Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Видовдан

Награђена прича на конкурсу „Строго поверљиво” из прошлости Србије 2023. године

Чедомир Штајн

Видовдан

Седео је у предворју. Као толико пута досада. Али овога пута је другачије. Нема те пословичне ужурбаности која је карактеристична за двор. Заправо, испред тих масивних врата која би ускоро требало да се раскриле био је потпуно сам. Да је којим случајем имао огледало, могао би да види како су га обавезе и бриге узеле под своје. Некада тамну густу браду сада полако освајачки преузимају беле нити. Испод густих обрва уморне очи, а у кохезији са њима два сивкаста колута од подочњака. Заиста, те три године како води два министарства у Влади оставиле су дубок траг. Из размишљања га прену енергично отварање врата. Задрхтао је при погледу на фигуру која је придржавала врата. Помислио је у тренутку како је то необичан призор јер врата су отварали ордонанси, дворски послужитељи, а сада их је држао Он. Недостатак тих церемонијалних ситница још га више узнемири, имајући у виду колико је кнез, а у догледно време и будући краљ, Милан, држао до тих ствари. Заборавивши претходни умор, скочи министар на ноге и таман да отпоздрави кнеза, овај га предухитри: „Мијатовићу, ’тићу, хајде улази!”… Хитрост и самопоуздање који красе кнеза били су у протусловљу са министровом уздржаношћу, тако да се Милан малтене баци и завали у своју фотељу, док је преко пута његовог радног стола министар достојанствено седао.

– Па добро бре, Чедомиље… Чедомиљу… Како се каже, Чедомиље или Чедомиљу? Нема везе. Како си?

– Добро сам… радим… све је добро, како би требало да буде – готово је збуњен Чедомиљ Мијатовић оваквим кнежевим опуштеним понашањем. Били су пријатељи, али опет… Некако околише, припрема ли га за нешто.

– Твоја Енглескиња добро? Добро је. Њена деца? Мислим, ваша деца, добро? Добро су… и тако даље, и тако даље… Скрибаш ли оне твоје романе?

– Не стижем. Пуно је посла на одржавању валуте. Мада, имао сам једну идеју о великом срп…

Милан као да је ове речи једва и дочекао, па га још и прекиде у пола: – Ето видиш, не стижеш, радиш, пуно радиш. Окопнећеш ми, брате од толико посла. Не ваља ти то… овај… уморан си ми.

– Не, нисам… само…

– Јеси, јеси, уморан си.

– Добро. Можда мало – помисли Чедомиљ да је боље да сложи, можда ће то убрзати Милана да пређе на ствар.

– Тако је – осмехну се кнез, па после кратке паузе настави: – Шаљем те на одмор. Две недеље. И видим да си зинуо да нешто кажеш, па ме поштеди, молим те, твојих речи, јер ово је наређење.

Овакав ток разговора министар није очекивао, али ипак није могао да сакрије трунчицу олакшања. Толико пута је смењиван и постављан да му је било доста и скупштинских и дворских играрија. Па да, отићи ће на одмор, бог зна колико му је потребно бар да удахне морски ваздух. Морски ваздух? То је то, спустиће се мало до Боке да види сунца и маслине.

– Шаљем те у Беч – сруши му Милан ток мисли као дворац од морског песка.

– У Беч? Одмор у Бечу?

– Наравно. Беч је диван у ово доба године. Баш сам се пре неки дан вратио из Ишла. Видео сам се и са принцем Рудолфом, можеш мислити. Заједно смо ишли у лов. Како тај мали добро гађа. А Беч ти је у ово доба пун уметника. Могао би на некој аукцији и неку слику да ми узмеш… али, наравно, без обавеза. Па, идеш на одмор, како да те обавезујем на то. Одсешћеш у новом хотелу Захер. Не брини, све ти је плаћено. Сигурно ћеш се срести са многим значајним личностима, а свакако и са… Калајем – Милан као да је све ово мало збрзао, не би ли полако министру откривао прави разлог пута.

– Са Калајем? Бењамином?

– Па да. Ви сте пријатељи, ако се не варам. Заједно сте труковали ону књигу о српској историји што се Наталији много допала. Не би било лоше да опет мало поразговарате, и да саставите… па, један папир, рецимо – Милан је полако из своје лежерности прешао у много озбиљнији тон, чија је боја полако скидала осмех са његовог лица. Осмеха није било ни на министровом лицу.

