Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Завршни потез”, Дарио Тенжера

Награђена прича на конкурсу Велики српски XIX век 2021. године

 

Зима 1858. године

Те године зима је била неуобичајено бритка. Ледени ветрови брисали су преко српских поља и градова, а када су почели да падају снегови, падали су често и обимно. Чинило се да је то не крај године, већ крај света и да ће све што јесте и бива остати скривено под белим јорганом заувек.

Кроз прозор свог дома у Београду, седамдесетогодишњи војвода Тома Вучић Перишић посматрао је зимску ноћ, једва назирући белину пахуљица спрам сомотастог црнила таме. У стаклу је назирао и свој лик. Кошчато лице, изражене јагодице, све је било као и пре толико година када је са Ђорђем гонио Турке из Србије. Само он није више био тај. Боре су се урезале свуда по њему и самом је себи, понајпре, изгледао као какав пањ.

– Труо пањ – промрмљао је стари војсковођа. – Ништа друго него труо пањ, зрео за чупање из земље.

Ипак, није се, заправо, могао пожалити на старост. Други су много рђавије прошли од њега. Леђа су им се кривила, колена клецала. А Томина колена нису клецала. Ни од старости, ни од страха. Превише пута је погледао смрти у очи да би сад дрхтао.

Чуо је шта се десило на скупштини. Није био претерано изненађен. Александар је морао да оде са књажевског престола. Превише преке нарави, а опет превише мек. Добро се сећао оне приче о томе како се посвађао с Книћанином, па кренуо руком за сабљу, а војвода му рекао: „Удри! Биће две хуље мање.” Чак и сад му је брк заиграо кад се сетио тога. Ако ништа, бар није било досадно док је Карађорђев син владао Србима.

Из размишљања га је пренуло куцање на вратима.

Кратки одсечни ударци. Три, па два, па још три.

– Уђи, Јевреме.

Уз тихо шкрипање, врата се отворише да пропусте у собу младог чиновника Јеврема Атанасијевића. Висок, мршав, глатко обријан и обучен у бечком стилу, био је неупадљивих црта лица и држања које је просто мамило око да склизне с њега не приметивши га. Тома је био веома поносан на младића. Погурао га је у служби, нашао му место у министарству унутарњих дела, а Атанасијевић се показао као сналажљив и виспрен. Имао је дар да пронађе информације које су се многи трудили да сакрију и умео је да слуша људе као да има какво сито, па просејава трачеве и лажи како би нашао грумење истине. Тома је слутио да је мали сачинио читаву малу мрежу доушника који и нису знали да су доушници, али није то могао никако да докаже. Како било, Јеврем Атанасијевић био је једна од бројних полуга које је стари војвода користио да држи двор и власт на оку и никада га није изневерио.

Младић је у собу више склизнуо него што је ушао, зауставивши се на пар корака од места где је Вучић Перишић седео.

„Шуња се као нека авет”, помислио је Перишић. Ценио га је, свакако, али није могао да се натера да га воли, а често се и јежио од Јеврема. Стари политичар је слутио да ће једног дана људи попут Атанасијевића бити и више него драгоцени круни и народу. Време је показало да су њему били вреднији од злата.

– Дакле, завршило се.

– Јесте, газда Томо. Изгласали су.

– И сад нам се Милош враћа…

– Враћа се, газда. Враћа. Али не мора и да се врати… Ако разумете шта мислим.

Војвода није могао да суздржи осмех. Знао је тачно на шта је овај мислио.

– Касно је сад за то, мој Јевреме. Кад нисмо успели ништа тамо преко… Не вреди ни сад да се петљамо. Само ћемо направити горе зло него што је сад.

– Али, он кад стигне… Знате какав је. Главе ће летети.

– Мислиш, моја глава ће летети? Ако! Можда и треба да лети. Предуго ми је на раменима, свакако. Милош и ја се знамо још од Вождових времена, ако је могао његовом главом да нам купи књажевину, можда нас моја дигне до краљевине.

Младић је деловао искрено збуњен. Трепнуо је неколико пута.

– Газда Томо, ви се шалите, а глава вам на пању!

– Де, де… Не мрачи толико! Успи нам по једну, ено, флаша и чашице су ти тамо на оном столу, па привуци столицу овде до мене.

Посматрао га је како ради шта му је речено. Кретао се гипко и нечујно. Издалека, деловао је смирено, али стари Перишић је видео сваки добро прикривени траг фрустрације. Млад човек који се нашао у опасној ситуацији с надређеним ког не разуме сасвим.

Када је завршио, седели су неколико тренутака ћутке.

– Ајде, Јевреме, у здравље!

– У ваше здравље, Томо!

– И у здравље нашег новог књаза!

Атанасијевић се скоро загрцнуо гутајући ракију.

– Његово?! Па он је бесно псето! Треба га…

– Мир! Не знаш ко слуша! – викну нагло војвода. – Уосталом, он можда и јесте псето. Али, матора је то џукела. И лукава. И зато се с њим мора опрезно. Иначе ће нас све заклати.

– Он јесте опасан! О томе и говорим. Морамо нешто урадити!

– Већ радимо, дете. Већ радимо. Ово је игра која се игра дуго и паметно. И, понекад, мора се истрпети пораз да би се дошло до некакве победе.

– За вас је ово игра? Милош ће доћи из Румуније и џелати ће радити у три смене да нас све повешају, а вама је ово игра?!

– Зар није? Сви ми који се отимамо о те мрвице власти, Карађорђевићи, Обреновићи, радикали и либерали, чак и Гарашанин, Бог га благословио наивног, сви ми смо само пиони у великој игри. Не жести се, момче, твоја глава није у опасности од Милоша, а моја… Мојој је већ и време да отпочине. Уморан сам.

Јеврем је сад деловао утучено. Намрштено је гледао у ракијску чашицу у руци.

– Али, газда, онда… Они су победили. Зар се нећемо борити? Зар се нећете склонити? Макар у монархију?

– Борио сам се ја још пре него што си ти рођен. Али, не добијају се све битке на Мишару и Чегру. Неке се воде и далеко од радозналих очију. Да бежим, нисам довољно храбар. Не брини се. Терен је припремљен. Милош је стар, владаће колико ће владати. Да, неко ће то платити главом, али то је цена пораза. Ипак, неће ни њима цветати руже. Веруј ми, за десет година нико се неће ни сећати ни Милоша ни Михаила.

– Хоћете да кажете…

– Хоћу да кажем да ми није преостало још много година на овом свету. Али да ће ми се та обреновићевска копиладија врло брзо придружити на оном!

– Па, то је читава завера!

– Јесте. А ти си паметан момак. Знаш о чему говорим.

– Наравно. Треба вам неко поуздан да води то кад ви не будете могли.

– Тачно тако! Тачно тако!

– Газда, хвала вам… Велико је то поверење.

– Јесте, Јевреме. Огромно. Зато га и не дајем теби.

– Газда?!

Војвода Перишић цокнуо је устима срдито.

– Проблем паметних људи је што често мисле да су једини паметни. Знам да си вечерас већ посетио неке од оних који ће се колико сутра успети у власти и моћи. Претпоставио сам да ће то тако бити. Пратили су те тек да бих био сигуран. Ниси био толико опрезан колико си мислио да јеси. Ипак, разумем те. Да сам ја у твојој кожи, и ја бих прелетео крупнијим птицама.

Срдити младић је скочио са столице на којој је седео. Или је то покушао. Из неког разлога свет му се помало љуљао. Закорачио је, покушавши да ухвати равнотежу и треснуо пред ноге Томе, који је и даље мирно седео и гледао га.

– Иначе, ракија је отрована. Мислио сам да ћеш посумњати када ја нисам попио своју, али сујета те је победила. Закључио си да сам побенавио и већ си рачунао следећи тал. Само… Знаш, није Милош једина матора џукела у овој касаби. Имам и ја зубе.

Глас му је био миран. Сасвим сталожено је посматрао Јеврема како се гуши на поду.

– Као што рекох, мени није још много остало. Убио ме Милош, убиле ме године, како год окренеш, умрећу за дан, месец, годину… Неке ствари су припремљене. Неко семење посејано, а неке су ствари морале бити истеране начистац. Када одем, иза мене ће остати чист рачун. И ниједан издајник. Тебе ће сутра наћи обешеног. Опроштајно писмо у џепу, десетак писама у радном столу. Љубавних, наравно. Млад човек, заљубио се у жену изнад свог сталежа, па сишао с ума. Шта ћеш… Трагедија.

Мало је поћутао. Тишину је прекидао само звук грозоморне смрти.

– Ваљда сам довољно дуго причао. Требало је да проверим колико отрову треба да делује..

Младић на поду је неколико пута трзнуо главом, а онда престаде да се помера. Цакласти поглед био је уперен у плафон и под штурим светлом свеће деловао је као да ће сваког момента устати и отићи.

– Да. Ти си ми још био преостао. Штета. Да си био мало лојалнији… Ко зна. Овако, морам сам да наставим игру. И да сам чекам завршни потез.

Наточио је себи ракију из друге флаше, оне која је била чиста и без отрова. Сркнуо је, па се лагано придигао да каже момцима да уреде све што треба с телом.

Ускоро, Јеврем Атанасијевић остао је сам на поду Вучићеве куће.

Ватрица у огњишту је весело пуцкетала негде у позадини иза мртвог бирократе.

Ново доба је дошло.

 

Све награђене приче објављене су у књизи Велики српски XIX век.

Оставите ваш коментар

Your subscription could not be saved. Please try again.
Успешно сте се пријавили.
0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу