коњу, помилова га по гриви и нешто шапну, тихо и поверљиво, у само уздрхтало уво. Тада се коњ напреже, копите нађоше ослонац и, уз помоћ кочијаша, извуче топ из каљуге.

Неодлучни гост одмахну главом као да нешто отреса са себе и крупним, одлучним потезима уписа своје право име – Милутин Ускоковић.

Седам дана је Ускоковић провео у соби „Европе”, безвољан и тмуран, слушајући даноноћни пролазак војске и повлачење разних државних установа. Србија се повлачила кроз јесење блато и кише, у сусрет зими и неизвесности, да не би била уништена.

Зурио је у зидове а „гомиле успомена су излазиле пред његове унезверене очи. Ипак се он није задовољавао, и желео их је још више, све више. Као да је срећом прошлих дана хтео да оповргне своју садашњу беду”. Сетио се Сорбоне и своје одбране докторске дисертације о царини и међународном праву Европе, опет те равнодушне и лицемерне Европе, која се бринула само о својим уским интересима. И не само Европа, себичан и безосећајан је био цео свет. Сетио се свог најбољег пријатеља који „није хтео ни за длаку да попусти у стварима које су се тицале његових личних интереса. Колико има лицемерног и рачунског у свој тој површној доброти, обзирима, помирљивости и углађеној спољашности”, мислио је.

Пред очи му изађе стари искусни новинар коју му говори: „Обично најбољи људи падају најниже. Они други, тај велики рестл човечанства, средње душе и обичног срца, они нађу без по муке компромисе између добра и зла, између дужности и страсти, што им допушта да живе без борбе и пораза. Кад падају они се дочекују на ноге као мачке. Они се много не убијају…” Сетио се свог посла у царинарници, „мрачним магацинима, неосветљеним и осигураним решеткама, који су личили на робијашке радионице. У редакцијама новина, опет, била је стална журба и нервоза, велики посао који се сутра заборави јер треба припремити нови број. Ни лечење у кафанама ни пијанке нису помагали јер „свет неће да разуме шта се крије у нашим срцима”.

Помислио је на своје романе, чланке, књижевни рад. То „умањује јалову борбу мисли. Али рад који се воли јесте илузија да се човек приближује жељеном циљу”. И то није нова мисао исплетена у овим несрећним околностима, то је мислио и раније и записао у „Дошљацима”.

Зар је тако мало лепих слика у мом животу да ниједну не могу да призовем? – мислио је. И тада се сетио Позоришног трга увече, са „осветљеним прозорима на позоришној згради, богенлампе пред улазом у Позориште, на Коларцу и Управи фондова, велике сијалице на Позоришној кафани, четири фењера око Кнежева споменика, и неколико великих уличних лампи… које су га претварале у великоварошки крај. Кола су јурила за колима. Тротоари су били пуни света. Калдрма је одјекивала од коњских копита. Два трамваја су стварала још већу забуну. Шум гомиле је опкољавао Позориште”.

То је било некада. Али „ја сам већ остарео… Немам више од 31 године, а чудим се што моје косе нису седе. Моје срце је постало једна велика крпа, искидана ветровима живота, упрљана свакојаким додирима, избледела на великим кишама. Ја у себи осећам само подеротине… бивших нада, некадашњих наклоности и мртвих веровања”. А то, то сам такође записао, још у „Дошљацима”…

„Да ли има судбине, провиђења, као што верује моја мајка? Оно што ја разумем, гледајући мој живот преко свршених догађаја јасно ми вели да постоји извесна дубока логика ситуације и карактера. Ова логика развоја последице наших радњи, и ако су наши поступци били нечисти, она носи са собом оно што ће нас сломити једног дана”.

Сетио се дана када је писао „Дошљаке”. Логика карактера Милоша Кремића тражила је да се он убије после самоубиства веренице. А ја сам Милош Кремић. Не у свим детаљима, али јесам у суштини. Њега је спасло мајчино писмо и слика из младости. Где је сада мајка и животна топлина? Сви смо у каљузи која је све дубља. Политичкој, па војној, а сада и у једној и у другој. И нема никог да нам помогне, охрабри нас и подржи.

Ова осећања су вредна записа, помислио је. Писањем се ствара нова стварност која све надилази и проналазе се решења на која нисам ни помишљао. И он на папиру који је стајао пред њим записа: „Не могу да преживим пропаст моје отаџбине”. Хтео је да настави, али његове збркане мисли нису имале логичан след.

Изашао је напоље да се освежи и одшетао ван градића, далеко од сцена пораза и повлачења. Јесења природа је имала свој ритам, равнодушна на сва људска превирања. Ситна киша, дрвеће са кога цуре крупне капи, клизава пожутела трава. Топлица је пенила, набујала и надошла, носећи оборена стабла и изваљене пањеве.

Гле, слично Дунаву у мом роману, помислио је. Тада му се нога оклизну и он закорачи другом у празно. Замлати рукама и успорено, као у немом филму, паде у реку. Изрони, хватајући дах. Заплива ка обали и уплете се у неке гране које је на њега нанела вода. Тада осети туп удар по потиљку. Све се зацрне, само је у даљини нешто трептало. Нешто познато и лепо. Она четири фењера око Споменика кнеза Михаила на Позоришном тргу препознао је и радосно пошао ка њима.

 

Напомена: све реченице под наводницама преузете су из романа „Дошљаци” Милутина Ускоковића. Верујем да је тако ова прича аутентичнија и доследнија својој теми.

 

Све награђене приче објављене су у књизи Док је речи и писци су живи / Добро чуване српске тајне.

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу