Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Austrijski  konzul

Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije

Ognjen  Krnjaja

Austrijski  konzul

Aleksandar fon Paulić, graničarski oficir Habzburške monarhije, stajao je na prozoru svoje sobe i zamišljeno gledao po krovovima okolnih kuća koji su se belili pod snegom. Veče se spuštalo nad pograničnim Zemunom i ulica beše pusta. Tragovi ljudskih stopa polako su nestajali pod novim pahuljama.

Sa svog prozora oficir nije mogao da vidi obrise grada koji se uzdizao na drugoj obali reke, s one strane granice. Grada u kome je trebalo da započne svoju diplomatsku misiju u ime svog cara Franca. Još otkako su pre četiri godine srpski ustanici zauzeli Beogradsku tvrđavu i varoš, Austrija je pokušavala da tamo pošalje svog konzula. Već nekoliko meseci Paulić je u pograničnom Zemunu čekao dozvolu svoje vlade da pređe u ustanički Beograd. Ipak, sada mu beše jasno da se to nikada neće desiti.

Paulić se ponovo okrenuo ka visokom stolu od orahovine, na kome se iz porcelanskih šolja pušio biljni čaj zaslađen medom. U kaljevoj peći u uglu sobe pucketala je vatra.

– Jeste li za još čaja, herr Jugović? – upitao je svog gosta uz učtiv, pomalo iznuđen osmeh.

Sa druge strane stola sedeo je otmeno odeveni muškarac, koji je bio otprilike istih godina kao i Paulić. Nosio je crno odelo, belu košulju sa visokom kragnom, oko koje beše vezana crna marama. Kao gar crna kosa bila je uredno začešljana, a lice oštrih crta krasili su veliki, talasasto ufitiljeni brkovi.

Ivan Jugović, rođen u Somboru kao Jovan Sarić, bio je uz Dositeja Obradovića najpoznatiji i najuticajniji prečanski Srbin u nacionalnoj, političkoj i prosvetnoj svesti ustaničke Srbije. I jedan od najobrazovanijih Srba tog doba. Osnovao je Veliku školu u oslobođenom Beogradu i bio glavni nosilac austrofilske politike među ustanicima. Kao poverenik vožda Karađorđa bio je u diplomatskim misijama u Beču i u štabu ruske vojske u Jašiju.

Te zimske večeri, krajem 1810. godine, sedeo je u privremenoj rezidenciji Fon Paulića u pograničnom Zemunu, vidno nezadovoljan.

– Ne, zahvaljujem se… – promrmljao je sebi u bradu, ne skidajući pogled sa hartije koja je bila na stolu ispred njega.

Potom je pogledao u svog domaćina i hrapavim glasom upitao:

– Zar se više ništa ne može učiniti, gospodine Pauliću?

Oficir je promenio izraz lica. Pogledao je na čas na ćilim obešen na zidu sobe, pa na kaljevu peć, u kojoj je pucketala vatra. Naposletku je seo za sto.

– Nažalost, ne! – zavrteo je glavom. – Po naređenju ministra grofa Meternika, uskoro ću napustiti Zemun. Želio sam najbolje, ali…

Potom je odmahnuo rukom.

– No, ne vredi sada o tome govoriti! – potom pokaza na hartiju koja se nalazila na stolu. – Znate, mislio sam da će to pismo promjeniti tok povesti!

Sadržaj tog pisma Jugoviću beše dobro poznat jer je prisustvovao njegovom nastajanju. Tog proleća, uoči očekivane turske ofanzive na jugu i izostanka najavljene ruske pomoći, u trenutku beznađa i očaja među ustanicima, vožd Karađorđe je tajno poslao pismo generalu Simbšenu, komandantu slavonsko-sremske granice, u kome je nudio Austrijancima da sa svojim pograničnim trupama okupiraju Beograd. Stari baron je taj predlog dočekao sa odobravanjem i savetovao Srbima da pošalju delegaciju u Beč. Srpski Vožd je odmah poslao Ivana Jugovića, koga je tajno primio lično car Franc Prvi.

– Meni je Njegovo veličanstvo kajzer Franc lično obećao pomoć za Serbiju! – reče osnivač Velike škole ne skidajući pogled sa pisma na stolu, kao da govori samom sebi. – Dobio sam garancije da će austrijske trupe doći u Beograd i inštrukcije kako da…

– Znate i sami, herr Jugović, da Njegovo veličanstvo nije imalo mnogo izbora! – Paulić podiže ruku. – Ministar Meternih je tih dana boravio u Parizu i dobio je verlo oštar odgovor od francuskog imperatora po pitanju Serbije! Francuska snažno podupire turskog sultana od samog početka, a Austrija ne može Napoleonu dat povod za novi rat! Ne u trenutku kada je i sama na koljenima!

Skupivši oči, Jugović je posmatrao oficira aristokratskog porekla i nesuđenog beogradskog konzula. Bio je stasit, veoma lep, sa velikim i zagasitim očima i gustom, grguravom kosom, uvek začešljanom po vojnički. Dolazio je iz bogate zagrebačke ponemčene porodice. Do svoje četrnaeste godine bio je izuzetan đak jezuitske škole, čudo od deteta, koji je polagao dva razreda odjednom. Prihvatio se vojničkog poziva i bio među najboljim kadetima. Sam je odabrao službovanje na granici na iznenađenje svih. Želeo je da bude tamo gde je bilo najteže i najopasnije i gde je bio najpotrebniji domovini. Osim nemačkog, govorio je francuski i turski. Zbog svojih izuzetnih osobina, ali i zavidnog imetka, dospeo je do čina oberstlajtnanta i bio je određen je za budućeg beogradskog konzula.

Jugović je još na početku uvideo da se radi o čoveku koji svoj posao obavljao lako, bez hitrine, prenatrpanosti i zakašnjenja. Ali, ako se radilo o interesu njegove domovine, znao je biti veoma odlučan i beskompromisan. Ipak, bio je zatvoren i Jugoviću se činilo da se oficir kreće u studenom oklopu, iz koga se gubio svaki znak ličnog života.

– Nikada nisam mogao razumeti zašto su Francuzi bili protiv slobodne Serbije! – uzdahnu Jugović. – Mislio sam da nam mogu biti saveznici!

– Napoleon i Francuzi smatraju da bi serbska država bila vrata Rusije ka toplim morima i zato su sklonili serbski pokret od očiju cijele Evrope! Također, Napoleonu je potrebna jaka Turska na južnim granicama Austrije i Rusije! Stoga vam Francuzi nikada ne mogu biti saveznici! Od njih ćete dobit samo laskave pohvale i lažna obećanja!

– Znate i sami, gospodine Pauliću, da je u Sovjetu i med vojvodama preovladao ruski uticaj! Svi se uzdaju u rusku pomoć!

– Znam! – na licu oficira se pojavio kiseo osmeh. – A, znate li vi što je meni oberst Ferdinand Perš, komandant Zemuna, govorio za serbske vojvode za kojima je nekoć pregovarao? Da su neshvatljivo i glupo ponosni ljudi!

Jugović je na tu opasku pognuo glavu. Nakon toga Paulićevo lice ponovo postade ozbiljno.

– Rusija ne može u ovom času ni sama sebi pomoći niti bilo što učiniti bez Austrije i Francuske! Nad Rusijom se nadvijaju tamni oblaci! Napoleon gleda prema istoku i prikuplja svoju La Grande Armée! Kada bude spreman, krenuće u konačni obračun sa ruskim imperatorom, a Rusiji će bit potreban svaki soldat, svaka mušketa i svaki fišek baruta za odbranu vlastitog teritorija! Stoga će napustiti front prema Turcima i zatražiti mir kako bi se spasli francuske invazije! Ali vi u Serbiji to ne možete vidjeti! Vi se tvrdoglavo i uzaludno zaklinjete u rusko majčinstvo i francusko prijateljstvo!

– Nažalost, gospodine Pauliću, tu ste sasvim u pravu… – Jugović podiže glavu i pogleda oficira pravo u oči. – Ljudi koji sada odlučuju o sudbini Serbije znaju da ratuju i biju dušmana, ali…

Tu je zastao i pogledao na čas oko sebe, kao da traži prave reči.

– Ne znaju voditi politiku! Ne poznaju diplomatiju! Gluvi su na poruke koje vetrovi donose sa zapada i istoka! Još nismo ni Serbiju oslobodili, a oni već sanjaju o obnovi Dušanovog carstva…

– Neznanje je sluga gordosti, a tvrdoglavost ljubitelj ambicije! – odgovori Paulić spremno, poput grčkog filozofa iz antičkih vremena.

Potom je ispitivački podigao jednu obrvu, koja se iskrivila poput turskog jatagana. Pokazao je rukom na komodu iza njegovih leđa.

– Ovde imam još jedno pismo, herr Jugović. Poslato mi je iz Beča sa izvesnim inštrukcijama. Preko njega sam obavešten o tajnim pregovorima koje je ruski poslanik Šuvalov vodio na Bečkom dvoru, malo nakon vašeg odlaska. Ruski imperator nudi Austriji da okupira Beograd, ne bi li privoleo našeg kajzera u savez pred Napoleonovu invaziju. Eto, vidite da serbski Vožd nije jedini koji nudi Beograd Austriji…

Jugović iznenađeno podiže obrve jer ga je ova spoznaja pogodila poput groma. Za trenutak, senka besa prođe preko njegovog lica.

– Gospodine Pauliću, na čijoj strani je zapravo Austrija?

– Uvek samo na svojoj, herr Jugović! – ovoga puta Paulićevo lice beše ozbiljno i ukočeno poput voštane maske. – Sudbina Beograda se neće rešiti pod njegovim zidinama, već za stolom velikih sila!

Nastade tišina. Čulo se samo pucketanje vatre u kaljevoj peći.

– Vi morate razumeti jednu stvar – osnivač Velike škole otpočeo je nevoljno, kao da sa velikom mukom bira reči. – Mi u najcrnjem času drugog izbora nismo imali. Morali smo tražiti prijatelje na svim stranama…

– To je sasvim jasno, no sada se morate opredjeliti, jednom zasvagda, čijem će te se carstvu prikloniti!

– Mi želimo saveznike i na istoku i na zapadu! – po prvi put, činilo se da Jugović to izgovara sa određenim ponosom u glasu. – Takva je naša politika!

Paulić se blago nasmešio. Izraz lica mu beše zamišljen, kao da se sprema da udeli nekakav dobronamerni savet.

– Bojim se, herr Jugović, da ćete takvom politikom na kraju izgubiti sve!

Nastala je tišina. Čaj u porcelanskim šoljama već se odavno ohladio. Pucketanje vatre u kaljevoj peći bivalo je sve tiše, dok je napolju hladan zimski vetar nanosio nove smetove snega.

*

Naredne godine Ivan Jugović je ponovo imenovan za prvog sekretara Sovjeta a nakon smrti Dositeja Obradovića i za popečitelja prosveštenija. Nakon toga, u sukobu sa rusofilskom strujom među ustanicima biva poražen i proteran iz Sovjeta. Početkom 1813. godine je napustio Beograd i krajem te godine umro u Velikom Bečkereku, ne ostvarivši svoju zamisao o sudbini ustaničke Srbije.

Aleksandar fon Paulić nikada nije ispunio svoju misiju i postao austrijski konzul u ustaničkoj Srbiji. Napustio je Zemun i otišao u Travnik, gde je na mestu konzula zamenio Jozefa Mitezera. Tako je, umesto beogradske, ispisao neke od najlepših stranica travničke hronike.

 

Ostavite vaš komentar

Your subscription could not be saved. Please try again.
Uspešno ste se prijavili.
0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu