Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Нетко беше Кнежевићу Иво”, Димитрије Поповић

Награђена прича на конкурсу Велики српски XIX век 2021. године

 

Још се смиривало сухо, прашњаво тло под топотима коња Мехмед-бега Куленовића, кад је пред колону изјахао Иван Кнежевић. Сунце се крваво разливало ка западу, у сан. Кнез беше стасит у црвеној одежди, као звезда у кругу над њим, у одежди богато окићеној златним везом, а за силавом је имао само сабљу, без кубуре. Турке је пиштољ могао изазвати, а довољно дрско беше и то што је пресекао пут Мехмедовој измученој свити. За бегом су се тромо вукле жене и млади сељаци, турски улов, најбољи те године.

Иван дојахиваше бегу. То су били дуги тренуци присуства. Једна мисао. Друга. Трећа.

Пад. Први пад. Падали су на Косову. Историја памти, ако она уопште сме памтити, моћне као освајаче, а несрећне као подређене. Можда би неки други Иван Кнежевић јахао да смо ми тад победили, још силнији и грђи од Турчина. Сабери се. Светло, зној, много светлости. Да ли ће их разљутити сабља? Неће. Сабља, то је част. Смрт, то је судбина. Смрт свему, за нови живот, вечни. Не данас. Боже, не данас.

Назва бегу селам:

– Честити беже, дуго си јахао. Ред је да начиним мало одмора теби и војсци.

Коњ под Мехмедом се обадао, а овај га умири псовком на турском. Како дивно умиру слободни људи. Једна мисао. Друга. Трећа. Беже, беже, значи ли ти штогод живот? Боже, Боже, овако ти нас чуваш. Како бисмо онда да те нема? Нисам ово видео. Нисам. Сањам. Да ли ће силовати жене? Колико их је већ побио? Не може човек бити окрутан. Звер си, беже. Ја нисам моћнији, али сам човек. Дај ми памети, ако је имаш, Ти, помози, ако себе знаш.

– О, побратиме, Кнежевићу Иво! Лепо те је о сунцу видети, док си нам у сусрет ишао, нисам се могао у памети дознати је ли то мој мили кнез или је каква звезда. Кратко ћу ради тебе починути, али знај да мојој војсци одмора не треба. Којим добром ми пресецаш пут – упита Мехмед, шеретски се смешећи.

Он зна. Добро зна. Помрећемо данас. Не данас.

– Твој сам дужник због овог непредвиђеног одмора. Ти си се, чујем, запутио Цариграду, имаш и са чим посла начинити, имаш и с киме – овом се Турчину жури. Како жели, ни ја живот не бих отезао.

– Имам, јашта да имам, добро чујеш. Сад и види. Ако си само то имао рећи, ја могу даље поћи – рече Мехмед, те севнуше сиве очи ниже веђа.

– Ја мислим да је теби, честити беже, много јефтиније са мном да тргујеш. Нећеш их хранити, нећеш их за собом вући.

– А шта ако не желим да тргујем с каурином? Ја ни с коњем својим не тргујем, но му дајем да зоба и дроби, баш као и ти сад. А превише сам вам дао. Доста сад – диже се бег са пања и већ се напола нађе на коњу.

Смрт. Много смрти. Овде има и новорођенчади. Коме ћеш то, мој беже, коме, Боже мој?

– Каурин је стока, баш као коњ, нека буде да је тако, господару. Каурин са златом је ипак трговац. Ближа је Сава него Цариград. Пола ових људи ће помрети на путу до тамо.

– И ти ћеш можда данас, Кнежевићу Иво. Помрети. И ја ћу, можда, а вала можда и нећу. Свет се скупља у то једно – можда. Немам кад са тобом приче чинити, злато имаш или немаш?

– Имам у селу. Колико тражиш за свиту?

– Целу?!

– Дакако, целу.

– Немаш ти за мога коња пара, твоја кућа његовог копита не вреди. Ти би ипак целу свиту.

Бег скочи с коња и брзо прегледа људе који су ишли за њим. Пола села. Цело село. Можда бих ја сад овако водио људе. Туђе људе бих овако припео уз своје коње, туђе снове бих вукао по блату. Победници се у сили држе, побеђени у сили трпе. Мој Иване Кнежевићу, цело село. Мехмедови жустри покрети пренуше кнеза из упитаности. Време је. Човек осети кад је време. Клати се, као на пању, клати, глава Иванова, глава целог села. Оно данас иде обезглављено.

– Како те много волим, мили побратиме, за ове младе девојке – ту помилова младу жену по грудима – товар злата.

Лати се сабље, Иване. Њега посеци. Посеци га. Умри као јунак. Сунце. Жиле. Крв. Не, то би урадила кукавица. Живети је потребније. Живети је храбрије. Одакле ми товар блага? Ако кажем да је много, побиће их пола. Мехмед. Мехмед преки бег.

– Вреди, беже. Купићу. Пошто су момци?

– Исто толико и још десет дуката скупљи. Имаш овде момка са три руке. А то мора да се плати.

Бег се маши сабље, одсече једном човеку руку, узе је и додаде ономе до њега. Тако у некој уврнутој шали, убивши првог, другог учини троруким. Посечени паде, трудећи се да изгледа као да се није ништа збило, као да је изгубити руку најприроднија ствар, а његов живот, отет и тужан, небом се сливао у сан. Беже, беже, неко ће бројати руке. Ти, Неко, буди данас на мојој страни. Ја се бојим. Глупљи сам. Знам да јесам. Преда мном стоји ђаво. Он је бистар, он је лепши од свију. Он мора данас изгубити.

– Нека буде. Пошто су ти ови стари?

– Они су најскупљи. Мудрост кошта. Товар и једанаест дуката.

– Одакле ми толико благо?

– Нека. Суљо, сеци једну бабу и терај остале.

– Стани! (Крв. Много крви. Звезда. Сунце.)

– Нека. Суљо, нек сачека баба.

Старици је капало низ ноге. Понижење. Умри, Турчине. Немој. Нисам ја као ти. Чак је и твојим људима мука од тебе. Нећеш ти Цариграда видети макар ја овде умро.

– Кад сунце сутра буде највише, ти ћеш имати своје новце, ја ћу имати своје људе.

– Нека, Суљо. Нек сачекају и остали. Нека буде ова игра још лепша. Не буде ли блага, нико у Стамбол ићи. Свакако ти остају да се стараш о њиховим главама, посеченим или не, није моја брига.

– Како ти мило, честити беже.

Кнез одјаха што је брже могао. Страх. Много страха.

* * *

Много се народа скупило пред црквом. Добро су знали да је њихово село могло бити бегов избор. Нико није тврдио да Мехмед Куленовић неће ући и код њих. Свако је дао колико је могао. Свако. Свако. Свако. Нетко беше Кнежевићу Иво. Два су се товара блага скупила, а онда ноћ. Ноћ. Бешчујна. Само једна звезда, крвава, њој служи сабља, чиста. Купићу младе, стари нека мру. Како да мру? Како? Старе жене су већ црних ногу, некима отпадају прсти, црни од гангрене. Измучене су. Како да мру? Нек оду од болести, али неће од Турчина. Све што је Кнежевићу долазило збило се као у песми, сећању. Знао је однекуд стихове, нису били ничији, а били су његови. Тако Бог шаље песму. Рудила се полако зора. Песма, као кад у рукама држи гусле. Четири плус шест, не морам ни мислити. Десет, као десет дуката, ниже се песма. Преживеће сви. Морају преживети. Зоро, дођи.

* * *

Јутрос мене живу допа’нуло

да се лавом плећат крви морим,

како лаве живе ударао

три су пута и кад ђаво сједе

лаве, снаго, луд си ударао

трошна тела, али мене оста

ту сам тебе добра загубио

црна ноћца истина ти п(р)оста.

Певао је кнез, кроз зубе, од муке. Певати се мора, песмом се живи. Јутром се збор опет скупио пред црквом. Нико није имао више шта приложити. Тишина. Много тишине. Бука. Много буке у мојој глави. Иване, куд ћеш? Злато ће узети сигурно, извесно све побити, а ти ћеш постати бивши човек тамо где се у прорицању срећу будућност и прошлост. Не данас.

* * *

– Браћо, образ сте сви показали. На томе вам хвала. Скоро ће доћи време. Два товара су ту. Одакле нам трећи, Бог нек плати. Ја ништа немам, само живот мој.

– Имаш, кнеже – зачу се глас.

– Одакле, све сам злато истопио Турчину у мед.

– Кућу вредну товара блага имаш, кнеже честити.

Глас. Какав глас. Давид Чивутин. Суви. Високи. Мрски. Зеленаш. Не дам. Даћу кућу. Не дам теби. Куш, псу. Даћу кућу. Нека ти је.

– Може, поштовани господару. Моју кућу ценим товар и двадесет један дукат.

– Товар је цениш, ни дуката више.

– На тај товар још двадесет један дукат, зна се да их имаш десет пута толико – љутито одврати Сима Стојановић, слуга Ивин.

Нека, добри Симо. Ето ти куће, а чељад ће живети како Онај жели.

* * *

Смрт Чивутину. Смрт. Доста је смрти. Не. Не данас. Живота дај. Хвала му, па какав год да је. Потерај, Иво, благо. Терај, ђаволу га гонио онај ко га узме. Смрт. Доста. Живота дај.

Беже, ево блага.

Већ сам се надао да ће данас пасти неког љутог боја са сељанкама. Досадни сте ви каурини. Суљо, број! Ја ћу се поднапити са побратимом.

– Нећеш, Мехмеде – севну Иво, те и себе уплаши.

– Вала хоћу. Седај, иначе ништа од погодбе.

Вино убице. Као у песми. Умри. Зло. Умри. Роди. Добро. Роди. На крсту, као мој Бог.

Тешке мисли су напуштале кнежево уморно тело. Мањак. Знаће да је мањак.

– Три товара. Равно, ни дукат више – огласи се слуга (ђавољи).

– Иво, Иво. Биће ти криво. Песник сам, као и ти. Сеци по седморо из сваке колоне – пакосно нареди момку, а онда настави говорити Кнежевићу:

– Слабо цениш живот. Један живот. Један дукат.

Стани, беже честити. Ја те кумим, а смрт ти желим. Ти то знаш. Ето ти коња, а ја ћу се, бивши кнез, свуда по свету бос приказивати.

Може десет дуката за коња, десет за сабљу и онај један за чизме.

Умри, псето. Сабља, то је част. Не данас. Већи је живот од сабље. Живети је храбрије.

Нека те, Мехмеде. Људе ми дај. Свега ти ево.

* * *

Још се смиривало сухо, прашњаво тло под топотима коња Мехмед-бега Куленовића, кад је пред колону босоног стао Иван Кнежевић. Сунце се крваво разливало ка западу, у сан. Кнез беше стасит у црвеној одежди, као звезда у кругу над њим, у одежди богато окићеној златним везом, а за силавом више није ни имао сабљу. Имао је само песму. Живот. Много живота. Смрт. Не данас. Две су песме остале за њим, једну је он испевао сам, а друга се сама испевала. Нико их више не разазнаје.

 

Све награђене приче објављене су у књизи Велики српски XIX век.

 

 

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу