Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Вила са Андријиног гроба

Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Строго поверљиво” из прошлости Србије

Раде Велизаров Ерац

Вила са Андријиног гроба

Тамо на врху Градине је Андријин гроб. Ту је, кажу, хајдуковао, све до оне ноћи кад га Турци ухватише на спавању и набише на колац. После су њихови каравани неко време мирно пролазили, ослобођени страха од хајдука Андрије и његове дружине. Гроб се не познаје, али ту је негде… Целу зараван, тик испод врха Градине, народ прозва Андријиним гробом.

Доле ниже је колски пут, на коме је, у заседи, сачекивао Турке. Неки би се разбежали, низ шуму, а оне кочоперније, који се сабље дохвате, посекла би његова дружина. Плен је био заједнички. Било је ту свиле, соли, брашна, дувана…

И тако, све до оне ноћи када се Турци прикрадоше до сувоте у којој је Андрија заспао… Везаше га у ланце. Даље су сатима мерачили, пили вино и уживали у његовим мукама. Џелат, који је знао свој посао, водио је рачуна да колац, премазан машћу, не повреди виталне органе, како би Андрија што дуже остао при свести. На крају су доњи део коца поболи у земљу и оставили га ту, да још пар дана, у мукама, испушта душу.

Кажу да се, у неке сате иза поноћи, око Андријиног гроба, окупљају виле. Ногама не дохватају земљу, већ онако са висине коло воде, вртећи се укруг, у белим, дугим и лепршавим хаљинама. Неки су клели да су ово коло видели својим очима, пролазећи касно ноћу оним истим путем на коме је Андрија сачекивао турске караване.

Ако се коме у сну појаве виле са Андријиног гроба, биће даље онако како ти у сну кажу. Неком наслуте срећу и радост, а некоме зло и патњу. Не ваља ако ти оне судбу прорекну, јер на крају, ретко коме добро бива.

Целу ту ноћ, уочи Крстовдана, изнад Милорадове постоље лебделе су виле са Андријиног гроба. Повремено се знојав будио, тек на трен, а онда би опет, у бунилу, падао у сан, слушајући женски глас, који потанко приповеда о ономе што ће бити:

„Војска твоја, Милораде, гроба имати неће… Ваше кости неће упијати мирис тамјана, а и молитва за покој душе биће вам забрањена. Овде у Србији ваш гроб ће бити Морава, једна, друга, трећа… Ту и тамо, кад Морава надође, негде на спрудовима, испливаће лобање, ребра, бутне кости твојих војника. Даље ће их разносити пси луталице. Оно што остане читаво и несамлевено пасјим зубима, забелеће се по врзинама и у шипражју моравских врбака. И тако, све док мошти не покрије опало лишће, блато и прашина.

Ваша измучена тела ће излагати на трговима, у једној, другој, трећој вароши… Да народ види да вас више нема и да не рачуна више на вас. Уринираће по вашим смртним ранама, а ваша крв ће пливати по плочнику, измешана са њиховом мокраћом.

Ако ког мученика и сахране као човека, то неће бити на гробљу, јер за вас је гробље забрањено. Неће бити ни опела ни молитве, јер, ако који свештеник и остане у животу, неће смети да држи опело. Ови које је ђаво узео под своје, ’носе капу са три рога и ратују против Бога’. А Бог, Бог ће вам бити забрањен.

Ту и тамо, покоји гроб ће бити у међи између њива, у оним врзинама које нико не крчи, на оном делу земље која се не оре, без споменика, без крста. Само ће покоји камен остати као белег, као знак да баш ту леже кости твог војника. Родбина ће ту долазити, у тајности, водећи рачуна да их нико не прати. Палиће свеће, трудећи се да ту не остану никакви трагови, као знак да је гроб баш ту где му место није.

Тамо где закопају више ваших мученика, земљу ће утабати и поравнати. А онда ће ту, баш ту, на вашим костима градити школе, игралишта, задружне штале и свињце. Затреће вам сваки траг, сваки белег, сваки доказ да сте уопште постојали.

Деца ће вам бити обележена. У њиховим архивама ће писати чија су, подвучено црвеном оловком, са напоменом да је баш ’тај и тај’ син ’тога и тога’. Ваше куће и фамилије биће под присмотром. Ваши ће славску свећу палити, пошто на прозоре навуку дебеле поњаве, како се с пута не би видео пламен воштанице. Хапсиће их и набијати у казамате, без пресуде, без права на одбрану, без права на живот.

Негде у групицама или као вукови-самотњаци, твоји ће се војници крити по јазбинама, земуницама, пећинама. Јуриће их њихове потере, ловити у сачекушама изгладнеле, неокупане и вашљиве. То не може дуго да траје јер ће вам народ, из страха за сопствену кожу, окретати леђа. Ту и тамо, тек понеки јатак ће делити хлеб са вама, све док и њему њихов куршум не прекрати муке.

Ако и покушате да кренете у изгнанство, као онда преко Албаније, овамо на путу преко Дрине и даље на запад, не чека вас боља судбина. Овима које сматрате савезницима, више нисте потребни. Они су одредили страну коју подржавају, знају коме шаљу храну, одећу, оружје.

На истоку је још и горе. Бугари нам никада нису били браћа, а са Русима тек разговора нема. Твоја војска се заклела краљу, а Руси су и свог краља убили, па што би онда поштовали вашег.

Тамо у Америци, Канади, Француској, тамо није наш свет. Ако се ко и пробије, не би ли сачувао живу главу на раменима у том далеком свету, неће много среће бити. Јер, туђа рука свраб не чеше. Ипак, твоји војници ће се, добрим делом, упутити преко океана, што даље од Србије, често као слепи путници, на прекоокеанским бродовима, данима без хране, без динара у џепу.

Тамо, у далеком свету, неће вам ђаво дати мира. Убијаће вас чежња, разједати носталгија. Када у некој гомили чујете српски језик, биће вам драго, али одазвати се не смете, јер не знате са ким имате посла. Њихови агенти ће вршљати по вашим клубовима, дисаће вам уз врат на литургијама, уз црквено појање, пратиће вас на сахранама. Оне виђеније ликвидираће на лицу места, а власт страних држава биће незаинтересована за даљу истрагу и проналазак убица, јер што би они губили време распредајући српско- српске сукобе.

Везу са отаџбином нећете имати. Ако вас носталгија нагна, па кренете да се својима јавите, неким писмом или телеграмом, ваше писмо, тамо у отаџбини, неће стићи на кућну адресу, али ће зато на ваш праг, тамо у Србији, стићи њихови агенти, њихова полиција. Малтретираће вам остареле родитеље, браћу, сестре. Својима ћете живот угрозити, ако се сазна да сте живи.

Тамо у далеком свету рађаће вам се деца. Њихова отаџбина ће бити Србија, а њу никада видети неће, јер тамо где се родиш, то ти је завичај, а овамо у Србији се зна чији си и од које крви. Само завичај нико не бира, а не можеш ни да га промениш. Унуци ће вам говорити страним језицима.

Старост ће вас брзо стићи. Пожелећете да вам бар кости почивају у Србији, а и то вам неће бити дозвољено. Ту и тамо неко ће у авиону прошверцовати урну са вашим прахом, сакупљеним након кремације. Прах ће просути у Мораву, једну, другу или трећу, да се тамо сједини са моштима војника, којима је Морава, већ одавно гроб.”

Бунован и сав у зноју, Милорад скочи са кревета. Напољу се већ рађао нови дан. Она вила пред његовим очима ишчезну и нестаде у облацима. Одлете негде тамо ка Градини, ка Андријином гробу.

Десну руку завуче под јастук и опипа парабелум и официрски бодеж.

„Жив сам, мајку му, још сам жив…”

 

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу