Nagrađena priča na konkursu Dok je reči i pisci su živi 2020. godine.
Kada je stigao u Kuršumliju, gradić je već bio pun izbeglica. Mogao je da odsedne jedino u hotelu „Evropa” – taj pojam tada mu je zvučao ironično. Ta velika i prosvećena Evropa brinula je jedino o tome da Rusija ne zauzme veći deo Turske i Balkana. Za tu Evropu nisu postojali snovi generacija o Srbiji, Balkanskoj federaciji i Južnim Slovenima. Politikom aneksije i jekom topova ona se širila ka Istoku.
Upisaću se u hotelsku knjigu kao Miloš Kremić, glavni lik mog romana „Došljaci”, odlučio je. Uzeo je pero, primakao hotelsku knjigu, kada se sa ulice začula vika, grdnja i psovanje.
– Hajde, opleti ga, šta čekaš?
Ispred hotela se zaglavio top i konj je malaksalo stao.
– Ošini ga! – vikao je nervozan i ljut glas.
Kočijaš se okrete, pokaza pesnicu galamdžiji, priđe konju, pomilova ga po grivi i nešto šapnu, tiho i poverljivo, u samo uzdrhtalo uvo. Tada se konj napreže, kopite nađoše oslonac i, uz pomoć kočijaša, izvuče top iz kaljuge.
Neodlučni gost odmahnu glavom kao da nešto otresa sa sebe i krupnim, odlučnim potezima upisa svoje pravo ime – Milutin Uskoković.
Sedam dana je Uskoković proveo u sobi „Evrope”, bezvoljan i tmuran, slušajući danonoćni prolazak vojske i povlačenje raznih državnih ustanova. Srbija se povlačila kroz jesenje blato i kiše, u susret zimi i neizvesnosti, da ne bi bila uništena.
Zurio je u zidove a „gomile uspomena su izlazile pred njegove unezverene oči. Ipak se on nije zadovoljavao, i želeo ih je još više, sve više. Kao da je srećom prošlih dana hteo da opovrgne svoju sadašnju bedu”. Setio se Sorbone i svoje odbrane doktorske disertacije o carini i međunarodnom pravu Evrope, opet te ravnodušne i licemerne Evrope, koja se brinula samo o svojim uskim interesima. I ne samo Evropa, sebičan i bezosećajan je bio ceo svet. Setio se svog najboljeg prijatelja koji „nije hteo ni za dlaku da popusti u stvarima koje su se ticale njegovih ličnih interesa. Koliko ima licemernog i računskog u svoj toj površnoj dobroti, obzirima, pomirljivosti i uglađenoj spoljašnosti”, mislio je.
Pred oči mu izađe stari iskusni novinar koju mu govori: „Obično najbolji ljudi padaju najniže. Oni drugi, taj veliki restl čovečanstva, srednje duše i običnog srca, oni nađu bez po muke kompromise između dobra i zla, između dužnosti i strasti, što im dopušta da žive bez borbe i poraza. Kad padaju oni se dočekuju na noge kao mačke. Oni se mnogo ne ubijaju…” Setio se svog posla u carinarnici, „mračnim magacinima, neosvetljenim i osiguranim rešetkama, koji su ličili na robijaške radionice. U redakcijama novina, opet, bila je stalna žurba i nervoza, veliki posao koji se sutra zaboravi jer treba pripremiti novi broj. Ni lečenje u kafanama ni pijanke nisu pomagali jer „svet neće da razume šta se krije u našim srcima”.
Pomislio je na svoje romane, članke, književni rad. To „umanjuje jalovu borbu misli. Ali rad koji se voli jeste iluzija da se čovek približuje željenom cilju”. I to nije nova misao ispletena u ovim nesrećnim okolnostima, to je mislio i ranije i zapisao u „Došljacima”.
Zar je tako malo lepih slika u mom životu da nijednu ne mogu da prizovem? – mislio je. I tada se setio Pozorišnog trga uveče, sa „osvetljenim prozorima na pozorišnoj zgradi, bogenlampe pred ulazom u Pozorište, na Kolarcu i Upravi fondova, velike sijalice na Pozorišnoj kafani, četiri fenjera oko Kneževa spomenika, i nekoliko velikih uličnih lampi… koje su ga pretvarale u velikovaroški kraj. Kola su jurila za kolima. Trotoari su bili puni sveta. Kaldrma je odjekivala od konjskih kopita. Dva tramvaja su stvarala još veću zabunu. Šum gomile je opkoljavao Pozorište”.
To je bilo nekada. Ali „ja sam već ostareo… Nemam više od 31 godine, a čudim se što moje kose nisu sede. Moje srce je postalo jedna velika krpa, iskidana vetrovima života, uprljana svakojakim dodirima, izbledela na velikim kišama. Ja u sebi osećam samo poderotine… bivših nada, nekadašnjih naklonosti i mrtvih verovanja”. A to, to sam takođe zapisao, još u „Došljacima”…
„Da li ima sudbine, proviđenja, kao što veruje moja majka? Ono što ja razumem, gledajući moj život preko svršenih događaja jasno mi veli da postoji izvesna duboka logika situacije i karaktera. Ova logika razvoja posledice naših radnji, i ako su naši postupci bili nečisti, ona nosi sa sobom ono što će nas slomiti jednog dana”.
Setio se dana kada je pisao „Došljake”. Logika karaktera Miloša Kremića tražila je da se on ubije posle samoubistva verenice. A ja sam Miloš Kremić. Ne u svim detaljima, ali jesam u suštini. Njega je spaslo majčino pismo i slika iz mladosti. Gde je sada majka i životna toplina? Svi smo u kaljuzi koja je sve dublja. Političkoj, pa vojnoj, a sada i u jednoj i u drugoj. I nema nikog da nam pomogne, ohrabri nas i podrži.
Ova osećanja su vredna zapisa, pomislio je. Pisanjem se stvara nova stvarnost koja sve nadilazi i pronalaze se rešenja na koja nisam ni pomišljao. I on na papiru koji je stajao pred njim zapisa: „Ne mogu da preživim propast moje otadžbine”. Hteo je da nastavi, ali njegove zbrkane misli nisu imale logičan sled.
Izašao je napolje da se osveži i odšetao van gradića, daleko od scena poraza i povlačenja. Jesenja priroda je imala svoj ritam, ravnodušna na sva ljudska previranja. Sitna kiša, drveće sa koga cure krupne kapi, klizava požutela trava. Toplica je penila, nabujala i nadošla, noseći oborena stabla i izvaljene panjeve.
Gle, slično Dunavu u mom romanu, pomislio je. Tada mu se noga okliznu i on zakorači drugom u prazno. Zamlati rukama i usporeno, kao u nemom filmu, pade u reku. Izroni, hvatajući dah. Zapliva ka obali i uplete se u neke grane koje je na njega nanela voda. Tada oseti tup udar po potiljku. Sve se zacrne, samo je u daljini nešto treptalo. Nešto poznato i lepo. Ona četiri fenjera oko Spomenika kneza Mihaila na Pozorišnom trgu prepoznao je i radosno pošao ka njima.
Napomena: sve rečenice pod navodnicama preuzete su iz romana „Došljaci” Milutina Uskokovića. Verujem da je tako ova priča autentičnija i doslednija svojoj temi.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Dok je reči i pisci su živi / Dobro čuvane srpske tajne.