Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Тајанствени глас из ноћи

Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Строго” поверљиво из прошлости Србије

 

Оливера Синђелић

Тајанствени глас из ноћи

Топли лени ветар је лутао пољима и ливадама. Чворци су се спустили у виноград да преноће. Мирис зрелог грожђа ширио се около, сунце је тонуло у своју тамну колевку на западу. Сава је седео на клупи под јабуком колачаром и чекао свог пријатеља да се врати из старог буковог шумарка. Весео лавеж Јанкових птичара одјекивао је пољем, притајиле су се препелице у својим заклонима и мале шеве су се ућутале, падала је тамна топла ноћ на Фрушку Гору. Јанко је отишао да обиће замке за зечеве које је поставио јутрос и узгред да набере грожђа у стричевом винограду. Под таљигама се скупила Лиса, прастари Јaнков пас коју су довезли на колима да и она види виноград и колибу где је рођена пре много година, где су јој отац и мајка са старим пударем Јоциком чували имање Јанковог оца, виноград и воћњак богат шљивама, крушкама и јабукама. Нема више Јоцике, нема више потребе за чувањем од крадљиваца, ко је хтео он је брао воће и остајало је доста и за домаћине. Негде у даљини певала је нека млада жена, Сава није разумео речи далеке песме, та тужна мелодија убрзо утихну и звезде се почеше рађати једна за другом. Вранци су мирно пасли траву око појила. Сава помисли како је овај призор пред њим прекрасна слика коју би требао насликати. Ћук крикну у даљини и као да му рече: „Ти ниси сликар ноћи, већ дана…” Сликар бити велика је благодат, али и терет. Донело му је његово звање много лепих момената у животу… Ко зна зашто, али након много времена Сава се сети Флоре и помисливши на њу, упита се где ли је она сад и шта ли ради. И код њих тамо у далеком граду сад је вече и ове исте звезде гледају у овом трену и њу и њега. И он осети мирис париских улица, жагор веселих дама и господе, блеснуше пред њим разнобојна светла, блистави излози, чу љупки лавеж белих пудлица и симпатичних малтезера, клопарање точкова фијакера, сирене аутомобила, шум алеје високих платана и мирис липа из улице где је он становао некад код госпође Франсоаз. Уместо сеоског пута и мрачне шуме борове, он испред себе угледа високе кaмене зграде, уместо долине по којој је падала месечина виде улицу којом су често шетали он и Флора. После често вишесатног позирања, када би већ пало вече, он ју је увек пратио до самог центра града, одакле би она сама ишла својој кући јер никад није хтела да му каже где живи, ни са ким живи, ни зашто зарађује као модел сликарима… Била је другачија од осталих његових модела, озбиљна и тиха, интересовала ју је уметност и сликарство, радо је слушала његове приче и запиткивала о његовим пријатељима уметницима, о правцима у сликарству, о начину сликања, о слагању боја, али никад сама није покушала ништа да наслика. Има већ три године како од ње није добио ниједно писмо. Последње је добио крајем августа 1938. године, отад јој је три пута писао, но одговора није било. Некако дубоко у себи осећао је да је погрешио што се вратио у Шид, провео је овде превише времена и што је дуже у родном крају, све је уверенији да се никад више неће вратити у Париз. А човек треба да се врати тамо где га срце зове.

– Ни сад није касно да одеш тамо – као да је неко шапнуо њему иза леђа, сакривен у густој тами која је скривала оронулу колибу. Био је тако стваран тај шапат да се он окренуо и, наравно, тамо никог није видео. Помислио је да је то био само шум ветра, који је шуштао око сламнатог крова. Страшило на далекој њиви мирно је стајало на својој притки и он помисли како би морао насликати једном њега и ову ноћ, виноград у мраку, борову шуму и вране поспале у њеним крошњама, препелице уснуле по складовима, ове дивне вранце који мирно пасу чекајући свог господара, звездано небо, које нас све подједнако воли.

– Ја сам ти писала, али ти ми ниси одговорио – чуо је женски шапат, сад га је доносио ветар са његове леве стране, а тамо није било никог, само стабло старе шљиве и на њему у гнезду две гугутке су се шћућуриле.

– Неко је узимао моја писма и она никад нису стигла до тебе – шаптао је тај глас – ја ти упорно пишем, а од тебе одговора нема и нема… Несрећна сам, као што и можеш да осетиш, пријатељу мој…

Сава задржа дах, али глас утихну, трава зашушта и нека црна птица прхну из честара. Он  осети познати мирис црвених ружа, тамних као крв голубице – мирис Флориног парфема и тог мириса брзо нестаде.

– Мора да и Флора сад мисли на мене – сину му – можда сад стоји пред вратима пансиона госпође Франсоаз и гледа у тамне прозоре на задњем спрату где је некад био мој атеље или седи у својој кући у поткрoвљу, како је имала обичај да ми прича да је радила кад је била тужна, седи у великој жутој фотељи и посматра улицу и свет који пролази. Можда тамо у њиховом граду сада пада киша и он осети хладноћу и мирис кише, чу како она удара о лимени олук његовог атељеа и спушта се до земље, како та киша певуши и плеше, клизи и лепрша натапајући земљу и траву.

– Врати се – шаптао је глас, који је био све тиши и тиши – ако не дођеш до почетка зиме, никад се више нећемо видети… Никад више нећемо заједно сакупљати кестенове по парку ни гледати веверице како се играју око фонтане. Врати се, овде је тежак живот, али зар смо један месец гладовали, зар нас није везивало пријатељство топло као само сунце? Врати се и остани овде у овом дивном граду, коме и припадаш, остави све и дођи, спрема се велика олуја код нас, твоје руке и твоје речи ће ми много значити, драги пријатељу…

Сава чу лавеж паса који су се приближавали путем, коњи начуљише уши и приђоше колима чекајући да их упрегну и да коначно крену кући. Јанко донесе торбу пуну грожђа, од замки и ловине не беше ни трага… Он торбу баци на кола, узе стару Лису и пажљиво је спусти на кола, упрегнуше вранце и кренуше полако. Птичари су каскали за њима. Сава се окрену ка колиби и осети чудну тескобу у грудима. Поче да га гуши осећај да ту исту колибицу и овај воћњак више никад неће видети. И то никад као какав тежак камени блок притисну му груди. Кад избише на главни пут, он одахну и поче нормално да дише. Пријатељ га упита шта му је те је тако ћутљив ове вечери.

– Тужан сам што ниси уловио ниједног фазана, ни зеца – нашали се он и звонки смех његовог друга расу се у овој ноћи. Затреперише звезде, полете сова из мрачне шуме ка њима. Запевуши ветар на свом језику неку непознату песму.

– Ипак, то је била Флора – осетио је у свом срцу – не знам како, али она се појавила вечерас на оном месту где сам чекао Јанка и оне речи, то су биле њене речи.
Желео је заиста да оде поново у Париз, али увек га је нешто спречавало, а није требало тако да буде, требало је да се отргне од тих ситних окова који су га везивали за родни крај јер време је текло, а он није видео ништа више пред собом. Није имао ни жеље ни планове, кад би и почео о нечему маштати, брзо би му понестајало духовне снаге и одустајао је од својих замисли. И мајка га је грдила због тога и говорила му је да нешто промени у свом животу, да се ожени, па нека млада буде и та тајанствена Францускиња, о којој јој је мало тога причао. Ћутала су стара стабла поред којих су пролазили, светлуцале су очи шумских сова и чак мала ласица хитро им пређе пут и нестаде у папрати. Уморни пси залајаше, али не појурише за њом. Указаше се светла града и Сава осети како се иза њих затворише врата неког огромног страшног бездана. Погледао је у звезде које су мирно светлуцале и пожелео је да оде одмах, не чекајући јутро, да оде из овог краја, из ове равнице, да побегне од камените горе која је видела многе векове  и људе и вечито будна ћутала у даљини и крила у себи ко зна какву зверад. Отићи, вратити се у Француску, бити срећан у том граду који је заволео, са људима који су га волели… Та мисао је будила у њему неку нову снагу и наду, која је попут беле голубице једва чекала да се ослободи из уморног срца и да рашири своја крила, па да прхне пут блиставог слободног неба… Стално је одлагао тај пут, највише му је било жао мајке, која није хтела да пође са њим. Говорила му је да купи имање негде преко Саве, кућу у Шапцу – та шта ће ти тај Париз кад ти је Шабац близу?

Или да се пресели у престоницу или у Нови Сад… Али он није волео ове градове, ништа га није везивало за њих. Било је нечег у тој његовој снажној жудњи за Француском и он је дуго преиспитивао своје срце, чак је разговарао и са свештеником из Врдника и он му је дао благослов за одлазак, проценивши да ће му бити од велике користи боравак у Паризу.

– Спремају се мутна времена – говорио је стари игуман – проплакале су иконе у свим нашим фрушкогорским манастирима. Народ осећа да се ближи неко велико зло, слично доба беше пред задњи велики рат… Никад није било више јата врана него ове године, као да су дошле однекуд, није их се толико могло овде намножити за једно пролеће…

И заиста, и он је примећивао та јата, појаве се ујутро, спусте се на крошње и ћуте. Увече некуд одлете, ретко кад се која птица огласи. Размишљао је да их наслика, али одустао је од те помисли, неке друге планове је имао… Нека птица је крикнула у дубини шуме, вероватно нечим уплашена, и пренувши се из сна, прхнула је из свог склоништа у звездано модро небо тргнувши га из тешких мисли. У даљини се чула песма, у Стевином винограду је горела велика ватра – он је лети радо тамо окупљао прело. Био је сувише уморан да би предложио пријатељу да скрену код Стеве, има дана, биће још вечери, дуго је лето… Јанко заустави кола на тромеђи – један пут је водио Стевином имању, други се одвајао и водио кроз тамна мрачна поља, а трећи се рачвао ка насељу. Пси су начуљили уши и слушали су и они песму – женски глас топао и раскошан, милозвучан и прекрасан допирао је из винограда, а пратио га је мушки глас, Сава познаде глас Јове Салашчанина, Стевиног слуге.

– Ето шта ти је живот – рече Јанко – пева Јован као славуј. Гледаш га онако, јадник наоко неугледан, а још га и болест унаказила, а кад запева… Ја сам га слушао у Бешенову кад је намољен да запева за  певницом… Голубови се скупили на прозорима манастира, свуд тајац, а он пева у славу Мајке Божије… Причао је, кад је био мали, умрла му мати, а отац се оженио. Маћеха закључа кућу и оде, а он дође из школе и чека напољу да се она врати кући. Једном он заспао наслоњен на зид, киша падала, пробудио се, а рука му згрчена, остала привијена уз тело. Хвала богу, оженио се и има два сина…

Јанко потера коње и они весело јурнуше друмом, пси потрчаше за колима. Сава осети неку бол у грудима, нека жалост га обузе и јави се стрепња да се више никад неће поновити ноћ као ова, да никад више неће отићи у Стевин виноград, да ови дани које проживљавају некуд нетрагом одлазе. Живот је исувише кратак и пролази брзо, неосетно, као да неко краде наше тренутке, наше даровано време…

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу