Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Катарина Симеоновић
Алекса Ивић
У време некрштених дана
Хладно јануарско јутро. Други дан Божића. Ветар хучи и одлучно се пробија до засеока где се налази кућа трговачког помоћника. Провејава ситан снег. Гола грана шибана ветром удара у стакло на залеђеном прозору. Још није ни свануло, а човек будан лежи крај своје жене и гледа у таваницу. Хладноћа продире кроз танке зидове кућерка. У углу собе чује се пуцкетање из млаке пећи. У соби у којој на махове тутњи промаја, пре само пар сати обоје су били будни и разговарали. Божић је време даривања, жена се са сузама у очима молила да јој Господ барем ове године подари дете, да јој срце само једном заигра од среће. Одмах по свршетку некрштених дана, на Богојављење, па све до идућег Божића, и тако годинама уназад, надали су се и молили. Поштовали су сваки пост, редовно ишли у цркву на причест, уздржавали се једно од другог за време некрштених дана… али није им се дало. Туп ударац трже човека из размишљања, бела мачка је стајала крај стола и лизала млеко проливено из чиније коју је управо оборила. Човек устаде, узе мачку и, отворивши врата, баци је на завејано степениште. Мачка се дочека на ноге, невољно мјаукну и оде према штали. Човек је сваког дана у недељи одлазио на пут рано изјутра на свом магарцу. До града му је требало око два сата, тако да би увек стизао на време да изнесе робу и дочека прве муштерије. Овог јутра је морао пешака, магарац је, одвећ стар и изнемогао, по повратку са последњег путовања угинуо. Човек је пуно жалио за њим, пратио га је увек и свуда још откада је био дечак, сахранио га је у близини своје куће испод једне брезе. Добро се обукао, ставио је шубару на главу, водећи рачуна да добро покрије „крст на челу” како не би на себе привукао какво зло, ставио је у џеп пар ченова белог лука и са торбом на леђима изашао напоље. Жена је само благо подигла главу са јастука и одмахнула руком, није јој било мило што је њен муж чак и у време некрштених дана изашао из куће пре свитања. Мештани добро памте многе догађаје који су се дешавали у ових дванаест дана, од Божића па до Богојављења. Памте их по злу које тада нагло устаје из најдубље црне јаме и долази међу људе, мутећи им разум. Створења која се каткад појаве човеку пред очи, најчешће су последње што је тај човек за живота видео. Добро је памтила човекова жена речи своје бабе: „У време таквијех злослутних ноћи без икаке нужде не излази напоље, не одазивај се звуковима, они те само вабе к себи да те одведу у бездан.” При изласку из топлог дома запљуснуо га је хладан ваздух, па се човек за тренутак поколеба, но брзо се расвести, памтио је и горе дане, те крену напред. Знао је да ће му овог пута требати мало више времена, па је одлучио да пожури. Пут ка граду био је завејан, његови кораци су били први тог јутра. Негде на пола пута ветар се умирио, али је човек и даље осећао хладноћу на образима. „Још само сат времена, па ће први петлови запевати, ускоро после тога ће и сунце огрејати”, размишљао је човек у себи. Дрвеће је ноћу изгледало као огромни дивови, а снег је упијао сав звук, тако да се око путника надвила необична тишина, коју је поништавало само пуцкетање снега под његовим ногама. Наједном, учини му се да испред себе види магарца. Срце му заигра. Човек приђе ближе, без речи. Магарац је и даље стајао на истом месту. „Ма није могуће, лично сам га својим рукама сахранио, како је могуће да овако личи на мог Влају?”, питао се човек у себи. Човек пружи руку у намери да га дотакне, али се магарац измакне два корака уназад. Тада човек узвикну: „Ама, чекај мало, Влајо, ти ли си?” Погледи им се сретоше, човек препозна у створењу свог магарца и, као опијен, пође ка њему. Сваки пут када би му мало фалило да га дотакне, створ би измакао, а човек би заслепљено ишао ка њему. Ујутру његова тезга је била празна, а у оближњем селу пронео се глас како се један човек те ноћи утопио у реци. У снегу су се видели само његови кораци.
***
Период од дванаест дана између Божића и Богојављења се у народу називао „некрштеним данима”. По хришћанској интерпретацији, о чему је писао др Слободан Зечевић, у те дане Христос је још био некрштен, те отуда потиче назив за овај период. Веровања везана за овај период срећу се у традицији многих европских народа, али карактеристичан вид празноверја на територији Србије био је заступљен у источном делу земље. Ако би се уклонио хришћански слој, према обичајима и веровањима народа у источној Србији, главни акценат био је на митским бићима која су се јављала само у току некрштених дана (караконџуле, некрштеници и осење). Деца рођена или зачета у овом периоду „имала би лошу срећу”, те су због тога супружници избегавали полне односе у ово „невреме”. Идеја да би демони дозивали сваког ко би се ноћу усамљен нашао напољу, произвела је код људи страх од излажења из куће пре првих петлова. Ваљало је при себи имати и белог лука.
Караконџуле су се јављале у машти сујеверног становништва само оног дела Балканског полуострва који је био под османском управом и грчким културним утицајем. Ова бића су имала црвене очи и дугачке руке. Веровало се да се људима пењу на леђа и нагоне их да играју, а за време некрштених дана станују у води, зато би се пре конзумирања или умивања претходно очитала молитва.
Некрштеници су били још једна уобразиља народа источне Србије. Они су представљали душе оне деце која су умрла некрштена. Њихов карактер је био зао и веровало се да они настоје да нашкоде новорођеној деци и младим мајкама. Због тога се сматрало великим грехом уколико би дете умрло некрштено, те се настојало да се тај чин заврши врло брзо по рођењу.
Последње митско биће које се јављало у машти празноверног света источне Србије у време некрштених дана била је осења. Сматрало се да она располаже неограниченим могућностима преображавања. У већини случајева јављала би се у животињским облицима, пред усамљене ноћне путнике би излазила у облику јарета, кокоши, мачке, магарца… Веровало се да се осења јавља само у време до првих петлова, када мора да нестане. Сматрало се да при сусрету са осењом треба ћутати, а ко тада проговори, осења би га „осенила”. Осењено лице није било свесно куда иде. Причало се да је једна жена целе ноћи ишла за патком која ју је навела на вир. Осења је могла да осени и у случају да види „крст на челу”, односно део лица између очију, у корену носа, због чега би се ноћни путник увек трудио да тај део прикрије капом или марамом.