– Аха… тако… О чему се ради?

– Видиш, пре извесног времена имао сам занимљиве разговоре са Аустријанцима – настави Милан после краће паузе. – Мислим да би могли да нам помогну око неких веома важних трговинских и државних ствари. Моја молба теби је да, док се одмараш, наравно, да са Калајем на папир ставите тако неке одредбе које би могле да се тичу нашег будућег пријатељства.

Чедомиљ мало промисли, па рече:

– Да. То може бити занимљиво и корисно. Али, мислим да је најпаметније да се, пре него што се уприличи сусрет, обавести руски амбасадор…

– Ма какав руски амбасадор! – плану Милан. – Санстефански мир, Берлински конгрес… Је л’ треба да те подсећам? Нека се они баве њиховом пријатељицом Бугарском. Слушај ме, Чедо, доста је било млатарања по истоку. Ово нам је шанса да се отворимо ка западу.

– Милане, ти знаш да је ово јако опасно – и министар одустаје од церемонијалног понашања. – Ово никад неће проћи на скупштини. Да не говорим о народу. Када људима будемо рекли како окрећемо леђа браћи, остаћемо без главе и ти и ја! То би се третирало као издаја.

Милан подиже обрве.

– А ко каже да ћемо било кога било шта обавештавати? Док се ствар не уреди, неће реч изаћи у народ. Засада је то… тајна конвенција. А после… па, видећемо. У сваком случају, нема назад.

– Видим, Милане, да си ти све ово одавно већ смислио – уздахну министар. – Добро. Шта добијамо?

– Нисам ја. Ристић је смислио. Још после оног ножа у леђа у Берлину. Е, имамо и ми нож. А шта добијамо? Добијамо пругу која ће повезивати Беч и Цариград, а коју су нам браћа наша Руси тако великодушно хтели осујетити. Добијамо право прече трговине са Аустроугарима, а у догледно време и Косово. А помоћи ће нам и око Македоније.

– Нема бесплатног ручка, Милане. Шта треба да урадимо?

– Ништа. Само да се не петљамо у Санџак неко време… и да обавештавамо Беч када будемо склапали договоре.

– Да обавештавамо Беч? Мислиш, ако нам дозволе? Дакле, да после турских мало будемо и аустроугарски вазали?

– Неће бити тако. Ја сам као кнез дао реч цару да ћемо ову конвенцију потписати. А ја, Чедо, држим реч!

– Шта кажу Гарашанин и Пироћанац?

– Не кажу ништа. Не знају за ово. Гарашанин је моја брига, а Пироћанац никако не сме да сазна. Плаховит је, распустиће владу, наступиће криза, коју не би решили ни Турци, ни Аустријанци, ни Руси, ни ови твоји Енглези и Американци. Хајде сад ти, треба да се спремиш за пут. Хеј… две недеље одмора. Па који министар то има – крете Милан да убрзано испраћа министра. Овај застаде код врата као да је добио идеју.

– Када је већ то тако… Могао бих Калају и Босну да поменем.

– А, не, никако. Босну не помињи. Пусти пусту Босну засада. Биће времена и за њу. Само… није још време – јасно Милан стави до знања да је ова посета завршена.

Док је излазио из двора, Чедомиља Мијатовића обузе меланхолија. Мислио се како је то чудно. Цео живот ради на томе како би Србију одржавао између Истока и Запада, а опет као да је неке силе гурају на једну или другу страну. А и тај Милан, мора да је од Аустроугара ућарио још нешто. Не би га чудило ни да су му обећали титулу краља. Из мисли га прену уобразиља да га људи на улици посматрају са презрењем. Као да је неки кривац, шта ли је. Толико је доброг урадио за земљу, па неће ваљда себи овим дипломатским послом забити ексер у ковчег. – Ако је већ ствар решена – помисли – уредићу је најбоље што могу. Снажно отпухну, а затим полако крену ка Теразијама.

Све награђене приче објављене су у књизи „Строго поверљиво” из прошлости Србије.

Оставите ваш коментар

Купон не важи за књиге које су већ на специјалним акцијама
Your subscription could not be saved. Please try again.
Успешно сте се пријавили.
0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу