„Сан”, Лука Вукадиновић

Прича са конкурса Док је речи и писци су живи 2020. године.

 

Над кафанским столом лелујали су облаци густог и готово непрозирног дима, док се тежак мирис дувана ширио дуж целе Звезде Северњаче[1]. На столу, међутим, није било ниједне луле; над њим је стајала само густа, црна коса у пратњи смарагдних очију, које су сада, због дима који је долазио са стране, изгледале замишљене и тужне. Каткад би их изненадио покоји забринути израз на овом лицу. Очи су му, међутим, сијале пламом који је још давно познао дубоко у свом срцу, али он је за Доситеја уједно био и нешто ново: синоћни сан је променио све.

Он је ту ватру у дамарима добро познавао; никада није сумњао да га, како ће то рећи Настасијевић, родна коб све дубље корени[2]. Пре синоћног сна, када би га ко питао за мајчицу Србију, он би извадио крст, обрисао га и пољубио, а затим са највећим жаром, уздајући се стално у Господа, почињао да прича о успесима устаника и њиховој борби за слободу. Ово ватрено излагање, ипак, не би било потпуно када се у њему не би налазио дашак презрења према свима онима који сумњају у коначан исход. Истина, Доситеј, ипак, никада није био склон самозаваравању: он је добро знао да човек може лако да одлута, када га обузму идеали попут слободе, стално му се врзмајући по глави, путем „етарских висина” и да се у њима лако може заборавити тежак и трновит пут који предстоји остварењу вишевековног сна. Доситеј би, чак и када би се клео у успех устаника пред људима, ипак у себи знао да им велике муке тек предстоје. Знао је да мисли лоше о другима због њихових сумњи, а у том тренутку би онда замрзео највише себе, јер ни њему вероломност није била страна тих дана. На уста би му излазили хвалоспеви, а у мислима би му се сламала вера у коначан успех. Могло би се рећи да је и самога себе презирао када је причао о устанку. Међутим, синоћни сан је променио све: Доситеј је данас само ћутао на питања о устаницима и мрко гледао оне који су питања постављали. Виђенији Срби из Трста нису му, истини за вољу, постављали ова питања како би га дражили и поигравали се са њим, они су му их постављали јер је исход устанка обитавао у њиховим мислима даноноћно. Морило их је да ли ће устаници одолети под налетима оштрих јатагана, а слика у мислима на којој је јелек српског сељака прободен врхом сабље, будила би у њима најдубљу жал што они нису у шанцу направљеном испред Шапца.

Ову родољубну, пратиле су и оне њихове, друге, свакодневне бриге о породици, послу и свему ономе важном и мање важном у Доситејевим очима. Они су њега држали за ученог и продуховљеног човека. Зато су у одговорима на њихова силна питања тражили једино – утеху. Не мање важан разлог њиховог доласка, био је, такође, то што је Доситеј можда био и најбоље обавештен од свих Срба у Трсту о догађањима у земљи предака. Пошто није много писао током свог боравка у Трсту, главна брига из дана у дан били би му оних неколико редака у Osservatore Triestino[3], у којима би се говорило о развоју догађаја у Београдском пашалуку.

У дану који је претходио овом сну, Доситеј је, по старом добром обичају, наоружан новим саопштењима, хвалио српске витезове пред сваким ко би га запитао о тренутном стању борбе. Дани који су претходили овом судбоносном били су идентични: пред светом би био отресит и храбар, трубећи свугде о неминовности коначног успеха, али дражен чамотињом, која се из срца завукла у сваку пору зидова његове собе, дерт би наново зашао дубоко у његове жиле. Доситеј, међутим, никада ово понашање не би назвао „трећеразредном глумом”, јер, истина, глуми никада није био вичан, већ би образложио нужност да се баш на тај начин дела. Он је знао да његов углед захтева да он другима улива веру и отклања сумње и да се пред њима мора држати чврсто. Знао је да он мора бити њихова узданица, а како се изистински осећа, крио је и од самога себе, док се не би увукао у свој собичак.

У дану који се слио у ноћ, а затим васкрсао као сан, ништа се ново, и неуобичајено, не би могло уочити, а тек се не би могло наслутити да ће он бити судбоносан.

Предвече, још пре првих фењера, када се обрео у свом дому, одмах са врата скину капут, углед и „глуму”. Знао је да овде, у својој соби, више не мора да се претвара да другима не би наносио бол; других особа није ни било. Ако би ко, ипак, дошао у његово самачко сивило, он би засигурно брзо гурнуо своје туробне мисли у фиоке, а на себе би навлачио углед, а своје мисли би, помало накарадно, окитио надом и сањарским уверењима. Међутим, те вечери, устајао ваздух није ускомешала ни једна једина реч; Доситеј је, седећи замишљено над радним столом, час посматрао парче свеже хартије, час гледао кроз прозор како немирно море отреса месечину са себе. Хартија у коју је гледао била је помало изгужвана по ивицима: било је очигледно да је доста пута подизана и спуштана, тј. да се не користи први пут. Није да он није имао неку другу, већ је он баш ово парче одабрао за нешто посебно. Тај избор догодио се у једној од ноћи која је претходила овој. Оваква врста сујеверја, ипак, типична је за сваког ко ствара.

Када би ико могао да се смањи, па кроз Доситејеве уши да уђе у његову лобању, видео би на површини „талог од убеђења”, типичног стваралачког убеђења. На оној празној, помало згужваној хартији, за Доситеја, у белини би се откривао рој мисли, које тада више нису биле само мисли, пошто су оне сада у тој белини постале јава. И стварно, ако се мало боље погледа, у углу ће се видети усирена крв. Гле, па ту се около и вуку и неки коњи. Ено, један му је отишао до врата. Самачки кревет, изненада, прекривен је сабљама, кубурама и муницијом. А пошто је под постао мека априлска земља, онда сцена на прозору не би требало да зачуди: ено га тамо Михаило који је ухватио Сатану за реп. Па он га врти у круг! Једном… двапут… три пута! Пун погодак, рекло би се: Сатана лети кроз прозор, право њему у лице. Али у тренутку када су га погледале демонске очи, које су се нашле на раздаљини од једног пушчаног зрна, Доситеј се уплашио као никада досад. Трепнуо је нехотице и видео да је све нестало. Све око њега је изнова било ускраћено за дашак привиђења. Доситеј је сада одахнуо, али не задуго.

Живци, ваздан напети као струне, стварали су му разнолике слике док је гледао у парче хартије. Дубоко је веровао да је у њему записана судбина, чак и већа од његове. Што је дуже гледао, све је растројенији био: хтео је да напише нешто, хтео је да сву фантастику својих мисли измрцвари до слова, а онда да испљуне то. Али му то није полазило за руком и то га је, разуме се, доводило до помаме. Шкргутао је зубима, стезао усне, мрштио се, али узалуд, није му се дало ове вечери да белину укаља пером. Погледао је опет по соби: на кревету сабље и кубуре, а Михаило млати ли млати оног демона напољу. Закључак је, ништа се није променило.

На крају, схватајући и признајући да ће ова ноћ проћи као и све остале, одлучио је да је време да спава. Иако је знао да ће га парче хартије прогонити и у постељи, као што ће то чинити и бриге о напретку и здрављу устаника, он је ипак одлучио да легне; необјашњива нада га је омамила. Дубоко је удахнуо, покрио се и одлучио да засад више ни о чему не размишља. Био је уверен да је то исправна ствар; осећај му је говорио да више ништа није у његовим рукама.

Око три сата ујутру, отворио је очи. Пробудила га је галама, за коју није знао одакле долази. Да је било мало тише, не би устајао, али ово је било прегласно, толико гласно да је био уверен да бука долази са друге стране зида поред његовог кревета, или можда чак – иако нема шансе за то – и са његове. Устао је и изашао у ходник, али тамо се више ништа није чуло. Овакав развој догађаја га је зачудио, али он није био од оних који лако одустају, тако да је ишао од собе до собе и ослушкивао не би ли чуо било шта. Да се хркање рачуна, овај случај би за Доситеја одавно био решен, али пошто је обишао све и није чуо ништа невероватно, одлучио је да се врати. Тамо је имао шта да види.

Његова ћелија се изменила; сад би се пре могла назвати пећином. Прозора више није било, а стеновити зидови прибијали се у уз његов страх и зачуђеност. Међутим, у овом случају, она није била једино што је било неочекивано. Пошто је била дужа него што би требало да буде, у тих пар додатних стопа, ужасан призор се пресликавао на његову мрежњачу, остављајући га укопаног на месту. Дрхтећи од страха, одбијао је да призна оно што види.

Тамо, у удаљеном делу пећине, видео је како лепој, али сада већ старој жени, некаква неман стоји на прсима и да чељустима покушава да јој откине главу, али да ова дама, иако стара, ипак успева да их држи разјапљене, док јој бале из њих падају на лице и хаљину. Прсти су јој били крвави и изгребани, дланови понегде прободени оштрим зубима, а испод усирене крви на подлактици избијао је млаз свеже који се, преко њеног струка, сливао до пода. Доситеј је хтео да викне, да зове у помоћ, али узалуд, не само да није успео да се помери него ниједну реч није могао да изусти. Чинило му се да себе никада није мрзео више него сада.

Није знао чак ни каква је то неман; имала је четири ноге, дугачак труп и главу као змајеву. Да је, можда, имао свећу, видео би онда и њену зелену змијску крљушт. Напрезао се не би ли се сетио да ли је икада читао о сличном створењу у уџбеницима из зоологије. Међутим, то није био случај; овако нешто види по први пут, а једино име које би могао сада да надене том створењу било би само – неман. Иако је он сам био укопан, мисли му не бејаху. Размишљао је како да помогне старици да се избави из смртоносног загрљаја, јер све и да јој неман не откине главу, она ће јој сигурно, случајно или намерно, сломити ребра својом тежином, па ће јој онда, та иста ребра пробости оба плућна крила и распорити утробу.

Такође је знао да се све може свршити једноставније: довољно је било да се помери и лупи чудовишту један сочан шамар уз неки обавезан, жесток прекор, као на пример: „Дрзниче, скидај се са ње!” Чудовиште би се тад сигурно окренуло ка њему и за трен га прогутало, а старица би у тих пар секунди успела да се извуче. „Можда бих могао и себе да спасим сигурне смрти”, мислио је. Можда ако би, након што му лупи шамар, почео да трчи низ ходник, па низ степенице и коначно низ улицу, па ето ту негде око градског трга би га сигурно – нашао би он за то прилику – ухватио за реп и завезао око неке зграде док неко мало храбрији не дође да га убије, или док он сам не нађе какво оружје. Тад би обоје преживели и, у моралном смислу, све би дошло на своје место.

Ову гротескну, смешну и неприкладну, мисао заменила је она која је природно следила.

„Шта ако то није оно што је законито? Шта ако ја, кукавица, више заслужујем да будем мртав него та бештија? Имам ли ја уопште право да бежим од смрти, ако знам да је бежање оно што се коси са законом свију ствари? Не чиним ли ја тим још горе, него што гледам ову страхоту без да ишта чиним поводом ње. Ето, сада видим три пута, а сва три једнако рђава – ако и даље будем стајао, умреће, а ја ћу бити крив и пред законом људским, и још горе, пред законом божјим, а своју кривицу ћу онда искупити једино тако што ћу наставити да стојим и након што је поједе, па да онда, како налаже ред, и ја будем следећи. Ето, тиме ћу свет скратити за једну кукавицу и подлаца. Учинићу га бољим местом и по људском и по божјем закону. Ако му пак лупим шамар, ја онда, по закону, треба да останем миран и сталожен, ако желим добру ствар учинити до краја. Прво, то што зверина њој дише за вратом нису моја посла, а ако ипак уобразим да јесу, онда морам да сносим одговорност исто као да су моја. Ту нема човек шта да се љути – ту је готово и крај.

– Јеси ли се умешао у нешто што те се не тиче? – питали би ме.

– Јесам – одговорио бих.

– Да ли си још и дрзак био, па пошао да чудовишту удариш шамар?

– Јесам.

– А знао си да је оно од Бога створено исто као и ти?

– Да, разуме се.

– Јеси ли свестан да дрскост, увек и свугде, мора да се плати?

– Свестан сам.

И ето, ја бих тада свршио по пропису, све у складу са законом, брзо и лако. Исправан човек увек треба да каже: ’Шта мари мој живот ако је закон намирен?!’

Најгоре би било, изгледа ми, да почнем да бежим након што му лупим шамар, па да га, као од шале завежем на тргу и убијем. Ту је грех свакојаки: прво и најјасније, убица сам; друго, дрзнуо сам се да учиним нешто, а онда сам се уплашио, па почео да бежим, значи и безобразан сам и кукавица у исто време. Боље је, изгледа ми, умрети, али умрети чист, без рђавих дела на души, него живети прљаво, подло, у греху што дере, део по део, и дух и тело, тако да ти на крају остане прашина истог оног живота за који си се бојао да га не изгубиш”, помисли Доситеј.

Човек се у неприликама или оберучке држи за свој живот или га даје без размишљања, а то ради у секундама и тиме најбоље показује ко је и какав је у ствари. Доситеј је, несвесно, у добровољној смрти видео и искупљење за све оно што је лоше урадио, рекао или помислио; видео је искупљење за своју вероломност.

Размишљање му је улило и храброст и снагу, ноге су престале да му дрхте, а мишице су набрекле од заноса. Удахнуо је још једном и без размишљања кренуо да пресуди и чудовишту и себи. Први пут у животу храброст га није издала, него му је још приде давала снагу да истраје. Последњих метар или два који су га делили били су већи од еона. Неостварени снови, ненаписана дела, неизглађени односи… све то му је прошло кроз главу. Он је, као и сваки осуђеник на смрт (иако је он самога себе осудио), још једном, по последњи пут, проживео свој живот и сагледао га, али, разуме се, несвесно и без јасног циља зашто то чини. Није то радио зато што се уплашио када је погледао смрти у очи, него, ето тако, из најпримитивнијих људских убеђења: „Рачунам да више живота неће бити, па дај барем још једном да проживим што је већ било”.

У тренутку када је подигао руку да звизне неман из чистог пркоса, устајали задах чељусти слио му се у ноздрве и тада му је било лакше. Више га смрт није мучила, сада је то једино чинио смрад. Ударац се разлегао по глави чудовишта, а мало крљушти је чак звецкајући пало и на под. Чудовиште још увек није одустајало, као да ништа није осетило. Доситеј побесне и поче да махнито удара где и чим стигне, као никада у животу. И све то животињском снагом, која се увек рађа у човеку у тим тренуцима.

На крају, чудовиште ипак окрете главу ка Доситеју, а он, да би то избегао, хитро устукну и стаде у гард. Међутим, сада осети необјашњиву тескобу. „Па зар ја не могу ништа завршити како ваља и као што сам намерио?!”, помисли. Жесток бес изникну из туге, али је он овај пут био усмерен против њега самог. Он, као себи у инат, намерно спусти руке поред тела, стаде мирно и испрси се. „Ако је ово мој крст, онда ћу га носити онако како доликује – поносно и пркосно”, рече себи и напуни плућа ваздухом, тако да би му груди изгледале још веће, а да би тој немани он изгледао још храбрији и још пркоснији. Зверина скочи на њега, разјапи чељусти и, сигурно би га појела, али ју је нешто зауставило.

Пошто је био затворио очи да би лакше поднео смрт, он у тренутку није могао видети шта се то догодило, али је осећао да је прошло исувише много времена, више но што би требало да га неко убије. Он тада отвори очи и стаде трептати. Није био сигуран шта осећа; није знао да ли му је драго што је жив или му је ипак жао што није успео чак ни да умре како је хтео.

Неко је, преко Доситејевог рамена, у тренутку када је био најближи смрти, забио копље дубоко у зверска уста, а оно је само мртвачки изокренуло очи. Тих секунд или два, колико је трајала ова сцена, изгледали су као цео век. Ваљда се човеку увек тако чине ствари које ће памтити за цео живот. Храбри ратник, који се налазио иза Доситејевих леђа, помери се улево, ближе тамо где је некада био кревет у његовој соби, а затим скочи и копљем обори неман на земљу, док је левом руком успео да у исто време избави старицу, која то више није била. Да ли због силних мука које су јој задали или због мукотрпне борбе са немани, она је остарила, оседела и поружнела (делимично). Чак јој је и хаљина била поцепана. Али сада, када је била поново на слободи, она је процветала: њена дуга плава коса развила се по раменима све до струка, боре су ишчезле, образи затегли, и, што је најважније, дивне плаве очи су добиле сјај у којем се назирала искрена радост и онај најдубљи, младалачки ерос. Њено лице, пуно нове свежине, сијало је у овој пећини, која је престала да буде то. Није знао када се све изменило, али уместо пећине сада се јасно видело да су они на обали некаквог језера и да су им стопала упала у ситан, топао песак.

Развукао му се благи осмех на лицу, коначно је схватио шта је сањао. Сан је успео да ухвати још храброг ратника, који приђе и хтеде нешто да му каже, али узалуд, тврд сто од буковине га је пробудио.

Подигао је главу са стола и тада се уверио да је све било само сан. Он је чак и сањао да је заспао. „Мора да је то било онда кад су ме живци издали, па као да сам видео демона лично, али нека, није то сад ни важно”. Први пут после дужег времена био је безбрижан и није хтео да размишља више ни о чему лошем. Није више марио ни да ли је то био сан или није, и када је и због чега је заспао; за њега више ништа од тога није било важно, он је сада био срећан, и чинило му се, можда и срећнији него што је икада био раније, а пред човековом срећом све бледи и постаје неважно. Све оно лоше чинило му се као смешан, далек сан, а оно добро му је изгледало извесно. Лице му је сијало од ведрине, а један стидљиви, безразложни смешак му се нехотице стално отимао.

Пре него што ће зора нежно обојити његове зидове једном новом ведрином, Доситеј се сетио нечега и погледао опет у сто, пошто је досад гледао у неки удаљен кутак своје собе. На столу није било хартије. Погледао је испод стола и столице, размишљао да се можда није трзао током сна, па да је некако успео главом да га одгурне са стола. Међутим, нигде га није било. А кад је одлучио да погледа испод кревета нашао га је, само, не тамо где га је очекивао. Када се сагнуо да погледа, он се одлепи са његовог образа и крену нежно, попут пахуље, да се спушта на земљу. Папир као да га је дозивао својим плесом у ваздуху. Једна смешна мисао прошла му је у том тренутку кроз главу: „Шта ако сам сањао све ово само зато што сам заспао на њему – родитељу свију уметности – па ми се он, ето онако, као у шали увукао у мисли, не би ли ми нешто рекао о себи?”

Чудан осећај му је прострујао кичмом, од крста ка горе, а онда се слио у десну руку и разлегао колико је дугачка. Помислио је да ово није можда она инспирација, она која те сама тера да напишеш нешто. Поново је сео на столицу, али ни тренутка не скидајући поглед са папира и стално се смешкајући. Случајно га је, међутим, скренуо на прозор и видео како Сунце обасјава тврде, камене докове и људе који марљиво истоварају новопристиглу робу. Изнад узбурканог Јадрана и благе јутарње градске вреве, видео је врхове брда и планина који су поносно ломили сваки сунчев зрак као прут. „Последњи пољубац немирног са суровим”, помисли Доситеј. Са овим пејзажом, инспирацији се отворио сваки канал према стварности.

И ето, након дана који се слио у ноћ, а затим васкрсао као сан, и након јутра које га је брижно покрило, он се сада налази у задимљеној Звезди Северњачи, и док седи за својим столом, чекајући згодну прилику, он се присећа синоћног сна, а осмех му се сам развлачи. Тугу и замишљеност изазивала је она несигурност, својствена сваком писцу. Знао је да је део њега на папиру и то га је чинило тужним, а уједно је то било и нешто ново, нешто што тек треба бити оцењено. Отуда и замишљеност и брига. Он је вребао згодну прилику да пред свима прочита оно што је данас написао након сна – сна који ће заувек остати тајна.

Кроз који сат, десило се: кафана је била пуна Срба, а вику и свакојака говоркања, Доситеј је прекинуо након што је ћутећи устао. Он је само гледао помало скупљених капака, као да им се смешка очима, али није заборавио ни да буде строг и храбар, као што је то увек морао бити пред њима. Сви они су га гледали у чуду, а они који га испрва нису гледали, сада су се окренули ка њему, и тако су све очи биле упрте у њега и у парче хартије коју је држао. То је био исти онај папир од синоћ. Доситеј им је нешто рекао, али шта тачно – не зна се. Нагађања су да је то био, готово извесно, некакав уводни говор, и то тек онако, да непријатности остане што мање и да узбуђење доведе до усијања. Упознао их је, укратко, са тим да је баш јутрос написао једну песму – а на то да му је она дошла право у сан и тражила од њега да је запише, свако се смејао. Доситеј у томе није видео ништа смешно, те их је мрко погледао.

Када је, ипак, прочитао наслов који гласи „Пјесна на инсурекцију Сербијанов” и да је „Сербији и храбријеја витезовом и чадом и богопомагајему их војеводи господину Георгију Петровићу посвећена”, смех је побегао на врата. Присутни су, како је текло читање, на сваки стих скакали, хватали се за главу, стављали руку на груди, а када су и рефрен научили, изговарали су га заједно са њим у глас. Неки глас рече да је песма толико лепа да јој чак и звање химне пристаје. Доситеј је, у знак захвалности, климнуо главом.

После неочикаваног, ватреног пријема, и након љубљења и грљења са свима присутнима, Доситеј се вратио за свој сто и, по старом добром обичају, наставио да брине следећу бригу, тражећи само воду. Није хтео да се опија и да му ум буде помућен, јер је знао да овим, ипак, ништа до краја није решено. Школа, штампарија… о свему томе се мора ваљано промислити. Једна брига заменила је другу, али, док је чекао кафеџију, нешто му је пало на памет. Помислио је да ће сада, након што им је прочитао песму, сви сањати исти сан који је и он сањао. Мислио је како ће га они сада сањати са једним новим Георгијем, богатијим за српско порекло, и једном новом девојком, њима добро знаном, због чије ће слободе, бити спремни да радо дају своје животе, мењајући их тиме за идеал.

[1] Итал. Stella Polare, кафана у Трсту.
[2] „И крене, и родна коб / све дубље ме корени”, Момчило Настасијевић, Туга у камену.
[3] Дневни лист који је излазио на италијанском.

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *