Награђена прича на конкурсу Велики српски XIX век 2021. године
Восак је полако цурио из старе бакарне посуде напуњене земљом у коју је било пободено неколико тананих свећа. Пет-шест свећица већ је догоревало, неко је још у свитање обишао гроб и запалио их. Гроб је мали, обичан камени крст са именом, презименом и годинама рођења и смрти: Добросав Јовановић, рођен 1840, упокојио се 1883. Поред њега на десетине истих таквих, малих камених крстова. Јесен је, рано и прохладно новембарско јутро. Истопљени восак је клизио земљом ка црним, изношеним војничким цокулама. Испред гроба је стајала висока, мршава мушка прилика, у искрпљеној монашкој ризи. На само пар метара од гроба пролази пут који води до сеоске цркве. Загледан далеко изнад гробова, монах није ни приметио човека који му се приближавао, носећи свећу у рукама. Омален, танак, жилав, у обичном сељачком оделу, али чистом и лепо скројеном. Кад је видео калуђера испред гроба, мало се збуни.
– Помаже Бог!
– Бог ти помогао, брате!
– Ти си, оче, познавао Добросава?
– Јесам, из рата.
Сељак се још више збуни, постоја тако пар тренутака, па се приближи, пољуби му руку и настави:
– А и ти си, оче, ратовао?
– Да, заједно са Добросавом. Много је то добар човек био.
– Кад је била борба за Врање, оче, тешко је рањен у руку!
– Знам, одсекли су му је на пола подлактице. Тако сакат, годинама је радио и хранио децу. Кад смо се упознали, нисам ни знао да је имао породицу, а тада ме за то и није било брига.
Човек тихо додаде:
– Јесте, оче, два сина и ћерку. Али шта ћеш, оде нам, има три месеца. Гре’ота! Данас је Свети Ђорђе, његова крсна слава, па сам дошао да му упалим свећу. Него, јуче сам морао у Бољевац, па стижем тек сад.
– Добросава су регрутовали пред борбама на Ђунису, кад му је већ било скоро 40 година. Није му било време, али шта ћеш, Турци притисли, војска узима све, и старо и младо – додаде монах и дубоко уздахну.
– А како је теби име, оче?
– Арсеније, отац Арсеније Јовић.
Монах кратко погледа у човека, па се окрену ка гробу и настави:
– Јесен ’76, а ми у рововима, блато, мука. Много људи само са основном обуком, борбу видели нису у животу. Није се ратовало још од времена кнеза Милоша. Нисам је ни ја видео, али био сам жељан да се докажем, будала! Поставили ме за четовођу, рачунали, сељаци ће да ме поштују јер сам имао високо образовање. На Ђунису смо из ровова морали да јурнемо на Турке, да им пресечемо напредовање. После нашег пораза код Шиљеговца, ово је била одлучујућа битка. Ја закорачим из рова и викнем – за мном! Добросав и још двојица-тројица били се стегли, уплашили се, ми већ на тридесет метара од ровова кад су и они јурнули. Нападали смо њихов бок, али нас на пола пута пресекао турски плотун. Један паде мртав, на месту, поред мене, погодио га куршум у груди. Другом топовско тане откинуло ногу, лежи и вришти, а ја не могу назад по њега, Турци бију са свих страна. Око мене паника, рањени кукају, а топови и пушке бију без престанка. Саберем се некако, па и свег гласа – назад! Ускочимо у ровове, видим Добросава како седи, ћути, наслонио пушку на груди и стегао је из све снаге. Около хаос, људи израњавани, уплашени, бесни, псују Хорватовића, Черњајева, краља, све редом. И ја бесан, погледам у Добросава, па ми он дошао за све крив. – А ви, курве сељачке, шта чекате, значи ли нешто за вас команда?! Па га цокулом шутнем у груди из све снаге! Још чујем тај звук кад ђон удара у кост, туп и тежак звук. Шутнем још једном, погодим га у лице. Њему крв пође из носа. Подиже главу и погледа ме, поглед збуњен, тужан, стаклен, брада му дрхти. Обори главу и загледа се у земљу, а крв му лије низ бркове. Мене одмах послали у другу јединицу. Нисам тада знао да је оставио троје деце код куће. Шта ћеш, стегло се срце, ко ће да их храни ако он погине? А ја шутирам, млад, умишљен. Стигао из Беча са школовања, правник, државни питомац! Тамо су наши студенти причали само о уједињењу Српства. Писали по новинама, певали песме, жељни борбе. Мени је отац био трговац у Крагујевцу, надао се да ћу после школе да добијем државну службу. Кад је избио рат, а ја се пријавио као добровољац, хтео је да цркне од муке. Нисам имао појма да Добросав троја уста храни. После се, чуо сам, храбро борио. У борбама за Врање је међу првима ускочио у турске ровове, једини испред њега био неки млади потпоручник Степановић. Кажу, храбрији човек од њега није виђен, Обилић прави. Ту је Добросав и рањен. Вратио се кући без руке, то и сам знаш. Једном руком за плуг, па у њиву. А мени после рата у глави само она откинута нога код Ђуниса и онај врисак, не спавам, не једем. Кренем назад за Крагујевац, али останем у манастиру Светог Романа, код Ражња, ту је један руски добровољац сахрањен, чувени пуковник Рајевски. Добросав није могао нигде него кући, чекало га имање и гладна деца. Како је њему било, то је само он знао! Сретнемо се две године после рата, обрадовао ми се кô да је рођеног брата видео, ја оборио главу, срамота ме. А он ме грли! – Види моју децу, госн Јовићу, мој понос! Гледам онај празан рукав, плаче ми се.
– Како си, Добросаве – питам га.
– Хвала Богу добро, госн Јовићу, деца жива и здрава, њиве добро родиле.
– Ја сам тебе…. код Ђуниса, молим те да…
– Ко још бре то гледа, госн Јовићу, живи смо, фамилије нам добро. Гледај мог Ђорђа, момак прави. Или боље можда да кажем: оче?! Ви више нисте командир?
– Отац Арсеније – кажем му тихо, а он ми пољуби руку. Бар два-три пута годишње је долазио у манастир. Заклео сам се да ћу док сам жив да будем ту за њега и његову породицу. Као да је осетио колико ми је тешко пало ратовање и пакао који смо прошли. Он без руке храбрио мене здравог и правог, о Боже драги! А шта си ти Добросаву, пријатељу мој?
– Брат! Старији брат, ја већ био матор да ме регрутују и….
Тишина. Човек сузним очима гледа у монаха. Овај још једном пољуби споменик, па се окрену, покупи чутуру и смотуљак с храном са земље, па пође путем без речи.
– А куда си пошао, оче?
– У Бољевац!
– Тамо ти је, оче, сад много опасно, после буне жандари хапсе редом, бију, затварају. Има и мртвих! И Добриног Ђорђа су покупили. Рекао им: „Нећете ви мени да узимате пушку, а мој отац руку изгубио за ову државу.” Одведоше га у ’апс. Синоћ сам пробао да дођем до њега, али не може се, не дају жандари.
– Знам – одговори монах сталожено и настави путем, док су тешке војничке цокуле тупо ударале о земљу.
Сељак пољуби споменик и сагну се да запали свећу. Устаде, прекрсти се, па викну:
– Оче Арсеније, чекааај!
Свеће су догоревале, једна по једна, неке већ угашене, истопљене. Восак је око монашких цокула направио обруч, па наставио да тече даље, ка другим каменим крстовима.
Све награђене приче објављене су у књизи Велики српски XIX век.