Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Katarina Simeonović
Aleksa Ivić
U vreme nekrštenih dana
Hladno januarsko jutro. Drugi dan Božića. Vetar huči i odlučno se probija do zaseoka gde se nalazi kuća trgovačkog pomoćnika. Provejava sitan sneg. Gola grana šibana vetrom udara u staklo na zaleđenom prozoru. Još nije ni svanulo, a čovek budan leži kraj svoje žene i gleda u tavanicu. Hladnoća prodire kroz tanke zidove kućerka. U uglu sobe čuje se pucketanje iz mlake peći. U sobi u kojoj na mahove tutnji promaja, pre samo par sati oboje su bili budni i razgovarali. Božić je vreme darivanja, žena se sa suzama u očima molila da joj Gospod barem ove godine podari dete, da joj srce samo jednom zaigra od sreće. Odmah po svršetku nekrštenih dana, na Bogojavljenje, pa sve do idućeg Božića, i tako godinama unazad, nadali su se i molili. Poštovali su svaki post, redovno išli u crkvu na pričest, uzdržavali se jedno od drugog za vreme nekrštenih dana… ali nije im se dalo. Tup udarac trže čoveka iz razmišljanja, bela mačka je stajala kraj stola i lizala mleko proliveno iz činije koju je upravo oborila. Čovek ustade, uze mačku i, otvorivši vrata, baci je na zavejano stepenište. Mačka se dočeka na noge, nevoljno mjauknu i ode prema štali. Čovek je svakog dana u nedelji odlazio na put rano izjutra na svom magarcu. Do grada mu je trebalo oko dva sata, tako da bi uvek stizao na vreme da iznese robu i dočeka prve mušterije. Ovog jutra je morao pešaka, magarac je, odveć star i iznemogao, po povratku sa poslednjeg putovanja uginuo. Čovek je puno žalio za njim, pratio ga je uvek i svuda još otkada je bio dečak, sahranio ga je u blizini svoje kuće ispod jedne breze. Dobro se obukao, stavio je šubaru na glavu, vodeći računa da dobro pokrije „krst na čelu” kako ne bi na sebe privukao kakvo zlo, stavio je u džep par čenova belog luka i sa torbom na leđima izašao napolje. Žena je samo blago podigla glavu sa jastuka i odmahnula rukom, nije joj bilo milo što je njen muž čak i u vreme nekrštenih dana izašao iz kuće pre svitanja. Meštani dobro pamte mnoge događaje koji su se dešavali u ovih dvanaest dana, od Božića pa do Bogojavljenja. Pamte ih po zlu koje tada naglo ustaje iz najdublje crne jame i dolazi među ljude, muteći im razum. Stvorenja koja se katkad pojave čoveku pred oči, najčešće su poslednje što je taj čovek za života video. Dobro je pamtila čovekova žena reči svoje babe: „U vreme takvijeh zloslutnih noći bez ikake nužde ne izlazi napolje, ne odazivaj se zvukovima, oni te samo vabe k sebi da te odvedu u bezdan.” Pri izlasku iz toplog doma zapljusnuo ga je hladan vazduh, pa se čovek za trenutak pokoleba, no brzo se rasvesti, pamtio je i gore dane, te krenu napred. Znao je da će mu ovog puta trebati malo više vremena, pa je odlučio da požuri. Put ka gradu bio je zavejan, njegovi koraci su bili prvi tog jutra. Negde na pola puta vetar se umirio, ali je čovek i dalje osećao hladnoću na obrazima. „Još samo sat vremena, pa će prvi petlovi zapevati, uskoro posle toga će i sunce ogrejati”, razmišljao je čovek u sebi. Drveće je noću izgledalo kao ogromni divovi, a sneg je upijao sav zvuk, tako da se oko putnika nadvila neobična tišina, koju je poništavalo samo pucketanje snega pod njegovim nogama. Najednom, učini mu se da ispred sebe vidi magarca. Srce mu zaigra. Čovek priđe bliže, bez reči. Magarac je i dalje stajao na istom mestu. „Ma nije moguće, lično sam ga svojim rukama sahranio, kako je moguće da ovako liči na mog Vlaju?”, pitao se čovek u sebi. Čovek pruži ruku u nameri da ga dotakne, ali se magarac izmakne dva koraka unazad. Tada čovek uzviknu: „Ama, čekaj malo, Vlajo, ti li si?” Pogledi im se sretoše, čovek prepozna u stvorenju svog magarca i, kao opijen, pođe ka njemu. Svaki put kada bi mu malo falilo da ga dotakne, stvor bi izmakao, a čovek bi zaslepljeno išao ka njemu. Ujutru njegova tezga je bila prazna, a u obližnjem selu proneo se glas kako se jedan čovek te noći utopio u reci. U snegu su se videli samo njegovi koraci.
***
Period od dvanaest dana između Božića i Bogojavljenja se u narodu nazivao „nekrštenim danima”. Po hrišćanskoj interpretaciji, o čemu je pisao dr Slobodan Zečević, u te dane Hristos je još bio nekršten, te otuda potiče naziv za ovaj period. Verovanja vezana za ovaj period sreću se u tradiciji mnogih evropskih naroda, ali karakterističan vid praznoverja na teritoriji Srbije bio je zastupljen u istočnom delu zemlje. Ako bi se uklonio hrišćanski sloj, prema običajima i verovanjima naroda u istočnoj Srbiji, glavni akcenat bio je na mitskim bićima koja su se javljala samo u toku nekrštenih dana (karakondžule, nekrštenici i osenje). Deca rođena ili začeta u ovom periodu „imala bi lošu sreću”, te su zbog toga supružnici izbegavali polne odnose u ovo „nevreme”. Ideja da bi demoni dozivali svakog ko bi se noću usamljen našao napolju, proizvela je kod ljudi strah od izlaženja iz kuće pre prvih petlova. Valjalo je pri sebi imati i belog luka.
Karakondžule su se javljale u mašti sujevernog stanovništva samo onog dela Balkanskog poluostrva koji je bio pod osmanskom upravom i grčkim kulturnim uticajem. Ova bića su imala crvene oči i dugačke ruke. Verovalo se da se ljudima penju na leđa i nagone ih da igraju, a za vreme nekrštenih dana stanuju u vodi, zato bi se pre konzumiranja ili umivanja prethodno očitala molitva.
Nekrštenici su bili još jedna uobrazilja naroda istočne Srbije. Oni su predstavljali duše one dece koja su umrla nekrštena. Njihov karakter je bio zao i verovalo se da oni nastoje da naškode novorođenoj deci i mladim majkama. Zbog toga se smatralo velikim grehom ukoliko bi dete umrlo nekršteno, te se nastojalo da se taj čin završi vrlo brzo po rođenju.
Poslednje mitsko biće koje se javljalo u mašti praznovernog sveta istočne Srbije u vreme nekrštenih dana bila je osenja. Smatralo se da ona raspolaže neograničenim mogućnostima preobražavanja. U većini slučajeva javljala bi se u životinjskim oblicima, pred usamljene noćne putnike bi izlazila u obliku jareta, kokoši, mačke, magarca… Verovalo se da se osenja javlja samo u vreme do prvih petlova, kada mora da nestane. Smatralo se da pri susretu sa osenjom treba ćutati, a ko tada progovori, osenja bi ga „osenila”. Osenjeno lice nije bilo svesno kuda ide. Pričalo se da je jedna žena cele noći išla za patkom koja ju je navela na vir. Osenja je mogla da oseni i u slučaju da vidi „krst na čelu”, odnosno deo lica između očiju, u korenu nosa, zbog čega bi se noćni putnik uvek trudio da taj deo prikrije kapom ili maramom.