Priča sa konkursa Dok je reči i pisci su živi 2020. godine.
Nad kafanskim stolom lelujali su oblaci gustog i gotovo neprozirnog dima, dok se težak miris duvana širio duž cele Zvezde Severnjače[1]. Na stolu, međutim, nije bilo nijedne lule; nad njim je stajala samo gusta, crna kosa u pratnji smaragdnih očiju, koje su sada, zbog dima koji je dolazio sa strane, izgledale zamišljene i tužne. Katkad bi ih iznenadio pokoji zabrinuti izraz na ovom licu. Oči su mu, međutim, sijale plamom koji je još davno poznao duboko u svom srcu, ali on je za Dositeja ujedno bio i nešto novo: sinoćni san je promenio sve.
On je tu vatru u damarima dobro poznavao; nikada nije sumnjao da ga, kako će to reći Nastasijević, rodna kob sve dublje koreni[2]. Pre sinoćnog sna, kada bi ga ko pitao za majčicu Srbiju, on bi izvadio krst, obrisao ga i poljubio, a zatim sa najvećim žarom, uzdajući se stalno u Gospoda, počinjao da priča o uspesima ustanika i njihovoj borbi za slobodu. Ovo vatreno izlaganje, ipak, ne bi bilo potpuno kada se u njemu ne bi nalazio dašak prezrenja prema svima onima koji sumnjaju u konačan ishod. Istina, Dositej, ipak, nikada nije bio sklon samozavaravanju: on je dobro znao da čovek može lako da odluta, kada ga obuzmu ideali poput slobode, stalno mu se vrzmajući po glavi, putem „etarskih visina” i da se u njima lako može zaboraviti težak i trnovit put koji predstoji ostvarenju viševekovnog sna. Dositej bi, čak i kada bi se kleo u uspeh ustanika pred ljudima, ipak u sebi znao da im velike muke tek predstoje. Znao je da misli loše o drugima zbog njihovih sumnji, a u tom trenutku bi onda zamrzeo najviše sebe, jer ni njemu verolomnost nije bila strana tih dana. Na usta bi mu izlazili hvalospevi, a u mislima bi mu se slamala vera u konačan uspeh. Moglo bi se reći da je i samoga sebe prezirao kada je pričao o ustanku. Međutim, sinoćni san je promenio sve: Dositej je danas samo ćutao na pitanja o ustanicima i mrko gledao one koji su pitanja postavljali. Viđeniji Srbi iz Trsta nisu mu, istini za volju, postavljali ova pitanja kako bi ga dražili i poigravali se sa njim, oni su mu ih postavljali jer je ishod ustanka obitavao u njihovim mislima danonoćno. Morilo ih je da li će ustanici odoleti pod naletima oštrih jatagana, a slika u mislima na kojoj je jelek srpskog seljaka proboden vrhom sablje, budila bi u njima najdublju žal što oni nisu u šancu napravljenom ispred Šapca.
Ovu rodoljubnu, pratile su i one njihove, druge, svakodnevne brige o porodici, poslu i svemu onome važnom i manje važnom u Dositejevim očima. Oni su njega držali za učenog i produhovljenog čoveka. Zato su u odgovorima na njihova silna pitanja tražili jedino – utehu. Ne manje važan razlog njihovog dolaska, bio je, takođe, to što je Dositej možda bio i najbolje obavešten od svih Srba u Trstu o događanjima u zemlji predaka. Pošto nije mnogo pisao tokom svog boravka u Trstu, glavna briga iz dana u dan bili bi mu onih nekoliko redaka u Osservatore Triestino[3], u kojima bi se govorilo o razvoju događaja u Beogradskom pašaluku.
U danu koji je prethodio ovom snu, Dositej je, po starom dobrom običaju, naoružan novim saopštenjima, hvalio srpske vitezove pred svakim ko bi ga zapitao o trenutnom stanju borbe. Dani koji su prethodili ovom sudbonosnom bili su identični: pred svetom bi bio otresit i hrabar, trubeći svugde o neminovnosti konačnog uspeha, ali dražen čamotinjom, koja se iz srca zavukla u svaku poru zidova njegove sobe, dert bi nanovo zašao duboko u njegove žile. Dositej, međutim, nikada ovo ponašanje ne bi nazvao „trećerazrednom glumom”, jer, istina, glumi nikada nije bio vičan, već bi obrazložio nužnost da se baš na taj način dela. On je znao da njegov ugled zahteva da on drugima uliva veru i otklanja sumnje i da se pred njima mora držati čvrsto. Znao je da on mora biti njihova uzdanica, a kako se izistinski oseća, krio je i od samoga sebe, dok se ne bi uvukao u svoj sobičak.
U danu koji se slio u noć, a zatim vaskrsao kao san, ništa se novo, i neuobičajeno, ne bi moglo uočiti, a tek se ne bi moglo naslutiti da će on biti sudbonosan.
Predveče, još pre prvih fenjera, kada se obreo u svom domu, odmah sa vrata skinu kaput, ugled i „glumu”. Znao je da ovde, u svojoj sobi, više ne mora da se pretvara da drugima ne bi nanosio bol; drugih osoba nije ni bilo. Ako bi ko, ipak, došao u njegovo samačko sivilo, on bi zasigurno brzo gurnuo svoje turobne misli u fioke, a na sebe bi navlačio ugled, a svoje misli bi, pomalo nakaradno, okitio nadom i sanjarskim uverenjima. Međutim, te večeri, ustajao vazduh nije uskomešala ni jedna jedina reč; Dositej je, sedeći zamišljeno nad radnim stolom, čas posmatrao parče sveže hartije, čas gledao kroz prozor kako nemirno more otresa mesečinu sa sebe. Hartija u koju je gledao bila je pomalo izgužvana po ivicima: bilo je očigledno da je dosta puta podizana i spuštana, tj. da se ne koristi prvi put. Nije da on nije imao neku drugu, već je on baš ovo parče odabrao za nešto posebno. Taj izbor dogodio se u jednoj od noći koja je prethodila ovoj. Ovakva vrsta sujeverja, ipak, tipična je za svakog ko stvara.
Kada bi iko mogao da se smanji, pa kroz Dositejeve uši da uđe u njegovu lobanju, video bi na površini „talog od ubeđenja”, tipičnog stvaralačkog ubeđenja. Na onoj praznoj, pomalo zgužvanoj hartiji, za Dositeja, u belini bi se otkrivao roj misli, koje tada više nisu bile samo misli, pošto su one sada u toj belini postale java. I stvarno, ako se malo bolje pogleda, u uglu će se videti usirena krv. Gle, pa tu se okolo i vuku i neki konji. Eno, jedan mu je otišao do vrata. Samački krevet, iznenada, prekriven je sabljama, kuburama i municijom. A pošto je pod postao meka aprilska zemlja, onda scena na prozoru ne bi trebalo da začudi: eno ga tamo Mihailo koji je uhvatio Satanu za rep. Pa on ga vrti u krug! Jednom… dvaput… tri puta! Pun pogodak, reklo bi se: Satana leti kroz prozor, pravo njemu u lice. Ali u trenutku kada su ga pogledale demonske oči, koje su se našle na razdaljini od jednog puščanog zrna, Dositej se uplašio kao nikada dosad. Trepnuo je nehotice i video da je sve nestalo. Sve oko njega je iznova bilo uskraćeno za dašak priviđenja. Dositej je sada odahnuo, ali ne zadugo.
Živci, vazdan napeti kao strune, stvarali su mu raznolike slike dok je gledao u parče hartije. Duboko je verovao da je u njemu zapisana sudbina, čak i veća od njegove. Što je duže gledao, sve je rastrojeniji bio: hteo je da napiše nešto, hteo je da svu fantastiku svojih misli izmrcvari do slova, a onda da ispljune to. Ali mu to nije polazilo za rukom i to ga je, razume se, dovodilo do pomame. Škrgutao je zubima, stezao usne, mrštio se, ali uzalud, nije mu se dalo ove večeri da belinu ukalja perom. Pogledao je opet po sobi: na krevetu sablje i kubure, a Mihailo mlati li mlati onog demona napolju. Zaključak je, ništa se nije promenilo.
Na kraju, shvatajući i priznajući da će ova noć proći kao i sve ostale, odlučio je da je vreme da spava. Iako je znao da će ga parče hartije progoniti i u postelji, kao što će to činiti i brige o napretku i zdravlju ustanika, on je ipak odlučio da legne; neobjašnjiva nada ga je omamila. Duboko je udahnuo, pokrio se i odlučio da zasad više ni o čemu ne razmišlja. Bio je uveren da je to ispravna stvar; osećaj mu je govorio da više ništa nije u njegovim rukama.
Oko tri sata ujutru, otvorio je oči. Probudila ga je galama, za koju nije znao odakle dolazi. Da je bilo malo tiše, ne bi ustajao, ali ovo je bilo preglasno, toliko glasno da je bio uveren da buka dolazi sa druge strane zida pored njegovog kreveta, ili možda čak – iako nema šanse za to – i sa njegove. Ustao je i izašao u hodnik, ali tamo se više ništa nije čulo. Ovakav razvoj događaja ga je začudio, ali on nije bio od onih koji lako odustaju, tako da je išao od sobe do sobe i osluškivao ne bi li čuo bilo šta. Da se hrkanje računa, ovaj slučaj bi za Dositeja odavno bio rešen, ali pošto je obišao sve i nije čuo ništa neverovatno, odlučio je da se vrati. Tamo je imao šta da vidi.
Njegova ćelija se izmenila; sad bi se pre mogla nazvati pećinom. Prozora više nije bilo, a stenoviti zidovi pribijali se u uz njegov strah i začuđenost. Međutim, u ovom slučaju, ona nije bila jedino što je bilo neočekivano. Pošto je bila duža nego što bi trebalo da bude, u tih par dodatnih stopa, užasan prizor se preslikavao na njegovu mrežnjaču, ostavljajući ga ukopanog na mestu. Drhteći od straha, odbijao je da prizna ono što vidi.
Tamo, u udaljenom delu pećine, video je kako lepoj, ali sada već staroj ženi, nekakva neman stoji na prsima i da čeljustima pokušava da joj otkine glavu, ali da ova dama, iako stara, ipak uspeva da ih drži razjapljene, dok joj bale iz njih padaju na lice i haljinu. Prsti su joj bili krvavi i izgrebani, dlanovi ponegde probodeni oštrim zubima, a ispod usirene krvi na podlaktici izbijao je mlaz sveže koji se, preko njenog struka, slivao do poda. Dositej je hteo da vikne, da zove u pomoć, ali uzalud, ne samo da nije uspeo da se pomeri nego nijednu reč nije mogao da izusti. Činilo mu se da sebe nikada nije mrzeo više nego sada.
Nije znao čak ni kakva je to neman; imala je četiri noge, dugačak trup i glavu kao zmajevu. Da je, možda, imao sveću, video bi onda i njenu zelenu zmijsku krljušt. Naprezao se ne bi li se setio da li je ikada čitao o sličnom stvorenju u udžbenicima iz zoologije. Međutim, to nije bio slučaj; ovako nešto vidi po prvi put, a jedino ime koje bi mogao sada da nadene tom stvorenju bilo bi samo – neman. Iako je on sam bio ukopan, misli mu ne bejahu. Razmišljao je kako da pomogne starici da se izbavi iz smrtonosnog zagrljaja, jer sve i da joj neman ne otkine glavu, ona će joj sigurno, slučajno ili namerno, slomiti rebra svojom težinom, pa će joj onda, ta ista rebra probosti oba plućna krila i rasporiti utrobu.
Takođe je znao da se sve može svršiti jednostavnije: dovoljno je bilo da se pomeri i lupi čudovištu jedan sočan šamar uz neki obavezan, žestok prekor, kao na primer: „Drzniče, skidaj se sa nje!” Čudovište bi se tad sigurno okrenulo ka njemu i za tren ga progutalo, a starica bi u tih par sekundi uspela da se izvuče. „Možda bih mogao i sebe da spasim sigurne smrti”, mislio je. Možda ako bi, nakon što mu lupi šamar, počeo da trči niz hodnik, pa niz stepenice i konačno niz ulicu, pa eto tu negde oko gradskog trga bi ga sigurno – našao bi on za to priliku – uhvatio za rep i zavezao oko neke zgrade dok neko malo hrabriji ne dođe da ga ubije, ili dok on sam ne nađe kakvo oružje. Tad bi oboje preživeli i, u moralnom smislu, sve bi došlo na svoje mesto.
Ovu grotesknu, smešnu i neprikladnu, misao zamenila je ona koja je prirodno sledila.
„Šta ako to nije ono što je zakonito? Šta ako ja, kukavica, više zaslužujem da budem mrtav nego ta beštija? Imam li ja uopšte pravo da bežim od smrti, ako znam da je bežanje ono što se kosi sa zakonom sviju stvari? Ne činim li ja tim još gore, nego što gledam ovu strahotu bez da išta činim povodom nje. Eto, sada vidim tri puta, a sva tri jednako rđava – ako i dalje budem stajao, umreće, a ja ću biti kriv i pred zakonom ljudskim, i još gore, pred zakonom božjim, a svoju krivicu ću onda iskupiti jedino tako što ću nastaviti da stojim i nakon što je pojede, pa da onda, kako nalaže red, i ja budem sledeći. Eto, time ću svet skratiti za jednu kukavicu i podlaca. Učiniću ga boljim mestom i po ljudskom i po božjem zakonu. Ako mu pak lupim šamar, ja onda, po zakonu, treba da ostanem miran i staložen, ako želim dobru stvar učiniti do kraja. Prvo, to što zverina njoj diše za vratom nisu moja posla, a ako ipak uobrazim da jesu, onda moram da snosim odgovornost isto kao da su moja. Tu nema čovek šta da se ljuti – tu je gotovo i kraj.
– Jesi li se umešao u nešto što te se ne tiče? – pitali bi me.
– Jesam – odgovorio bih.
– Da li si još i drzak bio, pa pošao da čudovištu udariš šamar?
– Jesam.
– A znao si da je ono od Boga stvoreno isto kao i ti?
– Da, razume se.
– Jesi li svestan da drskost, uvek i svugde, mora da se plati?
– Svestan sam.
I eto, ja bih tada svršio po propisu, sve u skladu sa zakonom, brzo i lako. Ispravan čovek uvek treba da kaže: ’Šta mari moj život ako je zakon namiren?!’
Najgore bi bilo, izgleda mi, da počnem da bežim nakon što mu lupim šamar, pa da ga, kao od šale zavežem na trgu i ubijem. Tu je greh svakojaki: prvo i najjasnije, ubica sam; drugo, drznuo sam se da učinim nešto, a onda sam se uplašio, pa počeo da bežim, znači i bezobrazan sam i kukavica u isto vreme. Bolje je, izgleda mi, umreti, ali umreti čist, bez rđavih dela na duši, nego živeti prljavo, podlo, u grehu što dere, deo po deo, i duh i telo, tako da ti na kraju ostane prašina istog onog života za koji si se bojao da ga ne izgubiš”, pomisli Dositej.
Čovek se u neprilikama ili oberučke drži za svoj život ili ga daje bez razmišljanja, a to radi u sekundama i time najbolje pokazuje ko je i kakav je u stvari. Dositej je, nesvesno, u dobrovoljnoj smrti video i iskupljenje za sve ono što je loše uradio, rekao ili pomislio; video je iskupljenje za svoju verolomnost.
Razmišljanje mu je ulilo i hrabrost i snagu, noge su prestale da mu drhte, a mišice su nabrekle od zanosa. Udahnuo je još jednom i bez razmišljanja krenuo da presudi i čudovištu i sebi. Prvi put u životu hrabrost ga nije izdala, nego mu je još pride davala snagu da istraje. Poslednjih metar ili dva koji su ga delili bili su veći od eona. Neostvareni snovi, nenapisana dela, neizglađeni odnosi… sve to mu je prošlo kroz glavu. On je, kao i svaki osuđenik na smrt (iako je on samoga sebe osudio), još jednom, po poslednji put, proživeo svoj život i sagledao ga, ali, razume se, nesvesno i bez jasnog cilja zašto to čini. Nije to radio zato što se uplašio kada je pogledao smrti u oči, nego, eto tako, iz najprimitivnijih ljudskih ubeđenja: „Računam da više života neće biti, pa daj barem još jednom da proživim što je već bilo”.
U trenutku kada je podigao ruku da zvizne neman iz čistog prkosa, ustajali zadah čeljusti slio mu se u nozdrve i tada mu je bilo lakše. Više ga smrt nije mučila, sada je to jedino činio smrad. Udarac se razlegao po glavi čudovišta, a malo krljušti je čak zveckajući palo i na pod. Čudovište još uvek nije odustajalo, kao da ništa nije osetilo. Dositej pobesne i poče da mahnito udara gde i čim stigne, kao nikada u životu. I sve to životinjskom snagom, koja se uvek rađa u čoveku u tim trenucima.
Na kraju, čudovište ipak okrete glavu ka Dositeju, a on, da bi to izbegao, hitro ustuknu i stade u gard. Međutim, sada oseti neobjašnjivu teskobu. „Pa zar ja ne mogu ništa završiti kako valja i kao što sam namerio?!”, pomisli. Žestok bes izniknu iz tuge, ali je on ovaj put bio usmeren protiv njega samog. On, kao sebi u inat, namerno spusti ruke pored tela, stade mirno i isprsi se. „Ako je ovo moj krst, onda ću ga nositi onako kako dolikuje – ponosno i prkosno”, reče sebi i napuni pluća vazduhom, tako da bi mu grudi izgledale još veće, a da bi toj nemani on izgledao još hrabriji i još prkosniji. Zverina skoči na njega, razjapi čeljusti i, sigurno bi ga pojela, ali ju je nešto zaustavilo.
Pošto je bio zatvorio oči da bi lakše podneo smrt, on u trenutku nije mogao videti šta se to dogodilo, ali je osećao da je prošlo isuviše mnogo vremena, više no što bi trebalo da ga neko ubije. On tada otvori oči i stade treptati. Nije bio siguran šta oseća; nije znao da li mu je drago što je živ ili mu je ipak žao što nije uspeo čak ni da umre kako je hteo.
Neko je, preko Dositejevog ramena, u trenutku kada je bio najbliži smrti, zabio koplje duboko u zverska usta, a ono je samo mrtvački izokrenulo oči. Tih sekund ili dva, koliko je trajala ova scena, izgledali su kao ceo vek. Valjda se čoveku uvek tako čine stvari koje će pamtiti za ceo život. Hrabri ratnik, koji se nalazio iza Dositejevih leđa, pomeri se ulevo, bliže tamo gde je nekada bio krevet u njegovoj sobi, a zatim skoči i kopljem obori neman na zemlju, dok je levom rukom uspeo da u isto vreme izbavi staricu, koja to više nije bila. Da li zbog silnih muka koje su joj zadali ili zbog mukotrpne borbe sa nemani, ona je ostarila, osedela i poružnela (delimično). Čak joj je i haljina bila pocepana. Ali sada, kada je bila ponovo na slobodi, ona je procvetala: njena duga plava kosa razvila se po ramenima sve do struka, bore su iščezle, obrazi zategli, i, što je najvažnije, divne plave oči su dobile sjaj u kojem se nazirala iskrena radost i onaj najdublji, mladalački eros. Njeno lice, puno nove svežine, sijalo je u ovoj pećini, koja je prestala da bude to. Nije znao kada se sve izmenilo, ali umesto pećine sada se jasno videlo da su oni na obali nekakvog jezera i da su im stopala upala u sitan, topao pesak.
Razvukao mu se blagi osmeh na licu, konačno je shvatio šta je sanjao. San je uspeo da uhvati još hrabrog ratnika, koji priđe i htede nešto da mu kaže, ali uzalud, tvrd sto od bukovine ga je probudio.
Podigao je glavu sa stola i tada se uverio da je sve bilo samo san. On je čak i sanjao da je zaspao. „Mora da je to bilo onda kad su me živci izdali, pa kao da sam video demona lično, ali neka, nije to sad ni važno”. Prvi put posle dužeg vremena bio je bezbrižan i nije hteo da razmišlja više ni o čemu lošem. Nije više mario ni da li je to bio san ili nije, i kada je i zbog čega je zaspao; za njega više ništa od toga nije bilo važno, on je sada bio srećan, i činilo mu se, možda i srećniji nego što je ikada bio ranije, a pred čovekovom srećom sve bledi i postaje nevažno. Sve ono loše činilo mu se kao smešan, dalek san, a ono dobro mu je izgledalo izvesno. Lice mu je sijalo od vedrine, a jedan stidljivi, bezrazložni smešak mu se nehotice stalno otimao.
Pre nego što će zora nežno obojiti njegove zidove jednom novom vedrinom, Dositej se setio nečega i pogledao opet u sto, pošto je dosad gledao u neki udaljen kutak svoje sobe. Na stolu nije bilo hartije. Pogledao je ispod stola i stolice, razmišljao da se možda nije trzao tokom sna, pa da je nekako uspeo glavom da ga odgurne sa stola. Međutim, nigde ga nije bilo. A kad je odlučio da pogleda ispod kreveta našao ga je, samo, ne tamo gde ga je očekivao. Kada se sagnuo da pogleda, on se odlepi sa njegovog obraza i krenu nežno, poput pahulje, da se spušta na zemlju. Papir kao da ga je dozivao svojim plesom u vazduhu. Jedna smešna misao prošla mu je u tom trenutku kroz glavu: „Šta ako sam sanjao sve ovo samo zato što sam zaspao na njemu – roditelju sviju umetnosti – pa mi se on, eto onako, kao u šali uvukao u misli, ne bi li mi nešto rekao o sebi?”
Čudan osećaj mu je prostrujao kičmom, od krsta ka gore, a onda se slio u desnu ruku i razlegao koliko je dugačka. Pomislio je da ovo nije možda ona inspiracija, ona koja te sama tera da napišeš nešto. Ponovo je seo na stolicu, ali ni trenutka ne skidajući pogled sa papira i stalno se smeškajući. Slučajno ga je, međutim, skrenuo na prozor i video kako Sunce obasjava tvrde, kamene dokove i ljude koji marljivo istovaraju novopristiglu robu. Iznad uzburkanog Jadrana i blage jutarnje gradske vreve, video je vrhove brda i planina koji su ponosno lomili svaki sunčev zrak kao prut. „Poslednji poljubac nemirnog sa surovim”, pomisli Dositej. Sa ovim pejzažom, inspiraciji se otvorio svaki kanal prema stvarnosti.
I eto, nakon dana koji se slio u noć, a zatim vaskrsao kao san, i nakon jutra koje ga je brižno pokrilo, on se sada nalazi u zadimljenoj Zvezdi Severnjači, i dok sedi za svojim stolom, čekajući zgodnu priliku, on se priseća sinoćnog sna, a osmeh mu se sam razvlači. Tugu i zamišljenost izazivala je ona nesigurnost, svojstvena svakom piscu. Znao je da je deo njega na papiru i to ga je činilo tužnim, a ujedno je to bilo i nešto novo, nešto što tek treba biti ocenjeno. Otuda i zamišljenost i briga. On je vrebao zgodnu priliku da pred svima pročita ono što je danas napisao nakon sna – sna koji će zauvek ostati tajna.
Kroz koji sat, desilo se: kafana je bila puna Srba, a viku i svakojaka govorkanja, Dositej je prekinuo nakon što je ćuteći ustao. On je samo gledao pomalo skupljenih kapaka, kao da im se smeška očima, ali nije zaboravio ni da bude strog i hrabar, kao što je to uvek morao biti pred njima. Svi oni su ga gledali u čudu, a oni koji ga isprva nisu gledali, sada su se okrenuli ka njemu, i tako su sve oči bile uprte u njega i u parče hartije koju je držao. To je bio isti onaj papir od sinoć. Dositej im je nešto rekao, ali šta tačno – ne zna se. Nagađanja su da je to bio, gotovo izvesno, nekakav uvodni govor, i to tek onako, da neprijatnosti ostane što manje i da uzbuđenje dovede do usijanja. Upoznao ih je, ukratko, sa tim da je baš jutros napisao jednu pesmu – a na to da mu je ona došla pravo u san i tražila od njega da je zapiše, svako se smejao. Dositej u tome nije video ništa smešno, te ih je mrko pogledao.
Kada je, ipak, pročitao naslov koji glasi „Pjesna na insurekciju Serbijanov” i da je „Serbiji i hrabrijeja vitezovom i čadom i bogopomagajemu ih vojevodi gospodinu Georgiju Petroviću posvećena”, smeh je pobegao na vrata. Prisutni su, kako je teklo čitanje, na svaki stih skakali, hvatali se za glavu, stavljali ruku na grudi, a kada su i refren naučili, izgovarali su ga zajedno sa njim u glas. Neki glas reče da je pesma toliko lepa da joj čak i zvanje himne pristaje. Dositej je, u znak zahvalnosti, klimnuo glavom.
Posle neočikavanog, vatrenog prijema, i nakon ljubljenja i grljenja sa svima prisutnima, Dositej se vratio za svoj sto i, po starom dobrom običaju, nastavio da brine sledeću brigu, tražeći samo vodu. Nije hteo da se opija i da mu um bude pomućen, jer je znao da ovim, ipak, ništa do kraja nije rešeno. Škola, štamparija… o svemu tome se mora valjano promisliti. Jedna briga zamenila je drugu, ali, dok je čekao kafedžiju, nešto mu je palo na pamet. Pomislio je da će sada, nakon što im je pročitao pesmu, svi sanjati isti san koji je i on sanjao. Mislio je kako će ga oni sada sanjati sa jednim novim Georgijem, bogatijim za srpsko poreklo, i jednom novom devojkom, njima dobro znanom, zbog čije će slobode, biti spremni da rado daju svoje živote, menjajući ih time za ideal.
[1] Ital. Stella Polare, kafana u Trstu.
[2] „I krene, i rodna kob / sve dublje me koreni”, Momčilo Nastasijević, Tuga u kamenu.
[3] Dnevni list koji je izlazio na italijanskom.