Nagrađena priča na konkursu Veliki srpski XIX vek 2021. godine
Vosak je polako curio iz stare bakarne posude napunjene zemljom u koju je bilo pobodeno nekoliko tananih sveća. Pet-šest svećica već je dogorevalo, neko je još u svitanje obišao grob i zapalio ih. Grob je mali, običan kameni krst sa imenom, prezimenom i godinama rođenja i smrti: Dobrosav Jovanović, rođen 1840, upokojio se 1883. Pored njega na desetine istih takvih, malih kamenih krstova. Jesen je, rano i prohladno novembarsko jutro. Istopljeni vosak je klizio zemljom ka crnim, iznošenim vojničkim cokulama. Ispred groba je stajala visoka, mršava muška prilika, u iskrpljenoj monaškoj rizi. Na samo par metara od groba prolazi put koji vodi do seoske crkve. Zagledan daleko iznad grobova, monah nije ni primetio čoveka koji mu se približavao, noseći sveću u rukama. Omalen, tanak, žilav, u običnom seljačkom odelu, ali čistom i lepo skrojenom. Kad je video kaluđera ispred groba, malo se zbuni.
– Pomaže Bog!
– Bog ti pomogao, brate!
– Ti si, oče, poznavao Dobrosava?
– Jesam, iz rata.
Seljak se još više zbuni, postoja tako par trenutaka, pa se približi, poljubi mu ruku i nastavi:
– A i ti si, oče, ratovao?
– Da, zajedno sa Dobrosavom. Mnogo je to dobar čovek bio.
– Kad je bila borba za Vranje, oče, teško je ranjen u ruku!
– Znam, odsekli su mu je na pola podlaktice. Tako sakat, godinama je radio i hranio decu. Kad smo se upoznali, nisam ni znao da je imao porodicu, a tada me za to i nije bilo briga.
Čovek tiho dodade:
– Jeste, oče, dva sina i ćerku. Ali šta ćeš, ode nam, ima tri meseca. Gre’ota! Danas je Sveti Đorđe, njegova krsna slava, pa sam došao da mu upalim sveću. Nego, juče sam morao u Boljevac, pa stižem tek sad.
– Dobrosava su regrutovali pred borbama na Đunisu, kad mu je već bilo skoro 40 godina. Nije mu bilo vreme, ali šta ćeš, Turci pritisli, vojska uzima sve, i staro i mlado – dodade monah i duboko uzdahnu.
– A kako je tebi ime, oče?
– Arsenije, otac Arsenije Jović.
Monah kratko pogleda u čoveka, pa se okrenu ka grobu i nastavi:
– Jesen ’76, a mi u rovovima, blato, muka. Mnogo ljudi samo sa osnovnom obukom, borbu videli nisu u životu. Nije se ratovalo još od vremena kneza Miloša. Nisam je ni ja video, ali bio sam željan da se dokažem, budala! Postavili me za četovođu, računali, seljaci će da me poštuju jer sam imao visoko obrazovanje. Na Đunisu smo iz rovova morali da jurnemo na Turke, da im presečemo napredovanje. Posle našeg poraza kod Šiljegovca, ovo je bila odlučujuća bitka. Ja zakoračim iz rova i viknem – za mnom! Dobrosav i još dvojica-trojica bili se stegli, uplašili se, mi već na trideset metara od rovova kad su i oni jurnuli. Napadali smo njihov bok, ali nas na pola puta presekao turski plotun. Jedan pade mrtav, na mestu, pored mene, pogodio ga kuršum u grudi. Drugom topovsko tane otkinulo nogu, leži i vrišti, a ja ne mogu nazad po njega, Turci biju sa svih strana. Oko mene panika, ranjeni kukaju, a topovi i puške biju bez prestanka. Saberem se nekako, pa i sveg glasa – nazad! Uskočimo u rovove, vidim Dobrosava kako sedi, ćuti, naslonio pušku na grudi i stegao je iz sve snage. Okolo haos, ljudi izranjavani, uplašeni, besni, psuju Horvatovića, Černjajeva, kralja, sve redom. I ja besan, pogledam u Dobrosava, pa mi on došao za sve kriv. – A vi, kurve seljačke, šta čekate, znači li nešto za vas komanda?! Pa ga cokulom šutnem u grudi iz sve snage! Još čujem taj zvuk kad đon udara u kost, tup i težak zvuk. Šutnem još jednom, pogodim ga u lice. Njemu krv pođe iz nosa. Podiže glavu i pogleda me, pogled zbunjen, tužan, staklen, brada mu drhti. Obori glavu i zagleda se u zemlju, a krv mu lije niz brkove. Mene odmah poslali u drugu jedinicu. Nisam tada znao da je ostavio troje dece kod kuće. Šta ćeš, steglo se srce, ko će da ih hrani ako on pogine? A ja šutiram, mlad, umišljen. Stigao iz Beča sa školovanja, pravnik, državni pitomac! Tamo su naši studenti pričali samo o ujedinjenju Srpstva. Pisali po novinama, pevali pesme, željni borbe. Meni je otac bio trgovac u Kragujevcu, nadao se da ću posle škole da dobijem državnu službu. Kad je izbio rat, a ja se prijavio kao dobrovoljac, hteo je da crkne od muke. Nisam imao pojma da Dobrosav troja usta hrani. Posle se, čuo sam, hrabro borio. U borbama za Vranje je među prvima uskočio u turske rovove, jedini ispred njega bio neki mladi potporučnik Stepanović. Kažu, hrabriji čovek od njega nije viđen, Obilić pravi. Tu je Dobrosav i ranjen. Vratio se kući bez ruke, to i sam znaš. Jednom rukom za plug, pa u njivu. A meni posle rata u glavi samo ona otkinuta noga kod Đunisa i onaj vrisak, ne spavam, ne jedem. Krenem nazad za Kragujevac, ali ostanem u manastiru Svetog Romana, kod Ražnja, tu je jedan ruski dobrovoljac sahranjen, čuveni pukovnik Rajevski. Dobrosav nije mogao nigde nego kući, čekalo ga imanje i gladna deca. Kako je njemu bilo, to je samo on znao! Sretnemo se dve godine posle rata, obradovao mi se kô da je rođenog brata video, ja oborio glavu, sramota me. A on me grli! – Vidi moju decu, gosn Joviću, moj ponos! Gledam onaj prazan rukav, plače mi se.
– Kako si, Dobrosave – pitam ga.
– Hvala Bogu dobro, gosn Joviću, deca živa i zdrava, njive dobro rodile.
– Ja sam tebe…. kod Đunisa, molim te da…
– Ko još bre to gleda, gosn Joviću, živi smo, familije nam dobro. Gledaj mog Đorđa, momak pravi. Ili bolje možda da kažem: oče?! Vi više niste komandir?
– Otac Arsenije – kažem mu tiho, a on mi poljubi ruku. Bar dva-tri puta godišnje je dolazio u manastir. Zakleo sam se da ću dok sam živ da budem tu za njega i njegovu porodicu. Kao da je osetio koliko mi je teško palo ratovanje i pakao koji smo prošli. On bez ruke hrabrio mene zdravog i pravog, o Bože dragi! A šta si ti Dobrosavu, prijatelju moj?
– Brat! Stariji brat, ja već bio mator da me regrutuju i….
Tišina. Čovek suznim očima gleda u monaha. Ovaj još jednom poljubi spomenik, pa se okrenu, pokupi čuturu i smotuljak s hranom sa zemlje, pa pođe putem bez reči.
– A kuda si pošao, oče?
– U Boljevac!
– Tamo ti je, oče, sad mnogo opasno, posle bune žandari hapse redom, biju, zatvaraju. Ima i mrtvih! I Dobrinog Đorđa su pokupili. Rekao im: „Nećete vi meni da uzimate pušku, a moj otac ruku izgubio za ovu državu.” Odvedoše ga u ’aps. Sinoć sam probao da dođem do njega, ali ne može se, ne daju žandari.
– Znam – odgovori monah staloženo i nastavi putem, dok su teške vojničke cokule tupo udarale o zemlju.
Seljak poljubi spomenik i sagnu se da zapali sveću. Ustade, prekrsti se, pa viknu:
– Oče Arsenije, čekaaaj!
Sveće su dogorevale, jedna po jedna, neke već ugašene, istopljene. Vosak je oko monaških cokula napravio obruč, pa nastavio da teče dalje, ka drugim kamenim krstovima.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Veliki srpski XIX vek.