Награђена прича на конкурсу „Строго поверљиво” из прошлости Србије 2023. године
Димитрије Поповић
„Ко је крив?”
Буре барута, филм
Српски се пук још давно настанио у руској крајини, која данас више није руска; само је име задржала, а поред ње су име задржале и мале српске колоније. Јован Попович, војни командант, пореклом Србин, поред оне устоличене војничке, животињске, страсти према женама, гајио је још једну већу и крвожеднију страст – према коцки. У подруму свог чардака окупљао је највиђеније Русе, Србе и Чивутине из Украјине, како би се са њима картао. Те су се ноћи у лагуму, мрачном и гробно тихом, окупили Јован, са њим још сиромашни спахија Јефимиј Аркадијевич, неки трговац накитом (највероватније Јеврејин) и Мула Хафиз, изасланик турског двора. У лагуму су били Поповичеви људи, безочни и тихи, као сама просторија у којој се играло. О њој се нема много говорити, за овај мркли вилајет чуо је само онај који је имао мало, а желео стећи много, брзо и лако, баш онако како не може.
Јефимиј Аркадијевич је по тренутку ступања у чардак осетио да је у питању грешка, али назад, кроз људе са пушкама, није смео. Дланови су му били знојни и хладни, осећао је плахи ваздух простора у ком се обрео – ступио је у гроб. Чивутин је, напротив, био савршено миран, сувоњав, жут и висок, као каква притка или ситни змијски цар. Он је човек сличнији Јовану, навикао је да људима одузима, више него да оставља. У њему нема самилости, празне веђе су знале за једно – кантар и злато, лажно мерење и право богатство, које је стицао на несрећнима. Трећи гост, Мула Хафиз, је лакомислени Турчин, пустолов, млад, снажан и једар. Имао је дипломатски имунитет, ова је ноћ њему била лака забава и могућност да боље проучи непријатеља и касније да рапорт Порти о виђеном.
Играли су већ трећи сат, а Јован је губио. Нико не зна шта се збивало унутар тог човека, али је изгледао мирно. Када му је нестало новаца у малој кеси, машио се испод стола за своју велику кесу златника. Ње није било. Страшна муња севну очима Јована Поповича, команданта коњице српске избегличке војске у Русији. Јефимиј је премро од страха, иако није знао о чему је реч. Остали играчи су то схватили као блеф. Јован погледа у свога момка, даде му немушти знак, а овај подиже пушку, за њим остала три српска војника.
– Где је? – упита Јован.
– Шта, паша, где је? – узврати Турчин, не схватајући о чему је реч. – Ту је, све што треба ту је.
– Кеса где је? – поново упита командант, сада већ видно љут.
Аркадијевичу се срце слило у осталу крв и у њему је сад становао неки други човек. Чивутин мудро не прозбори ни речи, а Мула себи даде за право, штићен младошћу и имунитетом турског изасланика:
– Паша, тамо је где си је ти ставио – узврати нехајно, као да не зна коме се обраћа. Млад човек то и јесте, убеђен у своју бесмртност и у туђу глупост. Штета што тек стар нешто научи, кад му више и не треба. Јован се разбесни, ухвати се за кубуру, али лед овог човека, бесконачан и тих, појави се у оку и скиде руку са нишана:
– Моја рука неће на нишан, али ваше ће руке на сто. Сва тројица. Петре, ти претражи собу – обрати се младићу – а ти, Саша, мотри на господу да не посегну за још нечим што им не припада. Ја сам са собом паре понео, а неки од вас их је узео.
– Јок вала, паша. Нико није толико луд.
– Ништа, нема кесе – обавести присутне Петар.
Јефимиј Аркадијевич сети се једне ноћи кад се као дете крио док се играо жмурке, па некако упаде у одвод за прљавштину и одатле га једва извукоше. Тад је осећао чудну срамоту помешану са поносом што је жив. Помисли у себи: Боже, ако ме из ових гована извучеш, бићу ти дужан док ме буде. То је размишљање прекинуо брзи потез Јованове сабље. На столу су стајали малопређашњи прсти, њих двадесет – а сада су ничији. Јеврејин испусти тих крик, а Јефимиј се онесвести не рекавши ни речи. Турчин, једини од гостију који је још увек имао својих десет прстију, бесно се диже:
– Коме ти то, матер ти каурску – прозбори на лошем руском.
Пре но што је завршио реченицу, Саша га задржа, а Јован му одсече ухо још једним танким покретом сабље:
– Тако си на ухо причај, Турчине. На! – рече и баци му бивше ухо пред ноге.
***
Јован Попович попе се, након кратке шетње на реском, хладном ваздуху, миран и задовољан собом. У соби седе на диван и нешто чудно осети под својим бедрима. Кеса злата седела је испод Јована Поповича, баш она кеса због које су прсти и главе одлетеле. Зачу затим у соби шум, онај који никад више неће чути на десно ухо Мула Хафиз. Одлучним инстинктом војника подиже кубуру и опали у ноћ, у шум који је негде, можда, осетио. Зачу се прасак огледала и Јован Попович, командант коњичког корпуса српске избегличке војске у Русији, паде бео и мртав.
Све награђене приче објављене су у књизи „Строго поверљиво” из прошлости Србије.
