Nagrađena priča na konkursu „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije 2023. godine
Druga nagrada
Dušan Milijić
Spuštenica upravitelja Maršićanina
„Kad vam kažem”, uporan je taj pijanac za susednim stolom, „viknuo je: ’Zašto smo spalili ona pisma?’”
Kao pre četrnaest godina, kad je načuo razgovor u jednoj ćuprijskoj kafani, tako mu se i sada zalomilo da u kafani usred Beograda čuje nešto o čemu samo on zna istinu. I dođe mu da se okrene, pa i da priđe stolu za kojim sedi taj što tako neoprezno, na sav glas, priča kako se država ogrešila o majora Ljubu. Uzalud ga kafedžija moli da prekine sa tom pričom, pijanac opet kaže da je prisustvovao streljanju kod Soluna i da je čuo majora kad se, već izrešetan mecima, jedva dišući, jadao što nije sačuvao nekakva pisma.
Gospodin Boža brzo plaća račun, ustaje sa stola i odlazi iz kafane, dok nije pao u iskušenje da se pohvali, da svima kaže, pa i tom pijancu, kako tačno zna na koja je pisma major mislio dok je umirao.
Tako je isto učinio i pre četrnaest godina u Ćupriji, kad je jedan velikoškolac pričao kako su usred Beča izbile demonstracije crnogorskih studenata zato što je u nekoj predstavi crnogorski princ prikazan kao ljubavnik pariskih igračica. Velikoškolac je to pričao kao da je lično bio na demonstracijama, kao da je lično gledao predstavu, kao da je lično garantovao za crnogorskog princa da je častan i bezgrešan. Ni tad nije gospodin Boža smeo da se umeša i da kaže istinu o sinu knjaza Nikole.
Samo je platio račun i izašao iz kafane, a onda krenuo svojoj kući, sve se smeškajući. Posle je shvatio koliko se, idući tako nasmejan ćuprijskim ulicama, izložio opasnosti da neki žbir posumnja i dojavi sreskom kapetanu kako se stari obrenovićevac raduje zbog jutrošnje vesti da je Njegovo veličanstvo penzionisalo nekolicinu oficira koji su se tri godine ranije najviše istakli u zaveri. Moralo je tako, stigao je zahtev iz Londona, pa su odnosi sa Engleskom važniji od zahvalnosti za dolazak na presto.
A nije gospodinu Boži bilo ni na kraj pameti da se raduje nesreći onih koji su ga sklonili sa mesta upravitelja varoši beogradske, kao što mu ni godinama kasnije neće biti drago kad usred Beograda sasvim slučajno čuje kako je skončao onaj isti Ljuba kome je tek smenjeni upravitelj predao sto četiri pisma kao garanciju svoje slobode, a možda i života.
Smejao se gospodin Boža koincidenciji što je za predstavu o razvratnom crnogorskom princu načuo istog dana kad je imao da sredi beleške o svom putovanju u Abaciju radi otkupa gomile kompromitujućih pisama knjaževog sina Mirka.
Odlučivši se da objavi svoj dnevnik iz perioda kad je bio upravitelj varoši beogradske, zarekao se sebi da neće ni jednu jedinu reč promeniti, iako zna da nije poželjno hvaliti se revnosnom službom ubijenom kralju.
Ono što je u kafani načuo podstaklo ga je da belešku o poverljivom poslu u Abaciji dopuni jednom podužom spuštenicom, jer ne želi da krije kako je i sam iskoristio kneževićeva pisma. On nema razloga da se toga stidi, on nije pismima trgovao da bi mu, kao Novakoviću, bili oprošteni prekršaji zbog kojih se ide na dugogodišnju robiju pod svakom dinastijom i strankom.
Najradije bi iz svojih beležaka izbrisao Novakovićevo ime, takva imena nisu zaslužila da se pominju čak ni u spuštenicama, takva imena treba da budu spuštena u zaborav.
Prisetio se koliko je kralj bio potišten kad je i sam shvatio da sa ženom koju je izabrao za kraljicu ne može imati potomstvo, a onda ga je dotuklo saznanje da će se njegova rođaka Natalija Konstantinović udati za kneževića Mirka. Uplašio se kralj da će ga strane sile naterati da mladog Petrovića proglasi svojim naslednikom, a kraljev strah lako je procenio i taj Novaković, pa je iz Abacije dojavio da poseduje ljubavna pisma što je knežević slao glumici Krsmanovićki, koju je zbog razvrata sam knjaz proterao iz Crne Gore. Kralj nije mogao naći ništa bolje čime bi ucenio kneževića, a morao se osigurati ako bilo ko spomene Mirka kao mogućeg naslednika prestola Srbije.
Spustio se gospodin upravitelj veoma nisko kad se usred Abacije cenjkao sa bivšim srpskim oficirom, sa prestupnikom i beguncem, sa knjaževim ordonansom zaduženim da svom gospodaru preda kneževićeva pisma. Ali Novaković je pisma zadržao, pa je, pobegavši sa cetinjskog dvora, trgovao njima kako bi od kralja Srbije otkupio pomilovanje.
A gospodin Boža je pisma iskoristio da bi spasao živu glavu. Zašto da o tome ne kaže koju reč, jer u dnevniku ionako nije zapisao šta se desilo nakon što je pisma pregledao i javio kralju šta Novaković zauzvrat traži.
Zato dopisuje spuštenicu:
Ova pisma, na broju njih sto četiri, otkupljena su i ja sam ih predao kralju Aleksandru, koji reče da će me obavestiti kad bude odlučio da ih vrati kneževiću Mirku, jer je jedino u mene imao poverenja da ću stvar završiti poverljivo. Kralj se, međutim, nikako ne rešavaše na taj korak, a sve se više pričalo o mogućoj oficirskoj zaveri.
Setivši se ja da se u jednom od pisama pominje kockarska afera kneza Petra i količina novca što je njegov tast, knjaz Nikola, morao da isplati lihvarima koji su Petru i njegovoj deci pretili, a znajući da bi zaverenici radije na presto Srbije doveli Petra nego Mirka, rešim se da pisma uzmem natrag i da ih kod sebe držim kao spasavajuću kartu ukoliko mi, kao proverenom kraljevom pristalici, život bude ugrožen.
Za ovo sam pogodnu priliku našao kad sam kraljici podnosio izveštaj o privođenju četvorice oficira zbog sumnje da su kovali zaveru, a koji su vrlo brzo pušteni zbog nedostatka konkretnih dokaza. Bajagi uzgred, dotakao sam se pisama što sam ih pre skoro godinu dana predao kralju i zamolio sam kraljicu da utiče na kralja da mi ta pisma dostavi kako bih još jedanput pregledao ne krije li se u njima neko ime koje bi moglo biti povezano sa osumnjičenim oficirima.
Naravno da je kraljica lako ubedila kralja da mi pisma već sutradan pošalje u Upravu, ali ja ih nisam tamo ostavio, nego sam ih odneo svojoj kući i stavio na skrovito mesto.
Kad sam u noći 28/29. maja 1903. primetio vojsku na ulicama i naslutio šta se dešava, hitno se spremih i odoh u Upravu, a kad mi javiše da je ubijen đeneral Cincar-Marković, naredih jednom pisaru da smesta ode mojoj kući i da me tamo čeka. A oko četiri sahata ujutru dođe u Upravu poručnik Ljuba Vulović i obavesti me da su kralj i kraljica ubijeni, da na presto dolazi Petar Karađorđević i da sam ja razrešen dužnosti.
Čim me je Vulović zamolio da krenem sa njim, rekoh mu da posedujem pisma koja bi dvostruko mogla da koriste novoj vlasti, jer se tiču ljubavnih afera kneževića Mirka i kockarske afere kneza Petra. A ako ta pisma ne budu u mojim rukama pre svitanja, napomenuh, dospeće u ruke onih koji imaju dovoljno moći da spreče Petrov dolazak u Srbiju.
Mogao je Vulović da potegne pištolj i da me na mestu ubije, ali verovatno je pomislio kako će ga onda vođe zavere optužiti da je ispustio najbolji mogući adut, pa tako odosmo mojoj kući, gde nas je čekao pisar, kojeg sam poslao s ciljem da, ako ga zaverenici zateknu u mojoj kući, pomisle kako sam zaista imao nameru da pisma pošaljem nekome, a oni neka razmišljaju kome i na koji način.
Sva sam pisma predao Vuloviću, a onda spakovah svoje stvari i odoh za Ćupriju. Verovatno je Vulović predao pisma ministru Genčiću, ili kapetanu Dimitrijeviću, ili samom kralju Petru, pa ako nisu vraćena kneževiću Mirku, onda su verovatno još uvek na Dvoru ili u ličnoj arhivi nekog od zaverenika.
Pre nego što će poslati rukopis za Beograd, gospodin Boža uze da još jednom detaljno pregleda svoje beleške, pa shvativši da je jedna spuštenica predugačka, odluči da iz nje izbaci suvišne podatke i da je svede na razumnu meru:
Ova pisma, na broju njih sto četiri, otkupljena su i ja sam ih predao kralju Aleksandru, a on je nameravao da ih vrati kneževiću Mirku i svakako bi to učinio da je imao prilike da se sa kneževićem lično sretne.
Ali, kad se početkom 1903. već naveliko pričalo o mogućoj zaveri i da bi na presto Srbije trebalo dovesti ili kneževića Mirka ili kneza Petra, kralj mi naredi da ponovo pregledam pismo po pismo, nadajući se da neko od njih krije kakvu aluziju na zaveru.
Tako se desilo da u noći 28/29. maja sva pisma budu meni pri ruci, a ja ih, bez želje da bilo koga ucenjujem, predadoh poručniku Ljubi Vuloviću, koji dođe da me obavesti kako sam razrešen dužnosti.
Ne znam šta je poručnik Vulović učinio sa pismima i da li su ona na kraju vraćena kneževiću Mirku, ali znam da se dosad nigde nije pročulo za kneževićevu ljubavnu pustolovinu.
Sa zadovoljstvom gospodin Boža čita pismo iz štamparije, kojim ga obaveštavaju da se njegov dnevnik uveliko štampa, ali umesto da je zadovoljan, muči ga što je u pojedinim spuštenicama dao preopširne podatke, koji bi čak i znatiželjnim čitaocima mogli biti dosadni.
U svom odgovoru štampariji, šalje i konačnu verziju jedne spuštenice. Mislio je najpre da izvrši izmene u nekoliko spuštenica, ali shvatio je da samo jedna treba da bude skraćena.
Još će u štampariji da pomisle kako se stari obrenovićevac Maršićanin uplašio, pa da zato briše ono što je ranije napisao, ali on zna da to ne radi iz straha.
Kad je dobio prvi odštampani primerak, jedva da je pogledao naslovnu stranu, nego je odmah okretao list za listom da što pre dođe do one spuštenice i da proveri je li odštampana onako kako je u pismu sugerisao:
Ova pisma, na broju njih sto četiri, otkupljena su i ja sam ih predao kralju Aleksandru. Ako ih on nije vratio kneževiću Mirku, kao što je nameravao, već ostavio da to učini kakvom zgodnom prilikom pri ličnom sastanku, onda su ona morala biti nađena prilikom ubistva kraljeva, međ njegovim hartijama.
Od reči do reči su ispoštovali njegovu ispravku.
Mada, razmišlja gospodin Boža, možda i nije morao ništa da briše, jer ko će još obratiti pažnju na jednu spuštenicu. Ali, ako je neko i zapazi, taj će valjda u nju i poverovati.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije.
