„Држава, то си ти”, Марко Самарџија

Награђена прича на конкурсу Велики српски XIX век 2021. године

 

I

Недељом, између 15 и 17 часова после подне, господин доктор Владан Ђорђевић имао је обичај да се бави приватном кореспонденцијом. Седећи за писаћим столом у својој радној соби, под условом да нису захтевала ургентан одговор, писао би одговоре на писма пристигла током протекле недеље. Овај обичај господина доктора био је познат најпре члановима његове породице, затим сарадницима у београдској општини чији је био председник, а напослетку и краљу Србије, Њ. к. в. Милану Обреновићу. Знајући за урођену педантерију доктора Ђорђевића и дисциплину стечену под менторством доктора Билрота на студијама медицине у Бечу, чак и Његово величанство уздржавало се од нарушавања мира господина Ђорђевића за време обављања поменутих послова. Међутим, 25. јула 1884. године, тачно у 16 часова, догодило се нешто неуобичајено; дворски фијакер краљевске куће Обреновић зауставио се испред раскошне куће у Васиној улици. Млади, стасити ордонанс сишао је с фијакера и хитрим кораком ушао у двориште. У намери да покуца на кућна врата, омео га је женски глас са снажним немачким акцентом.

– Изволите, господине? Кога тражите?

Фрау Паулина, рођена Немица и супруга господина Ђорђевића, управо се вратила из поподневне шетње.

– Добар дан. Тражим Владана Ђорђевића, потребан је на двору!

– Доктор Ђорђевић је изричито забранио да га било ко узнемирава у ово време, ма био то и сам краљ! – одсечно одговори фрау Паулина.

– Имам наређење… – ордонанс заусти да каже зашто је дошао, када се отворише врата куће и на прагу се појави позамашна фигура човека поноситог држања, дуге црне браде, густих обрва и строгог, продорног погледа. Доктор Ђорђевић, који је чуо гласове у дворишту док је завршавао одговор на писмо свог пријатеља хирурга Јана Микулича Радецког, изашао је да се лично увери ко се то дрзнуо да ремети његове послове.

– О чему се ради, младићу?

– Ви сте Владан Ђорђевић – упита ордонанс.

– Господин Владан Ђорђевић, доктор хирургије, председник београдске општине, пуковник санитета српске војске, резервни поручник санитета пруске војске, оснивач Црвеног крста у Србији, књижевник, издавач часописа „Отаџбина”, лични лекар краља Милана и још много тога.

– Све то сте ви, господине – изненађено упита постиђени ордонанс, схвативши да није показао довољно поштовања.

– L’état, c’est moi[1] – одговори господин Ђорђевић на савршеном француском.

– Не разумем, господине – рече сада већ потпуно збуњени ордонанс.

– Држава, то сам ја! Знате ли чије су то речи?

– Претпостављам Његовог величанства краља Милана.

– Не, није их он изговорио, али – насмеја се доктор – тај enfant terrible[2] зацело сматра да се то подразумева. Зашто вас шаље?

– Не шаље ме краљ, господине. Њено височанство краљица моли вас да хитно дођете на двор – ордонанс је коначно успео да саопшти због чега је дошао.

– Краљица Наталија? С обзиром на њен однос према мени, уверен сам да ме не би звала без велике невоље – рече за себе доктор Ђорђевић. – Хајдемо, господине!

II

– На услузи, Ваше височанство – рече господин Ђорђевић, саставши се с краљицом.

– Хвала вам што сте дошли, господине Ђорђевићу. Иако однос између нас није идеалан, звала сам вас јер верујем да сте, без обзира на наше несугласице, пријатељ династије и да вам је интерес Србије на првом месту. Ваша помоћ је Србији данас веома потребна – рече краљица помало се устежући.

– Интерес српског народа за мене је светиња. Наш однос кренуо је стрмоглавце када сте се, без разлога, успротивили мом унапређењу и исцепали указ којим ме је краљ уздигао у виши чин.

– Молим вас докторе, не говоримо сада о томе. Реч је о краљу… – застаде краљица, не довршивши мисао.

– Да ли Његово величанство има неки проблем здравствене природе?

– Да… Не. У ствари, не знам. Пре три дана добио је писмо из Енглеске и од тада је агресиван. Ми смо се и раније свађали, али јутрос је било најгоре. Плануо је због неке ситнице и страшно смо се посвађали.

– Рекао је како му је мука од живота и како ће абдицирати. Додао је да не жели више да ме види и да ће време до абдикације провести у Смедереву.

– Ах, није први пут да прети абдикацијом. Вратиће се кроз неколико дана, уверен сам.

– Никада га нисам видела оваквог. То писмо га је веома потресло, сигурна сам да је оно разлог његовог понашања – рече краљица забринуто.

– Да ли сте прочитали то писмо?

– Не. Чува га у недрима. Ви сте једини човек који може утицати на краља. Он има поверења у вас, а мислим да вас се помало и плаши.

– Très bien[3] – рече господин Ђорђевић, чија је сујета била задовољена краљичиним речима – одмах ћу отићи у Смедерево.

III

У летњиковцу Обреновића у Смедереву, Њ. к. в. Милан Обреновић седео је у удобној наслоњачи у свом кабинету. Пушећи цигарету за цигаретом, повремено је бацао поглед на писмо које је стајало пред њим, када ордонанс покуца на врата.

– Напред! – рече краљ, склонивши писмо.

– Величанство, господин Владан Ђорђевић, доктор хирургије, председник београдске општине, пуковник санитета српске…

– Ха-ха-ха, скромни доктор Владан! – прекиде га краљ. – Нека уђе.

– Скромност је врлина хуља, рекао је Гете – ушавши, рече доктор који је чуо краљеву опаску.

– Nous sommes tous quelque chose, mais aucun de nous n’est le tout[4], одговорио би Паскал. Мада би, верујем, променио мишљење да је имао прилику вас да упозна. Седите. Цигарету? Добар француски коњак?

– Квалитет француског коњака боље сте изучили него Паскалову филозофију. Што се цигарета тиче, не хвала. Не би требало толико да пушите, то шкоди вашем здрављу. Као да сте турски султан, а не српски краљ! – љутну се доктор Владан.

– Драги докторе, ви сте били мој учитељ филозофије, језика… – пецну га краљ, палећи нову цигарету.

– Али не поседујем педагошке способности учитељица из париских бордела. Као што видите, ни ја нисам све.

– Имате оригиналан смисао за хумор – насмеја се краљ. – Зашто сте дошли?

– Већ знате, јер сте зацело били обавештени о мом доласку чим сам кренуо овамо.

Краљ се намршти, угаси допола изгорелу цигарету и поче нервозно ходати по соби.

– Да, знам да вас је она бештија послала. Кучка! На све је спремна, само да ми загорча живот! – бесно одговори краљ.

– Величанство, овде сам као ваш лични пријатељ. Ви знате да мени можете да верујете – знао је доктор како да разговара с краљем.

– Али знам и колико сте вешт говорник и колико сте пута успели да окренете воду на своју воденицу. Нећете успети! Чврсто сам решио да абдицирам. Ја хоћу да живим!

– Величанство, и треба да живите! Потребни сте Србији!

– Маните Србију, докторе! Колико је пута Србија могла да ми дође главе? Баш овде, у Смедереву, догодио се најбизарнији покушај убиства неког владара икада! Сећате ли се Смедеревског намештаја – јетко упита краљ.

– Смедеревски намештај није био атентат, већ неслана шала и подвала. Смедерево је и сада легло карађорђевићеваца, па ипак нико овде не покушава да вас убије. Угроженост живота није разлог да абдицирате. Шта јесте, рећи ћете ми ви – смирено одговори доктор.

– Шала? Пливао сам у говнима! – одврати краљ. – Ипак, пустимо то. Ви знате да сам добио неко писмо?

– Краљица мисли да је то писмо разлог ваше жеље да абдицирате.

– Није писмо, већ његов садржај. Пише ми моја Џени, Американка – разнежи се краљ.

– Ах, Американка! Сећам се колико нас је коштала. Мало је фалило да затражимо државни зајам да бисмо покрили дугове које сте уз њу правили по париским хотелима и јувелирницама.

– Ја имам сина, докторе – краљ обори поглед.

– Бог нека поживи престолонаследника Александра!

– Не мислим на Сашу. Џени ми пише да она и ја имамо сина. Зове се Винстон. Крила је то од мене, од свог мужа… Од свих. Муж јој умире, доктори му не дају још много.

Џени хоће да пођем с њом у Америку. Решио сам, одлазим! – рече краљ гледајући доктора у очи.

– Господе! – прекрсти се доктор. – Лејди Черчил? Месалина кроз чију је постељу прошао батаљон! Ви верујете, на основу писма, да је то дете ваше? Нонсенс!

– Ја и хоћу Месалину! Не влашку кучку вреле крви која је хладна само у кревету! – плану краљ. – Ваша жена рађа децу! Моја нити хоће више да рађа, нити испуњава брачне дужности! Оптужује ме да сам развратник! Ја сам човек страсти! Хоћу да живим, а Џени то разуме! Одлазим у Америку, чак и ако дете није моје!

– Искључено! Ви сте краљ! Ваше страсти не смеју бити изнад земље коју водите! Ја сам републиканац, али сам највернији слуга и поданик краљевине јер знам да је то за добро српског народа! – одговори доктор. – Потом, и да абдицирате, њен муж је још жив. Сахрањујете живог човека!

– Будите регент! Или правите републику, рекосте да сте републиканац! – узврати краљ.

– Републику?! До јуче су нас Турци набијали на колац! Србија није зрела за демократију, овде је потребна чврста рука! Саша не би преживео без вас! Морате жртвовати своје страсти! Направите државу, па абдицирајте! То можете само ви! Жртвујте се за Србију!

– Зашто ја? Када су ме довели на престо ове балканске недођије, нису ме питали да ли ја то хоћу! Већ 15 година глумим владара, ратника. Пашем сабљу и носим униформу! Рвем се с радикалима да од овог пашалука створим државу! То нисам ја! Нисам краљ с корбачем у руци, нећу више да глумим! – краљ поче горко да плаче. – Зашто ја?

– Неко мора. Бог је хтео да то будеш ти, мали мој – доктор очински загрли краља, који јецајући наслони главу на докторове груди.

– Ја, овакав, да направим од Србије државу? – насмеја се краљ кроз сузе, држећи главу на докторовим грудима.

– Ти, мој enfant terrible – одговори доктор, смешећи се и милујући краља по глави – а док је не направиш, држава – то си ти.

[1] Држава, то сам ја.

[2] Непослушно и веома размажено дете.

[3] Врло добро.

[4] Сви смо ми нешто, али нико од нас није све.

 

Све награђене приче објављене су у књизи Велики српски XIX век.