Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Огледало

Награђена прича на конкурсу „Строго поверљиво” из прошлости Србије 2023. године

Димитрије Поповић

Огледало

„Ко је крив?”
Буре барута, филм

Српски се пук још давно настанио у руској крајини, која данас више није руска; само је име задржала, а поред ње су име задржале и мале српске колоније. Јован Попович, војни командант, пореклом Србин, поред оне устоличене војничке, животињске, страсти према женама, гајио је још једну већу и крвожеднију страст – према коцки. У подруму свог чардака окупљао је највиђеније Русе, Србе и Чивутине из Украјине, како би се са њима картао. Те су се ноћи у лагуму, мрачном и гробно тихом, окупили Јован, са њим још сиромашни спахија Јефимиј Аркадијевич, неки трговац накитом (највероватније Јеврејин) и Мула Хафиз, изасланик турског двора. У лагуму су били Поповичеви људи, безочни и тихи, као сама просторија у којој се играло. О њој се нема много говорити, за овај мркли вилајет чуо је само онај који је имао мало, а желео стећи много, брзо и лако, баш онако како не може.

Јефимиј Аркадијевич је по тренутку ступања у чардак осетио да је у питању грешка, али назад, кроз људе са пушкама, није смео. Дланови су му били знојни и хладни, осећао је плахи ваздух простора у ком се обрео – ступио је у гроб. Чивутин је, напротив, био савршено миран, сувоњав, жут и висок, као каква притка или ситни змијски цар. Он је човек сличнији Јовану, навикао је да људима одузима, више него да оставља. У њему нема самилости, празне веђе су знале за једно – кантар и злато, лажно мерење и право богатство, које је стицао на несрећнима. Трећи гост, Мула Хафиз, је лакомислени Турчин, пустолов, млад, снажан и једар. Имао је дипломатски имунитет, ова је ноћ њему била лака забава и могућност да боље проучи непријатеља и касније да рапорт Порти о виђеном.

Играли су већ трећи сат, а Јован је губио. Нико не зна шта се збивало унутар тог човека, али је изгледао мирно. Када му је нестало новаца у малој кеси, машио се испод стола за своју велику кесу златника. Ње није било. Страшна муња севну очима Јована Поповича, команданта коњице српске избегличке војске у Русији. Јефимиј је премро од страха, иако није знао о чему је реч. Остали играчи су то схватили као блеф. Јован погледа у свога момка, даде му немушти знак, а овај подиже пушку, за њим остала три српска војника.

– Где је? – упита Јован.

– Шта, паша, где је? – узврати Турчин, не схватајући о чему је реч.  – Ту је, све што треба ту је.

– Кеса где је? – поново упита командант, сада већ видно љут.

Аркадијевичу се срце слило у осталу крв и у њему је сад становао неки други човек. Чивутин мудро не прозбори ни речи, а Мула себи даде за право, штићен младошћу и имунитетом турског изасланика:

– Паша, тамо је где си је ти ставио – узврати нехајно, као да не зна коме се обраћа. Млад човек то и јесте, убеђен у своју бесмртност и у туђу глупост. Штета што тек стар нешто научи, кад му више и не треба. Јован се разбесни, ухвати се за кубуру, али лед овог човека, бесконачан и тих, појави се у оку и скиде руку са нишана:

– Моја рука неће на нишан, али ваше ће руке на сто. Сва тројица. Петре, ти претражи собу – обрати се младићу – а ти, Саша, мотри на господу да не посегну за још нечим што им не припада. Ја сам са собом паре понео, а неки од вас их је узео.

– Јок вала, паша. Нико није толико луд.

– Ништа, нема кесе – обавести присутне Петар.

Јефимиј Аркадијевич сети се једне ноћи кад се као дете крио док се играо жмурке, па некако упаде у одвод за прљавштину и одатле га једва извукоше. Тад је осећао чудну срамоту помешану са поносом што је жив. Помисли у себи: Боже, ако ме из ових гована извучеш, бићу ти дужан док ме буде. То је размишљање прекинуо брзи потез Јованове сабље. На столу су стајали малопређашњи прсти, њих двадесет – а сада су ничији. Јеврејин испусти тих крик, а Јефимиј се онесвести не рекавши ни речи. Турчин, једини од гостију који је још увек имао својих десет прстију, бесно се диже:

– Коме ти то, матер ти каурску – прозбори на лошем руском.

Пре но што је завршио реченицу, Саша га задржа, а Јован му одсече ухо још једним танким покретом сабље:

– Тако си на ухо причај, Турчине. На! – рече и баци му бивше ухо пред ноге.

***

Јован Попович попе се, након кратке шетње на реском, хладном ваздуху, миран и задовољан собом. У соби седе на диван и нешто чудно осети под својим бедрима. Кеса злата седела је испод Јована Поповича, баш она кеса због које су прсти и главе одлетеле. Зачу затим у соби шум, онај који никад више неће чути на десно ухо Мула Хафиз. Одлучним инстинктом војника подиже кубуру и опали у ноћ, у шум који је негде, можда, осетио. Зачу се прасак огледала и Јован Попович, командант коњичког корпуса српске избегличке војске у Русији, паде бео и мртав.

 

Све награђене приче објављене су у књизи „Строго поверљиво” из прошлости Србије.

Оставите ваш коментар

Купон не важи за књиге које су већ на специјалним акцијама
Your subscription could not be saved. Please try again.
Успешно сте се пријавили.
0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу