Nagrađena priča na konkursu Veliki srpski XIX vek 2021. godine
Još se smirivalo suho, prašnjavo tlo pod topotima konja Mehmed-bega Kulenovića, kad je pred kolonu izjahao Ivan Knežević. Sunce se krvavo razlivalo ka zapadu, u san. Knez beše stasit u crvenoj odeždi, kao zvezda u krugu nad njim, u odeždi bogato okićenoj zlatnim vezom, a za silavom je imao samo sablju, bez kubure. Turke je pištolj mogao izazvati, a dovoljno drsko beše i to što je presekao put Mehmedovoj izmučenoj sviti. Za begom su se tromo vukle žene i mladi seljaci, turski ulov, najbolji te godine.
Ivan dojahivaše begu. To su bili dugi trenuci prisustva. Jedna misao. Druga. Treća.
Pad. Prvi pad. Padali su na Kosovu. Istorija pamti, ako ona uopšte sme pamtiti, moćne kao osvajače, a nesrećne kao podređene. Možda bi neki drugi Ivan Knežević jahao da smo mi tad pobedili, još silniji i grđi od Turčina. Saberi se. Svetlo, znoj, mnogo svetlosti. Da li će ih razljutiti sablja? Neće. Sablja, to je čast. Smrt, to je sudbina. Smrt svemu, za novi život, večni. Ne danas. Bože, ne danas.
Nazva begu selam:
– Čestiti beže, dugo si jahao. Red je da načinim malo odmora tebi i vojsci.
Konj pod Mehmedom se obadao, a ovaj ga umiri psovkom na turskom. Kako divno umiru slobodni ljudi. Jedna misao. Druga. Treća. Beže, beže, znači li ti štogod život? Bože, Bože, ovako ti nas čuvaš. Kako bismo onda da te nema? Nisam ovo video. Nisam. Sanjam. Da li će silovati žene? Koliko ih je već pobio? Ne može čovek biti okrutan. Zver si, beže. Ja nisam moćniji, ali sam čovek. Daj mi pameti, ako je imaš, Ti, pomozi, ako sebe znaš.
– O, pobratime, Kneževiću Ivo! Lepo te je o suncu videti, dok si nam u susret išao, nisam se mogao u pameti doznati je li to moj mili knez ili je kakva zvezda. Kratko ću radi tebe počinuti, ali znaj da mojoj vojsci odmora ne treba. Kojim dobrom mi presecaš put – upita Mehmed, šeretski se smešeći.
On zna. Dobro zna. Pomrećemo danas. Ne danas.
– Tvoj sam dužnik zbog ovog nepredviđenog odmora. Ti si se, čujem, zaputio Carigradu, imaš i sa čim posla načiniti, imaš i s kime – ovom se Turčinu žuri. Kako želi, ni ja život ne bih otezao.
– Imam, jašta da imam, dobro čuješ. Sad i vidi. Ako si samo to imao reći, ja mogu dalje poći – reče Mehmed, te sevnuše sive oči niže veđa.
– Ja mislim da je tebi, čestiti beže, mnogo jeftinije sa mnom da trguješ. Nećeš ih hraniti, nećeš ih za sobom vući.
– A šta ako ne želim da trgujem s kaurinom? Ja ni s konjem svojim ne trgujem, no mu dajem da zoba i drobi, baš kao i ti sad. A previše sam vam dao. Dosta sad – diže se beg sa panja i već se napola nađe na konju.
Smrt. Mnogo smrti. Ovde ima i novorođenčadi. Kome ćeš to, moj beže, kome, Bože moj?
– Kaurin je stoka, baš kao konj, neka bude da je tako, gospodaru. Kaurin sa zlatom je ipak trgovac. Bliža je Sava nego Carigrad. Pola ovih ljudi će pomreti na putu do tamo.
– I ti ćeš možda danas, Kneževiću Ivo. Pomreti. I ja ću, možda, a vala možda i neću. Svet se skuplja u to jedno – možda. Nemam kad sa tobom priče činiti, zlato imaš ili nemaš?
– Imam u selu. Koliko tražiš za svitu?
– Celu?!
– Dakako, celu.
– Nemaš ti za moga konja para, tvoja kuća njegovog kopita ne vredi. Ti bi ipak celu svitu.
Beg skoči s konja i brzo pregleda ljude koji su išli za njim. Pola sela. Celo selo. Možda bih ja sad ovako vodio ljude. Tuđe ljude bih ovako pripeo uz svoje konje, tuđe snove bih vukao po blatu. Pobednici se u sili drže, pobeđeni u sili trpe. Moj Ivane Kneževiću, celo selo. Mehmedovi žustri pokreti prenuše kneza iz upitanosti. Vreme je. Čovek oseti kad je vreme. Klati se, kao na panju, klati, glava Ivanova, glava celog sela. Ono danas ide obezglavljeno.
– Kako te mnogo volim, mili pobratime, za ove mlade devojke – tu pomilova mladu ženu po grudima – tovar zlata.
Lati se sablje, Ivane. Njega poseci. Poseci ga. Umri kao junak. Sunce. Žile. Krv. Ne, to bi uradila kukavica. Živeti je potrebnije. Živeti je hrabrije. Odakle mi tovar blaga? Ako kažem da je mnogo, pobiće ih pola. Mehmed. Mehmed preki beg.
– Vredi, beže. Kupiću. Pošto su momci?
– Isto toliko i još deset dukata skuplji. Imaš ovde momka sa tri ruke. A to mora da se plati.
Beg se maši sablje, odseče jednom čoveku ruku, uze je i dodade onome do njega. Tako u nekoj uvrnutoj šali, ubivši prvog, drugog učini trorukim. Posečeni pade, trudeći se da izgleda kao da se nije ništa zbilo, kao da je izgubiti ruku najprirodnija stvar, a njegov život, otet i tužan, nebom se slivao u san. Beže, beže, neko će brojati ruke. Ti, Neko, budi danas na mojoj strani. Ja se bojim. Gluplji sam. Znam da jesam. Preda mnom stoji đavo. On je bistar, on je lepši od sviju. On mora danas izgubiti.
– Neka bude. Pošto su ti ovi stari?
– Oni su najskuplji. Mudrost košta. Tovar i jedanaest dukata.
– Odakle mi toliko blago?
– Neka. Suljo, seci jednu babu i teraj ostale.
– Stani! (Krv. Mnogo krvi. Zvezda. Sunce.)
– Neka. Suljo, nek sačeka baba.
Starici je kapalo niz noge. Poniženje. Umri, Turčine. Nemoj. Nisam ja kao ti. Čak je i tvojim ljudima muka od tebe. Nećeš ti Carigrada videti makar ja ovde umro.
– Kad sunce sutra bude najviše, ti ćeš imati svoje novce, ja ću imati svoje ljude.
– Neka, Suljo. Nek sačekaju i ostali. Neka bude ova igra još lepša. Ne bude li blaga, niko u Stambol ići. Svakako ti ostaju da se staraš o njihovim glavama, posečenim ili ne, nije moja briga.
– Kako ti milo, čestiti beže.
Knez odjaha što je brže mogao. Strah. Mnogo straha.
* * *
Mnogo se naroda skupilo pred crkvom. Dobro su znali da je njihovo selo moglo biti begov izbor. Niko nije tvrdio da Mehmed Kulenović neće ući i kod njih. Svako je dao koliko je mogao. Svako. Svako. Svako. Netko beše Kneževiću Ivo. Dva su se tovara blaga skupila, a onda noć. Noć. Beščujna. Samo jedna zvezda, krvava, njoj služi sablja, čista. Kupiću mlade, stari neka mru. Kako da mru? Kako? Stare žene su već crnih nogu, nekima otpadaju prsti, crni od gangrene. Izmučene su. Kako da mru? Nek odu od bolesti, ali neće od Turčina. Sve što je Kneževiću dolazilo zbilo se kao u pesmi, sećanju. Znao je odnekud stihove, nisu bili ničiji, a bili su njegovi. Tako Bog šalje pesmu. Rudila se polako zora. Pesma, kao kad u rukama drži gusle. Četiri plus šest, ne moram ni misliti. Deset, kao deset dukata, niže se pesma. Preživeće svi. Moraju preživeti. Zoro, dođi.
* * *
Jutros mene živu dopa’nulo
da se lavom plećat krvi morim,
kako lave žive udarao
tri su puta i kad đavo sjede
lave, snago, lud si udarao
trošna tela, ali mene osta
tu sam tebe dobra zagubio
crna noćca istina ti p(r)osta.
Pevao je knez, kroz zube, od muke. Pevati se mora, pesmom se živi. Jutrom se zbor opet skupio pred crkvom. Niko nije imao više šta priložiti. Tišina. Mnogo tišine. Buka. Mnogo buke u mojoj glavi. Ivane, kud ćeš? Zlato će uzeti sigurno, izvesno sve pobiti, a ti ćeš postati bivši čovek tamo gde se u proricanju sreću budućnost i prošlost. Ne danas.
* * *
– Braćo, obraz ste svi pokazali. Na tome vam hvala. Skoro će doći vreme. Dva tovara su tu. Odakle nam treći, Bog nek plati. Ja ništa nemam, samo život moj.
– Imaš, kneže – začu se glas.
– Odakle, sve sam zlato istopio Turčinu u med.
– Kuću vrednu tovara blaga imaš, kneže čestiti.
Glas. Kakav glas. David Čivutin. Suvi. Visoki. Mrski. Zelenaš. Ne dam. Daću kuću. Ne dam tebi. Kuš, psu. Daću kuću. Neka ti je.
– Može, poštovani gospodaru. Moju kuću cenim tovar i dvadeset jedan dukat.
– Tovar je ceniš, ni dukata više.
– Na taj tovar još dvadeset jedan dukat, zna se da ih imaš deset puta toliko – ljutito odvrati Sima Stojanović, sluga Ivin.
Neka, dobri Simo. Eto ti kuće, a čeljad će živeti kako Onaj želi.
* * *
Smrt Čivutinu. Smrt. Dosta je smrti. Ne. Ne danas. Života daj. Hvala mu, pa kakav god da je. Poteraj, Ivo, blago. Teraj, đavolu ga gonio onaj ko ga uzme. Smrt. Dosta. Života daj.
Beže, evo blaga.
Već sam se nadao da će danas pasti nekog ljutog boja sa seljankama. Dosadni ste vi kaurini. Suljo, broj! Ja ću se podnapiti sa pobratimom.
– Nećeš, Mehmede – sevnu Ivo, te i sebe uplaši.
– Vala hoću. Sedaj, inače ništa od pogodbe.
Vino ubice. Kao u pesmi. Umri. Zlo. Umri. Rodi. Dobro. Rodi. Na krstu, kao moj Bog.
Teške misli su napuštale kneževo umorno telo. Manjak. Znaće da je manjak.
– Tri tovara. Ravno, ni dukat više – oglasi se sluga (đavolji).
– Ivo, Ivo. Biće ti krivo. Pesnik sam, kao i ti. Seci po sedmoro iz svake kolone – pakosno naredi momku, a onda nastavi govoriti Kneževiću:
– Slabo ceniš život. Jedan život. Jedan dukat.
Stani, beže čestiti. Ja te kumim, a smrt ti želim. Ti to znaš. Eto ti konja, a ja ću se, bivši knez, svuda po svetu bos prikazivati.
Može deset dukata za konja, deset za sablju i onaj jedan za čizme.
Umri, pseto. Sablja, to je čast. Ne danas. Veći je život od sablje. Živeti je hrabrije.
Neka te, Mehmede. Ljude mi daj. Svega ti evo.
* * *
Još se smirivalo suho, prašnjavo tlo pod topotima konja Mehmed-bega Kulenovića, kad je pred kolonu bosonog stao Ivan Knežević. Sunce se krvavo razlivalo ka zapadu, u san. Knez beše stasit u crvenoj odeždi, kao zvezda u krugu nad njim, u odeždi bogato okićenoj zlatnim vezom, a za silavom više nije ni imao sablju. Imao je samo pesmu. Život. Mnogo života. Smrt. Ne danas. Dve su pesme ostale za njim, jednu je on ispevao sam, a druga se sama ispevala. Niko ih više ne razaznaje.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Veliki srpski XIX vek.