„Država, to si ti”, Marko Samardžija

Nagrađena priča na konkursu Veliki srpski XIX vek 2021. godine

 

I

Nedeljom, između 15 i 17 časova posle podne, gospodin doktor Vladan Đorđević imao je običaj da se bavi privatnom korespondencijom. Sedeći za pisaćim stolom u svojoj radnoj sobi, pod uslovom da nisu zahtevala urgentan odgovor, pisao bi odgovore na pisma pristigla tokom protekle nedelje. Ovaj običaj gospodina doktora bio je poznat najpre članovima njegove porodice, zatim saradnicima u beogradskoj opštini čiji je bio predsednik, a naposletku i kralju Srbije, NJ. k. v. Milanu Obrenoviću. Znajući za urođenu pedanteriju doktora Đorđevića i disciplinu stečenu pod mentorstvom doktora Bilrota na studijama medicine u Beču, čak i Njegovo veličanstvo uzdržavalo se od narušavanja mira gospodina Đorđevića za vreme obavljanja pomenutih poslova. Međutim, 25. jula 1884. godine, tačno u 16 časova, dogodilo se nešto neuobičajeno; dvorski fijaker kraljevske kuće Obrenović zaustavio se ispred raskošne kuće u Vasinoj ulici. Mladi, stasiti ordonans sišao je s fijakera i hitrim korakom ušao u dvorište. U nameri da pokuca na kućna vrata, omeo ga je ženski glas sa snažnim nemačkim akcentom.

– Izvolite, gospodine? Koga tražite?

Frau Paulina, rođena Nemica i supruga gospodina Đorđevića, upravo se vratila iz popodnevne šetnje.

– Dobar dan. Tražim Vladana Đorđevića, potreban je na dvoru!

– Doktor Đorđević je izričito zabranio da ga bilo ko uznemirava u ovo vreme, ma bio to i sam kralj! – odsečno odgovori frau Paulina.

– Imam naređenje… – ordonans zausti da kaže zašto je došao, kada se otvoriše vrata kuće i na pragu se pojavi pozamašna figura čoveka ponositog držanja, duge crne brade, gustih obrva i strogog, prodornog pogleda. Doktor Đorđević, koji je čuo glasove u dvorištu dok je završavao odgovor na pismo svog prijatelja hirurga Jana Mikuliča Radeckog, izašao je da se lično uveri ko se to drznuo da remeti njegove poslove.

– O čemu se radi, mladiću?

– Vi ste Vladan Đorđević – upita ordonans.

– Gospodin Vladan Đorđević, doktor hirurgije, predsednik beogradske opštine, pukovnik saniteta srpske vojske, rezervni poručnik saniteta pruske vojske, osnivač Crvenog krsta u Srbiji, književnik, izdavač časopisa „Otadžbina”, lični lekar kralja Milana i još mnogo toga.

– Sve to ste vi, gospodine – iznenađeno upita postiđeni ordonans, shvativši da nije pokazao dovoljno poštovanja.

– L’état, c’est moi[1] – odgovori gospodin Đorđević na savršenom francuskom.

– Ne razumem, gospodine – reče sada već potpuno zbunjeni ordonans.

– Država, to sam ja! Znate li čije su to reči?

– Pretpostavljam Njegovog veličanstva kralja Milana.

– Ne, nije ih on izgovorio, ali – nasmeja se doktor – taj enfant terrible[2] zacelo smatra da se to podrazumeva. Zašto vas šalje?

– Ne šalje me kralj, gospodine. Njeno visočanstvo kraljica moli vas da hitno dođete na dvor – ordonans je konačno uspeo da saopšti zbog čega je došao.

– Kraljica Natalija? S obzirom na njen odnos prema meni, uveren sam da me ne bi zvala bez velike nevolje – reče za sebe doktor Đorđević. – Hajdemo, gospodine!

II

– Na usluzi, Vaše visočanstvo – reče gospodin Đorđević, sastavši se s kraljicom.

– Hvala vam što ste došli, gospodine Đorđeviću. Iako odnos između nas nije idealan, zvala sam vas jer verujem da ste, bez obzira na naše nesuglasice, prijatelj dinastije i da vam je interes Srbije na prvom mestu. Vaša pomoć je Srbiji danas veoma potrebna – reče kraljica pomalo se ustežući.

– Interes srpskog naroda za mene je svetinja. Naš odnos krenuo je strmoglavce kada ste se, bez razloga, usprotivili mom unapređenju i iscepali ukaz kojim me je kralj uzdigao u viši čin.

– Molim vas doktore, ne govorimo sada o tome. Reč je o kralju… – zastade kraljica, ne dovršivši misao.

– Da li Njegovo veličanstvo ima neki problem zdravstvene prirode?

– Da… Ne. U stvari, ne znam. Pre tri dana dobio je pismo iz Engleske i od tada je agresivan. Mi smo se i ranije svađali, ali jutros je bilo najgore. Planuo je zbog neke sitnice i strašno smo se posvađali.

– Rekao je kako mu je muka od života i kako će abdicirati. Dodao je da ne želi više da me vidi i da će vreme do abdikacije provesti u Smederevu.

– Ah, nije prvi put da preti abdikacijom. Vratiće se kroz nekoliko dana, uveren sam.

– Nikada ga nisam videla ovakvog. To pismo ga je veoma potreslo, sigurna sam da je ono razlog njegovog ponašanja – reče kraljica zabrinuto.

– Da li ste pročitali to pismo?

– Ne. Čuva ga u nedrima. Vi ste jedini čovek koji može uticati na kralja. On ima poverenja u vas, a mislim da vas se pomalo i plaši.

– Très bien[3] – reče gospodin Đorđević, čija je sujeta bila zadovoljena kraljičinim rečima – odmah ću otići u Smederevo.

III

U letnjikovcu Obrenovića u Smederevu, NJ. k. v. Milan Obrenović sedeo je u udobnoj naslonjači u svom kabinetu. Pušeći cigaretu za cigaretom, povremeno je bacao pogled na pismo koje je stajalo pred njim, kada ordonans pokuca na vrata.

– Napred! – reče kralj, sklonivši pismo.

– Veličanstvo, gospodin Vladan Đorđević, doktor hirurgije, predsednik beogradske opštine, pukovnik saniteta srpske…

– Ha-ha-ha, skromni doktor Vladan! – prekide ga kralj. – Neka uđe.

– Skromnost je vrlina hulja, rekao je Gete – ušavši, reče doktor koji je čuo kraljevu opasku.

– Nous sommes tous quelque chose, mais aucun de nous n’est le tout[4], odgovorio bi Paskal. Mada bi, verujem, promenio mišljenje da je imao priliku vas da upozna. Sedite. Cigaretu? Dobar francuski konjak?

– Kvalitet francuskog konjaka bolje ste izučili nego Paskalovu filozofiju. Što se cigareta tiče, ne hvala. Ne bi trebalo toliko da pušite, to škodi vašem zdravlju. Kao da ste turski sultan, a ne srpski kralj! – ljutnu se doktor Vladan.

– Dragi doktore, vi ste bili moj učitelj filozofije, jezika… – pecnu ga kralj, paleći novu cigaretu.

– Ali ne posedujem pedagoške sposobnosti učiteljica iz pariskih bordela. Kao što vidite, ni ja nisam sve.

– Imate originalan smisao za humor – nasmeja se kralj. – Zašto ste došli?

– Već znate, jer ste zacelo bili obavešteni o mom dolasku čim sam krenuo ovamo.

Kralj se namršti, ugasi dopola izgorelu cigaretu i poče nervozno hodati po sobi.

– Da, znam da vas je ona beštija poslala. Kučka! Na sve je spremna, samo da mi zagorča život! – besno odgovori kralj.

– Veličanstvo, ovde sam kao vaš lični prijatelj. Vi znate da meni možete da verujete – znao je doktor kako da razgovara s kraljem.

– Ali znam i koliko ste vešt govornik i koliko ste puta uspeli da okrenete vodu na svoju vodenicu. Nećete uspeti! Čvrsto sam rešio da abdiciram. Ja hoću da živim!

– Veličanstvo, i treba da živite! Potrebni ste Srbiji!

– Manite Srbiju, doktore! Koliko je puta Srbija mogla da mi dođe glave? Baš ovde, u Smederevu, dogodio se najbizarniji pokušaj ubistva nekog vladara ikada! Sećate li se Smederevskog nameštaja – jetko upita kralj.

– Smederevski nameštaj nije bio atentat, već neslana šala i podvala. Smederevo je i sada leglo karađorđevićevaca, pa ipak niko ovde ne pokušava da vas ubije. Ugroženost života nije razlog da abdicirate. Šta jeste, reći ćete mi vi – smireno odgovori doktor.

– Šala? Plivao sam u govnima! – odvrati kralj. – Ipak, pustimo to. Vi znate da sam dobio neko pismo?

– Kraljica misli da je to pismo razlog vaše želje da abdicirate.

– Nije pismo, već njegov sadržaj. Piše mi moja Dženi, Amerikanka – razneži se kralj.

– Ah, Amerikanka! Sećam se koliko nas je koštala. Malo je falilo da zatražimo državni zajam da bismo pokrili dugove koje ste uz nju pravili po pariskim hotelima i juvelirnicama.

– Ja imam sina, doktore – kralj obori pogled.

– Bog neka poživi prestolonaslednika Aleksandra!

– Ne mislim na Sašu. Dženi mi piše da ona i ja imamo sina. Zove se Vinston. Krila je to od mene, od svog muža… Od svih. Muž joj umire, doktori mu ne daju još mnogo.

Dženi hoće da pođem s njom u Ameriku. Rešio sam, odlazim! – reče kralj gledajući doktora u oči.

– Gospode! – prekrsti se doktor. – Lejdi Čerčil? Mesalina kroz čiju je postelju prošao bataljon! Vi verujete, na osnovu pisma, da je to dete vaše? Nonsens!

– Ja i hoću Mesalinu! Ne vlašku kučku vrele krvi koja je hladna samo u krevetu! – planu kralj. – Vaša žena rađa decu! Moja niti hoće više da rađa, niti ispunjava bračne dužnosti! Optužuje me da sam razvratnik! Ja sam čovek strasti! Hoću da živim, a Dženi to razume! Odlazim u Ameriku, čak i ako dete nije moje!

– Isključeno! Vi ste kralj! Vaše strasti ne smeju biti iznad zemlje koju vodite! Ja sam republikanac, ali sam najverniji sluga i podanik kraljevine jer znam da je to za dobro srpskog naroda! – odgovori doktor. – Potom, i da abdicirate, njen muž je još živ. Sahranjujete živog čoveka!

– Budite regent! Ili pravite republiku, rekoste da ste republikanac! – uzvrati kralj.

– Republiku?! Do juče su nas Turci nabijali na kolac! Srbija nije zrela za demokratiju, ovde je potrebna čvrsta ruka! Saša ne bi preživeo bez vas! Morate žrtvovati svoje strasti! Napravite državu, pa abdicirajte! To možete samo vi! Žrtvujte se za Srbiju!

– Zašto ja? Kada su me doveli na presto ove balkanske nedođije, nisu me pitali da li ja to hoću! Već 15 godina glumim vladara, ratnika. Pašem sablju i nosim uniformu! Rvem se s radikalima da od ovog pašaluka stvorim državu! To nisam ja! Nisam kralj s korbačem u ruci, neću više da glumim! – kralj poče gorko da plače. – Zašto ja?

– Neko mora. Bog je hteo da to budeš ti, mali moj – doktor očinski zagrli kralja, koji jecajući nasloni glavu na doktorove grudi.

– Ja, ovakav, da napravim od Srbije državu? – nasmeja se kralj kroz suze, držeći glavu na doktorovim grudima.

– Ti, moj enfant terrible – odgovori doktor, smešeći se i milujući kralja po glavi – a dok je ne napraviš, država – to si ti.

[1] Država, to sam ja.

[2] Neposlušno i veoma razmaženo dete.

[3] Vrlo dobro.

[4] Svi smo mi nešto, ali niko od nas nije sve.

 

Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Veliki srpski XIX vek.