Nagrađena priča na konkursu „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije 2023. godine
Čedomir Štajn
Vidovdan
Sedeo je u predvorju. Kao toliko puta dosada. Ali ovoga puta je drugačije. Nema te poslovične užurbanosti koja je karakteristična za dvor. Zapravo, ispred tih masivnih vrata koja bi uskoro trebalo da se raskrile bio je potpuno sam. Da je kojim slučajem imao ogledalo, mogao bi da vidi kako su ga obaveze i brige uzele pod svoje. Nekada tamnu gustu bradu sada polako osvajački preuzimaju bele niti. Ispod gustih obrva umorne oči, a u koheziji sa njima dva sivkasta koluta od podočnjaka. Zaista, te tri godine kako vodi dva ministarstva u Vladi ostavile su dubok trag. Iz razmišljanja ga prenu energično otvaranje vrata. Zadrhtao je pri pogledu na figuru koja je pridržavala vrata. Pomislio je u trenutku kako je to neobičan prizor jer vrata su otvarali ordonansi, dvorski poslužitelji, a sada ih je držao On. Nedostatak tih ceremonijalnih sitnica još ga više uznemiri, imajući u vidu koliko je knez, a u dogledno vreme i budući kralj, Milan, držao do tih stvari. Zaboravivši prethodni umor, skoči ministar na noge i taman da otpozdravi kneza, ovaj ga preduhitri: „Mijatoviću, ’tiću, hajde ulazi!”… Hitrost i samopouzdanje koji krase kneza bili su u protuslovlju sa ministrovom uzdržanošću, tako da se Milan maltene baci i zavali u svoju fotelju, dok je preko puta njegovog radnog stola ministar dostojanstveno sedao.
– Pa dobro bre, Čedomilje… Čedomilju… Kako se kaže, Čedomilje ili Čedomilju? Nema veze. Kako si?
– Dobro sam… radim… sve je dobro, kako bi trebalo da bude – gotovo je zbunjen Čedomilj Mijatović ovakvim kneževim opuštenim ponašanjem. Bili su prijatelji, ali opet… Nekako okoliše, priprema li ga za nešto.
– Tvoja Engleskinja dobro? Dobro je. Njena deca? Mislim, vaša deca, dobro? Dobro su… i tako dalje, i tako dalje… Skribaš li one tvoje romane?
– Ne stižem. Puno je posla na održavanju valute. Mada, imao sam jednu ideju o velikom srp…
Milan kao da je ove reči jedva i dočekao, pa ga još i prekide u pola: – Eto vidiš, ne stižeš, radiš, puno radiš. Okopnećeš mi, brate od toliko posla. Ne valja ti to… ovaj… umoran si mi.
– Ne, nisam… samo…
– Jesi, jesi, umoran si.
– Dobro. Možda malo – pomisli Čedomilj da je bolje da složi, možda će to ubrzati Milana da pređe na stvar.
– Tako je – osmehnu se knez, pa posle kratke pauze nastavi: – Šaljem te na odmor. Dve nedelje. I vidim da si zinuo da nešto kažeš, pa me poštedi, molim te, tvojih reči, jer ovo je naređenje.
Ovakav tok razgovora ministar nije očekivao, ali ipak nije mogao da sakrije trunčicu olakšanja. Toliko puta je smenjivan i postavljan da mu je bilo dosta i skupštinskih i dvorskih igrarija. Pa da, otići će na odmor, bog zna koliko mu je potrebno bar da udahne morski vazduh. Morski vazduh? To je to, spustiće se malo do Boke da vidi sunca i masline.
– Šaljem te u Beč – sruši mu Milan tok misli kao dvorac od morskog peska.
– U Beč? Odmor u Beču?
– Naravno. Beč je divan u ovo doba godine. Baš sam se pre neki dan vratio iz Išla. Video sam se i sa princem Rudolfom, možeš misliti. Zajedno smo išli u lov. Kako taj mali dobro gađa. A Beč ti je u ovo doba pun umetnika. Mogao bi na nekoj aukciji i neku sliku da mi uzmeš… ali, naravno, bez obaveza. Pa, ideš na odmor, kako da te obavezujem na to. Odsešćeš u novom hotelu Zaher. Ne brini, sve ti je plaćeno. Sigurno ćeš se sresti sa mnogim značajnim ličnostima, a svakako i sa… Kalajem – Milan kao da je sve ovo malo zbrzao, ne bi li polako ministru otkrivao pravi razlog puta.
– Sa Kalajem? Benjaminom?
– Pa da. Vi ste prijatelji, ako se ne varam. Zajedno ste trukovali onu knjigu o srpskoj istoriji što se Nataliji mnogo dopala. Ne bi bilo loše da opet malo porazgovarate, i da sastavite… pa, jedan papir, recimo – Milan je polako iz svoje ležernosti prešao u mnogo ozbiljniji ton, čija je boja polako skidala osmeh sa njegovog lica. Osmeha nije bilo ni na ministrovom licu.
– Aha… tako… O čemu se radi?
– Vidiš, pre izvesnog vremena imao sam zanimljive razgovore sa Austrijancima – nastavi Milan posle kraće pauze. – Mislim da bi mogli da nam pomognu oko nekih veoma važnih trgovinskih i državnih stvari. Moja molba tebi je da, dok se odmaraš, naravno, da sa Kalajem na papir stavite tako neke odredbe koje bi mogle da se tiču našeg budućeg prijateljstva.
Čedomilj malo promisli, pa reče:
– Da. To može biti zanimljivo i korisno. Ali, mislim da je najpametnije da se, pre nego što se upriliči susret, obavesti ruski ambasador…
– Ma kakav ruski ambasador! – planu Milan. – Sanstefanski mir, Berlinski kongres… Je l’ treba da te podsećam? Neka se oni bave njihovom prijateljicom Bugarskom. Slušaj me, Čedo, dosta je bilo mlataranja po istoku. Ovo nam je šansa da se otvorimo ka zapadu.
– Milane, ti znaš da je ovo jako opasno – i ministar odustaje od ceremonijalnog ponašanja. – Ovo nikad neće proći na skupštini. Da ne govorim o narodu. Kada ljudima budemo rekli kako okrećemo leđa braći, ostaćemo bez glave i ti i ja! To bi se tretiralo kao izdaja.
Milan podiže obrve.
– A ko kaže da ćemo bilo koga bilo šta obaveštavati? Dok se stvar ne uredi, neće reč izaći u narod. Zasada je to… tajna konvencija. A posle… pa, videćemo. U svakom slučaju, nema nazad.
– Vidim, Milane, da si ti sve ovo odavno već smislio – uzdahnu ministar. – Dobro. Šta dobijamo?
– Nisam ja. Ristić je smislio. Još posle onog noža u leđa u Berlinu. E, imamo i mi nož. A šta dobijamo? Dobijamo prugu koja će povezivati Beč i Carigrad, a koju su nam braća naša Rusi tako velikodušno hteli osujetiti. Dobijamo pravo preče trgovine sa Austrougarima, a u dogledno vreme i Kosovo. A pomoći će nam i oko Makedonije.
– Nema besplatnog ručka, Milane. Šta treba da uradimo?
– Ništa. Samo da se ne petljamo u Sandžak neko vreme… i da obaveštavamo Beč kada budemo sklapali dogovore.
– Da obaveštavamo Beč? Misliš, ako nam dozvole? Dakle, da posle turskih malo budemo i austrougarski vazali?
– Neće biti tako. Ja sam kao knez dao reč caru da ćemo ovu konvenciju potpisati. A ja, Čedo, držim reč!
– Šta kažu Garašanin i Piroćanac?
– Ne kažu ništa. Ne znaju za ovo. Garašanin je moja briga, a Piroćanac nikako ne sme da sazna. Plahovit je, raspustiće vladu, nastupiće kriza, koju ne bi rešili ni Turci, ni Austrijanci, ni Rusi, ni ovi tvoji Englezi i Amerikanci. Hajde sad ti, treba da se spremiš za put. Hej… dve nedelje odmora. Pa koji ministar to ima – krete Milan da ubrzano ispraća ministra. Ovaj zastade kod vrata kao da je dobio ideju.
– Kada je već to tako… Mogao bih Kalaju i Bosnu da pomenem.
– A, ne, nikako. Bosnu ne pominji. Pusti pustu Bosnu zasada. Biće vremena i za nju. Samo… nije još vreme – jasno Milan stavi do znanja da je ova poseta završena.
Dok je izlazio iz dvora, Čedomilja Mijatovića obuze melanholija. Mislio se kako je to čudno. Ceo život radi na tome kako bi Srbiju održavao između Istoka i Zapada, a opet kao da je neke sile guraju na jednu ili drugu stranu. A i taj Milan, mora da je od Austrougara ućario još nešto. Ne bi ga čudilo ni da su mu obećali titulu kralja. Iz misli ga prenu uobrazilja da ga ljudi na ulici posmatraju sa prezrenjem. Kao da je neki krivac, šta li je. Toliko je dobrog uradio za zemlju, pa neće valjda sebi ovim diplomatskim poslom zabiti ekser u kovčeg. – Ako je već stvar rešena – pomisli – urediću je najbolje što mogu. Snažno otpuhnu, a zatim polako krenu ka Terazijama.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije.