Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije
Rade Velizarov Erac
Vila sa Andrijinog groba
Tamo na vrhu Gradine je Andrijin grob. Tu je, kažu, hajdukovao, sve do one noći kad ga Turci uhvatiše na spavanju i nabiše na kolac. Posle su njihovi karavani neko vreme mirno prolazili, oslobođeni straha od hajduka Andrije i njegove družine. Grob se ne poznaje, ali tu je negde… Celu zaravan, tik ispod vrha Gradine, narod prozva Andrijinim grobom.
Dole niže je kolski put, na kome je, u zasedi, sačekivao Turke. Neki bi se razbežali, niz šumu, a one kočopernije, koji se sablje dohvate, posekla bi njegova družina. Plen je bio zajednički. Bilo je tu svile, soli, brašna, duvana…
I tako, sve do one noći kada se Turci prikradoše do suvote u kojoj je Andrija zaspao… Vezaše ga u lance. Dalje su satima meračili, pili vino i uživali u njegovim mukama. Dželat, koji je znao svoj posao, vodio je računa da kolac, premazan mašću, ne povredi vitalne organe, kako bi Andrija što duže ostao pri svesti. Na kraju su donji deo koca poboli u zemlju i ostavili ga tu, da još par dana, u mukama, ispušta dušu.
Kažu da se, u neke sate iza ponoći, oko Andrijinog groba, okupljaju vile. Nogama ne dohvataju zemlju, već onako sa visine kolo vode, vrteći se ukrug, u belim, dugim i lepršavim haljinama. Neki su kleli da su ovo kolo videli svojim očima, prolazeći kasno noću onim istim putem na kome je Andrija sačekivao turske karavane.
Ako se kome u snu pojave vile sa Andrijinog groba, biće dalje onako kako ti u snu kažu. Nekom naslute sreću i radost, a nekome zlo i patnju. Ne valja ako ti one sudbu proreknu, jer na kraju, retko kome dobro biva.
Celu tu noć, uoči Krstovdana, iznad Miloradove postolje lebdele su vile sa Andrijinog groba. Povremeno se znojav budio, tek na tren, a onda bi opet, u bunilu, padao u san, slušajući ženski glas, koji potanko pripoveda o onome što će biti:
„Vojska tvoja, Milorade, groba imati neće… Vaše kosti neće upijati miris tamjana, a i molitva za pokoj duše biće vam zabranjena. Ovde u Srbiji vaš grob će biti Morava, jedna, druga, treća… Tu i tamo, kad Morava nadođe, negde na sprudovima, isplivaće lobanje, rebra, butne kosti tvojih vojnika. Dalje će ih raznositi psi lutalice. Ono što ostane čitavo i nesamleveno pasjim zubima, zabeleće se po vrzinama i u šipražju moravskih vrbaka. I tako, sve dok mošti ne pokrije opalo lišće, blato i prašina.
Vaša izmučena tela će izlagati na trgovima, u jednoj, drugoj, trećoj varoši… Da narod vidi da vas više nema i da ne računa više na vas. Uriniraće po vašim smrtnim ranama, a vaša krv će plivati po pločniku, izmešana sa njihovom mokraćom.
Ako kog mučenika i sahrane kao čoveka, to neće biti na groblju, jer za vas je groblje zabranjeno. Neće biti ni opela ni molitve, jer, ako koji sveštenik i ostane u životu, neće smeti da drži opelo. Ovi koje je đavo uzeo pod svoje, ’nose kapu sa tri roga i ratuju protiv Boga’. A Bog, Bog će vam biti zabranjen.
Tu i tamo, pokoji grob će biti u međi između njiva, u onim vrzinama koje niko ne krči, na onom delu zemlje koja se ne ore, bez spomenika, bez krsta. Samo će pokoji kamen ostati kao beleg, kao znak da baš tu leže kosti tvog vojnika. Rodbina će tu dolaziti, u tajnosti, vodeći računa da ih niko ne prati. Paliće sveće, trudeći se da tu ne ostanu nikakvi tragovi, kao znak da je grob baš tu gde mu mesto nije.
Tamo gde zakopaju više vaših mučenika, zemlju će utabati i poravnati. A onda će tu, baš tu, na vašim kostima graditi škole, igrališta, zadružne štale i svinjce. Zatreće vam svaki trag, svaki beleg, svaki dokaz da ste uopšte postojali.
Deca će vam biti obeležena. U njihovim arhivama će pisati čija su, podvučeno crvenom olovkom, sa napomenom da je baš ’taj i taj’ sin ’toga i toga’. Vaše kuće i familije biće pod prismotrom. Vaši će slavsku sveću paliti, pošto na prozore navuku debele ponjave, kako se s puta ne bi video plamen voštanice. Hapsiće ih i nabijati u kazamate, bez presude, bez prava na odbranu, bez prava na život.
Negde u grupicama ili kao vukovi-samotnjaci, tvoji će se vojnici kriti po jazbinama, zemunicama, pećinama. Juriće ih njihove potere, loviti u sačekušama izgladnele, neokupane i vašljive. To ne može dugo da traje jer će vam narod, iz straha za sopstvenu kožu, okretati leđa. Tu i tamo, tek poneki jatak će deliti hleb sa vama, sve dok i njemu njihov kuršum ne prekrati muke.
Ako i pokušate da krenete u izgnanstvo, kao onda preko Albanije, ovamo na putu preko Drine i dalje na zapad, ne čeka vas bolja sudbina. Ovima koje smatrate saveznicima, više niste potrebni. Oni su odredili stranu koju podržavaju, znaju kome šalju hranu, odeću, oružje.
Na istoku je još i gore. Bugari nam nikada nisu bili braća, a sa Rusima tek razgovora nema. Tvoja vojska se zaklela kralju, a Rusi su i svog kralja ubili, pa što bi onda poštovali vašeg.
Tamo u Americi, Kanadi, Francuskoj, tamo nije naš svet. Ako se ko i probije, ne bi li sačuvao živu glavu na ramenima u tom dalekom svetu, neće mnogo sreće biti. Jer, tuđa ruka svrab ne češe. Ipak, tvoji vojnici će se, dobrim delom, uputiti preko okeana, što dalje od Srbije, često kao slepi putnici, na prekookeanskim brodovima, danima bez hrane, bez dinara u džepu.
Tamo, u dalekom svetu, neće vam đavo dati mira. Ubijaće vas čežnja, razjedati nostalgija. Kada u nekoj gomili čujete srpski jezik, biće vam drago, ali odazvati se ne smete, jer ne znate sa kim imate posla. Njihovi agenti će vršljati po vašim klubovima, disaće vam uz vrat na liturgijama, uz crkveno pojanje, pratiće vas na sahranama. One viđenije likvidiraće na licu mesta, a vlast stranih država biće nezainteresovana za dalju istragu i pronalazak ubica, jer što bi oni gubili vreme raspredajući srpsko- srpske sukobe.
Vezu sa otadžbinom nećete imati. Ako vas nostalgija nagna, pa krenete da se svojima javite, nekim pismom ili telegramom, vaše pismo, tamo u otadžbini, neće stići na kućnu adresu, ali će zato na vaš prag, tamo u Srbiji, stići njihovi agenti, njihova policija. Maltretiraće vam ostarele roditelje, braću, sestre. Svojima ćete život ugroziti, ako se sazna da ste živi.
Tamo u dalekom svetu rađaće vam se deca. Njihova otadžbina će biti Srbija, a nju nikada videti neće, jer tamo gde se rodiš, to ti je zavičaj, a ovamo u Srbiji se zna čiji si i od koje krvi. Samo zavičaj niko ne bira, a ne možeš ni da ga promeniš. Unuci će vam govoriti stranim jezicima.
Starost će vas brzo stići. Poželećete da vam bar kosti počivaju u Srbiji, a i to vam neće biti dozvoljeno. Tu i tamo neko će u avionu prošvercovati urnu sa vašim prahom, sakupljenim nakon kremacije. Prah će prosuti u Moravu, jednu, drugu ili treću, da se tamo sjedini sa moštima vojnika, kojima je Morava, već odavno grob.”
Bunovan i sav u znoju, Milorad skoči sa kreveta. Napolju se već rađao novi dan. Ona vila pred njegovim očima iščeznu i nestade u oblacima. Odlete negde tamo ka Gradini, ka Andrijinom grobu.
Desnu ruku zavuče pod jastuk i opipa parabelum i oficirski bodež.
„Živ sam, majku mu, još sam živ…”