Nagrađena priča na konkursu Veliki srpski XIX vek 2021. godine
Zima 1858. godine
Te godine zima je bila neuobičajeno britka. Ledeni vetrovi brisali su preko srpskih polja i gradova, a kada su počeli da padaju snegovi, padali su često i obimno. Činilo se da je to ne kraj godine, već kraj sveta i da će sve što jeste i biva ostati skriveno pod belim jorganom zauvek.
Kroz prozor svog doma u Beogradu, sedamdesetogodišnji vojvoda Toma Vučić Perišić posmatrao je zimsku noć, jedva nazirući belinu pahuljica spram somotastog crnila tame. U staklu je nazirao i svoj lik. Koščato lice, izražene jagodice, sve je bilo kao i pre toliko godina kada je sa Đorđem gonio Turke iz Srbije. Samo on nije više bio taj. Bore su se urezale svuda po njemu i samom je sebi, ponajpre, izgledao kao kakav panj.
– Truo panj – promrmljao je stari vojskovođa. – Ništa drugo nego truo panj, zreo za čupanje iz zemlje.
Ipak, nije se, zapravo, mogao požaliti na starost. Drugi su mnogo rđavije prošli od njega. Leđa su im se krivila, kolena klecala. A Tomina kolena nisu klecala. Ni od starosti, ni od straha. Previše puta je pogledao smrti u oči da bi sad drhtao.
Čuo je šta se desilo na skupštini. Nije bio preterano iznenađen. Aleksandar je morao da ode sa knjaževskog prestola. Previše preke naravi, a opet previše mek. Dobro se sećao one priče o tome kako se posvađao s Knićaninom, pa krenuo rukom za sablju, a vojvoda mu rekao: „Udri! Biće dve hulje manje.” Čak i sad mu je brk zaigrao kad se setio toga. Ako ništa, bar nije bilo dosadno dok je Karađorđev sin vladao Srbima.
Iz razmišljanja ga je prenulo kucanje na vratima.
Kratki odsečni udarci. Tri, pa dva, pa još tri.
– Uđi, Jevreme.
Uz tiho škripanje, vrata se otvoriše da propuste u sobu mladog činovnika Jevrema Atanasijevića. Visok, mršav, glatko obrijan i obučen u bečkom stilu, bio je neupadljivih crta lica i držanja koje je prosto mamilo oko da sklizne s njega ne primetivši ga. Toma je bio veoma ponosan na mladića. Pogurao ga je u službi, našao mu mesto u ministarstvu unutarnjih dela, a Atanasijević se pokazao kao snalažljiv i vispren. Imao je dar da pronađe informacije koje su se mnogi trudili da sakriju i umeo je da sluša ljude kao da ima kakvo sito, pa prosejava tračeve i laži kako bi našao grumenje istine. Toma je slutio da je mali sačinio čitavu malu mrežu doušnika koji i nisu znali da su doušnici, ali nije to mogao nikako da dokaže. Kako bilo, Jevrem Atanasijević bio je jedna od brojnih poluga koje je stari vojvoda koristio da drži dvor i vlast na oku i nikada ga nije izneverio.
Mladić je u sobu više skliznuo nego što je ušao, zaustavivši se na par koraka od mesta gde je Vučić Perišić sedeo.
„Šunja se kao neka avet”, pomislio je Perišić. Cenio ga je, svakako, ali nije mogao da se natera da ga voli, a često se i ježio od Jevrema. Stari političar je slutio da će jednog dana ljudi poput Atanasijevića biti i više nego dragoceni kruni i narodu. Vreme je pokazalo da su njemu bili vredniji od zlata.
– Dakle, završilo se.
– Jeste, gazda Tomo. Izglasali su.
– I sad nam se Miloš vraća…
– Vraća se, gazda. Vraća. Ali ne mora i da se vrati… Ako razumete šta mislim.
Vojvoda nije mogao da suzdrži osmeh. Znao je tačno na šta je ovaj mislio.
– Kasno je sad za to, moj Jevreme. Kad nismo uspeli ništa tamo preko… Ne vredi ni sad da se petljamo. Samo ćemo napraviti gore zlo nego što je sad.
– Ali, on kad stigne… Znate kakav je. Glave će leteti.
– Misliš, moja glava će leteti? Ako! Možda i treba da leti. Predugo mi je na ramenima, svakako. Miloš i ja se znamo još od Voždovih vremena, ako je mogao njegovom glavom da nam kupi knjaževinu, možda nas moja digne do kraljevine.
Mladić je delovao iskreno zbunjen. Trepnuo je nekoliko puta.
– Gazda Tomo, vi se šalite, a glava vam na panju!
– De, de… Ne mrači toliko! Uspi nam po jednu, eno, flaša i čašice su ti tamo na onom stolu, pa privuci stolicu ovde do mene.
Posmatrao ga je kako radi šta mu je rečeno. Kretao se gipko i nečujno. Izdaleka, delovao je smireno, ali stari Perišić je video svaki dobro prikriveni trag frustracije. Mlad čovek koji se našao u opasnoj situaciji s nadređenim kog ne razume sasvim.
Kada je završio, sedeli su nekoliko trenutaka ćutke.
– Ajde, Jevreme, u zdravlje!
– U vaše zdravlje, Tomo!
– I u zdravlje našeg novog knjaza!
Atanasijević se skoro zagrcnuo gutajući rakiju.
– Njegovo?! Pa on je besno pseto! Treba ga…
– Mir! Ne znaš ko sluša! – viknu naglo vojvoda. – Uostalom, on možda i jeste pseto. Ali, matora je to džukela. I lukava. I zato se s njim mora oprezno. Inače će nas sve zaklati.
– On jeste opasan! O tome i govorim. Moramo nešto uraditi!
– Već radimo, dete. Već radimo. Ovo je igra koja se igra dugo i pametno. I, ponekad, mora se istrpeti poraz da bi se došlo do nekakve pobede.
– Za vas je ovo igra? Miloš će doći iz Rumunije i dželati će raditi u tri smene da nas sve povešaju, a vama je ovo igra?!
– Zar nije? Svi mi koji se otimamo o te mrvice vlasti, Karađorđevići, Obrenovići, radikali i liberali, čak i Garašanin, Bog ga blagoslovio naivnog, svi mi smo samo pioni u velikoj igri. Ne žesti se, momče, tvoja glava nije u opasnosti od Miloša, a moja… Mojoj je već i vreme da otpočine. Umoran sam.
Jevrem je sad delovao utučeno. Namršteno je gledao u rakijsku čašicu u ruci.
– Ali, gazda, onda… Oni su pobedili. Zar se nećemo boriti? Zar se nećete skloniti? Makar u monarhiju?
– Borio sam se ja još pre nego što si ti rođen. Ali, ne dobijaju se sve bitke na Mišaru i Čegru. Neke se vode i daleko od radoznalih očiju. Da bežim, nisam dovoljno hrabar. Ne brini se. Teren je pripremljen. Miloš je star, vladaće koliko će vladati. Da, neko će to platiti glavom, ali to je cena poraza. Ipak, neće ni njima cvetati ruže. Veruj mi, za deset godina niko se neće ni sećati ni Miloša ni Mihaila.
– Hoćete da kažete…
– Hoću da kažem da mi nije preostalo još mnogo godina na ovom svetu. Ali da će mi se ta obrenovićevska kopiladija vrlo brzo pridružiti na onom!
– Pa, to je čitava zavera!
– Jeste. A ti si pametan momak. Znaš o čemu govorim.
– Naravno. Treba vam neko pouzdan da vodi to kad vi ne budete mogli.
– Tačno tako! Tačno tako!
– Gazda, hvala vam… Veliko je to poverenje.
– Jeste, Jevreme. Ogromno. Zato ga i ne dajem tebi.
– Gazda?!
Vojvoda Perišić coknuo je ustima srdito.
– Problem pametnih ljudi je što često misle da su jedini pametni. Znam da si večeras već posetio neke od onih koji će se koliko sutra uspeti u vlasti i moći. Pretpostavio sam da će to tako biti. Pratili su te tek da bih bio siguran. Nisi bio toliko oprezan koliko si mislio da jesi. Ipak, razumem te. Da sam ja u tvojoj koži, i ja bih preleteo krupnijim pticama.
Srditi mladić je skočio sa stolice na kojoj je sedeo. Ili je to pokušao. Iz nekog razloga svet mu se pomalo ljuljao. Zakoračio je, pokušavši da uhvati ravnotežu i tresnuo pred noge Tome, koji je i dalje mirno sedeo i gledao ga.
– Inače, rakija je otrovana. Mislio sam da ćeš posumnjati kada ja nisam popio svoju, ali sujeta te je pobedila. Zaključio si da sam pobenavio i već si računao sledeći tal. Samo… Znaš, nije Miloš jedina matora džukela u ovoj kasabi. Imam i ja zube.
Glas mu je bio miran. Sasvim staloženo je posmatrao Jevrema kako se guši na podu.
– Kao što rekoh, meni nije još mnogo ostalo. Ubio me Miloš, ubile me godine, kako god okreneš, umreću za dan, mesec, godinu… Neke stvari su pripremljene. Neko semenje posejano, a neke su stvari morale biti isterane načistac. Kada odem, iza mene će ostati čist račun. I nijedan izdajnik. Tebe će sutra naći obešenog. Oproštajno pismo u džepu, desetak pisama u radnom stolu. Ljubavnih, naravno. Mlad čovek, zaljubio se u ženu iznad svog staleža, pa sišao s uma. Šta ćeš… Tragedija.
Malo je poćutao. Tišinu je prekidao samo zvuk grozomorne smrti.
– Valjda sam dovoljno dugo pričao. Trebalo je da proverim koliko otrovu treba da deluje..
Mladić na podu je nekoliko puta trznuo glavom, a onda prestade da se pomera. Caklasti pogled bio je uperen u plafon i pod šturim svetlom sveće delovao je kao da će svakog momenta ustati i otići.
– Da. Ti si mi još bio preostao. Šteta. Da si bio malo lojalniji… Ko zna. Ovako, moram sam da nastavim igru. I da sam čekam završni potez.
Natočio je sebi rakiju iz druge flaše, one koja je bila čista i bez otrova. Srknuo je, pa se lagano pridigao da kaže momcima da urede sve što treba s telom.
Uskoro, Jevrem Atanasijević ostao je sam na podu Vučićeve kuće.
Vatrica u ognjištu je veselo pucketala negde u pozadini iza mrtvog birokrate.
Novo doba je došlo.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Veliki srpski XIX vek.