Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Strogo” poverljivo iz prošlosti Srbije
Olivera Sinđelić
Tajanstveni glas iz noći
Topli leni vetar je lutao poljima i livadama. Čvorci su se spustili u vinograd da prenoće. Miris zrelog grožđa širio se okolo, sunce je tonulo u svoju tamnu kolevku na zapadu. Sava je sedeo na klupi pod jabukom kolačarom i čekao svog prijatelja da se vrati iz starog bukovog šumarka. Veseo lavež Jankovih ptičara odjekivao je poljem, pritajile su se prepelice u svojim zaklonima i male ševe su se ućutale, padala je tamna topla noć na Frušku Goru. Janko je otišao da obiće zamke za zečeve koje je postavio jutros i uzgred da nabere grožđa u stričevom vinogradu. Pod taljigama se skupila Lisa, prastari Jankov pas koju su dovezli na kolima da i ona vidi vinograd i kolibu gde je rođena pre mnogo godina, gde su joj otac i majka sa starim pudarem Jocikom čuvali imanje Jankovog oca, vinograd i voćnjak bogat šljivama, kruškama i jabukama. Nema više Jocike, nema više potrebe za čuvanjem od kradljivaca, ko je hteo on je brao voće i ostajalo je dosta i za domaćine. Negde u daljini pevala je neka mlada žena, Sava nije razumeo reči daleke pesme, ta tužna melodija ubrzo utihnu i zvezde se počeše rađati jedna za drugom. Vranci su mirno pasli travu oko pojila. Sava pomisli kako je ovaj prizor pred njim prekrasna slika koju bi trebao naslikati. Ćuk kriknu u daljini i kao da mu reče: „Ti nisi slikar noći, već dana…” Slikar biti velika je blagodat, ali i teret. Donelo mu je njegovo zvanje mnogo lepih momenata u životu… Ko zna zašto, ali nakon mnogo vremena Sava se seti Flore i pomislivši na nju, upita se gde li je ona sad i šta li radi. I kod njih tamo u dalekom gradu sad je veče i ove iste zvezde gledaju u ovom trenu i nju i njega. I on oseti miris pariskih ulica, žagor veselih dama i gospode, blesnuše pred njim raznobojna svetla, blistavi izlozi, ču ljupki lavež belih pudlica i simpatičnih maltezera, kloparanje točkova fijakera, sirene automobila, šum aleje visokih platana i miris lipa iz ulice gde je on stanovao nekad kod gospođe Fransoaz. Umesto seoskog puta i mračne šume borove, on ispred sebe ugleda visoke kamene zgrade, umesto doline po kojoj je padala mesečina vide ulicu kojom su često šetali on i Flora. Posle često višesatnog poziranja, kada bi već palo veče, on ju je uvek pratio do samog centra grada, odakle bi ona sama išla svojoj kući jer nikad nije htela da mu kaže gde živi, ni sa kim živi, ni zašto zarađuje kao model slikarima… Bila je drugačija od ostalih njegovih modela, ozbiljna i tiha, interesovala ju je umetnost i slikarstvo, rado je slušala njegove priče i zapitkivala o njegovim prijateljima umetnicima, o pravcima u slikarstvu, o načinu slikanja, o slaganju boja, ali nikad sama nije pokušala ništa da naslika. Ima već tri godine kako od nje nije dobio nijedno pismo. Poslednje je dobio krajem avgusta 1938. godine, otad joj je tri puta pisao, no odgovora nije bilo. Nekako duboko u sebi osećao je da je pogrešio što se vratio u Šid, proveo je ovde previše vremena i što je duže u rodnom kraju, sve je uvereniji da se nikad više neće vratiti u Pariz. A čovek treba da se vrati tamo gde ga srce zove.
– Ni sad nije kasno da odeš tamo – kao da je neko šapnuo njemu iza leđa, sakriven u gustoj tami koja je skrivala oronulu kolibu. Bio je tako stvaran taj šapat da se on okrenuo i, naravno, tamo nikog nije video. Pomislio je da je to bio samo šum vetra, koji je šuštao oko slamnatog krova. Strašilo na dalekoj njivi mirno je stajalo na svojoj pritki i on pomisli kako bi morao naslikati jednom njega i ovu noć, vinograd u mraku, borovu šumu i vrane pospale u njenim krošnjama, prepelice usnule po skladovima, ove divne vrance koji mirno pasu čekajući svog gospodara, zvezdano nebo, koje nas sve podjednako voli.
– Ja sam ti pisala, ali ti mi nisi odgovorio – čuo je ženski šapat, sad ga je donosio vetar sa njegove leve strane, a tamo nije bilo nikog, samo stablo stare šljive i na njemu u gnezdu dve gugutke su se šćućurile.
– Neko je uzimao moja pisma i ona nikad nisu stigla do tebe – šaptao je taj glas – ja ti uporno pišem, a od tebe odgovora nema i nema… Nesrećna sam, kao što i možeš da osetiš, prijatelju moj…
Sava zadrža dah, ali glas utihnu, trava zašušta i neka crna ptica prhnu iz čestara. On oseti poznati miris crvenih ruža, tamnih kao krv golubice – miris Florinog parfema i tog mirisa brzo nestade.
– Mora da i Flora sad misli na mene – sinu mu – možda sad stoji pred vratima pansiona gospođe Fransoaz i gleda u tamne prozore na zadnjem spratu gde je nekad bio moj atelje ili sedi u svojoj kući u potkrovlju, kako je imala običaj da mi priča da je radila kad je bila tužna, sedi u velikoj žutoj fotelji i posmatra ulicu i svet koji prolazi. Možda tamo u njihovom gradu sada pada kiša i on oseti hladnoću i miris kiše, ču kako ona udara o limeni oluk njegovog ateljea i spušta se do zemlje, kako ta kiša pevuši i pleše, klizi i leprša natapajući zemlju i travu.
– Vrati se – šaptao je glas, koji je bio sve tiši i tiši – ako ne dođeš do početka zime, nikad se više nećemo videti… Nikad više nećemo zajedno sakupljati kestenove po parku ni gledati veverice kako se igraju oko fontane. Vrati se, ovde je težak život, ali zar smo jedan mesec gladovali, zar nas nije vezivalo prijateljstvo toplo kao samo sunce? Vrati se i ostani ovde u ovom divnom gradu, kome i pripadaš, ostavi sve i dođi, sprema se velika oluja kod nas, tvoje ruke i tvoje reči će mi mnogo značiti, dragi prijatelju…
Sava ču lavež pasa koji su se približavali putem, konji načuljiše uši i priđoše kolima čekajući da ih upregnu i da konačno krenu kući. Janko donese torbu punu grožđa, od zamki i lovine ne beše ni traga… On torbu baci na kola, uze staru Lisu i pažljivo je spusti na kola, upregnuše vrance i krenuše polako. Ptičari su kaskali za njima. Sava se okrenu ka kolibi i oseti čudnu teskobu u grudima. Poče da ga guši osećaj da tu istu kolibicu i ovaj voćnjak više nikad neće videti. I to nikad kao kakav težak kameni blok pritisnu mu grudi. Kad izbiše na glavni put, on odahnu i poče normalno da diše. Prijatelj ga upita šta mu je te je tako ćutljiv ove večeri.
– Tužan sam što nisi ulovio nijednog fazana, ni zeca – našali se on i zvonki smeh njegovog druga rasu se u ovoj noći. Zatreperiše zvezde, polete sova iz mračne šume ka njima. Zapevuši vetar na svom jeziku neku nepoznatu pesmu.
– Ipak, to je bila Flora – osetio je u svom srcu – ne znam kako, ali ona se pojavila večeras na onom mestu gde sam čekao Janka i one reči, to su bile njene reči.
Želeo je zaista da ode ponovo u Pariz, ali uvek ga je nešto sprečavalo, a nije trebalo tako da bude, trebalo je da se otrgne od tih sitnih okova koji su ga vezivali za rodni kraj jer vreme je teklo, a on nije video ništa više pred sobom. Nije imao ni želje ni planove, kad bi i počeo o nečemu maštati, brzo bi mu ponestajalo duhovne snage i odustajao je od svojih zamisli. I majka ga je grdila zbog toga i govorila mu je da nešto promeni u svom životu, da se oženi, pa neka mlada bude i ta tajanstvena Francuskinja, o kojoj joj je malo toga pričao. Ćutala su stara stabla pored kojih su prolazili, svetlucale su oči šumskih sova i čak mala lasica hitro im pređe put i nestade u paprati. Umorni psi zalajaše, ali ne pojuriše za njom. Ukazaše se svetla grada i Sava oseti kako se iza njih zatvoriše vrata nekog ogromnog strašnog bezdana. Pogledao je u zvezde koje su mirno svetlucale i poželeo je da ode odmah, ne čekajući jutro, da ode iz ovog kraja, iz ove ravnice, da pobegne od kamenite gore koja je videla mnoge vekove i ljude i večito budna ćutala u daljini i krila u sebi ko zna kakvu zverad. Otići, vratiti se u Francusku, biti srećan u tom gradu koji je zavoleo, sa ljudima koji su ga voleli… Ta misao je budila u njemu neku novu snagu i nadu, koja je poput bele golubice jedva čekala da se oslobodi iz umornog srca i da raširi svoja krila, pa da prhne put blistavog slobodnog neba… Stalno je odlagao taj put, najviše mu je bilo žao majke, koja nije htela da pođe sa njim. Govorila mu je da kupi imanje negde preko Save, kuću u Šapcu – ta šta će ti taj Pariz kad ti je Šabac blizu?
Ili da se preseli u prestonicu ili u Novi Sad… Ali on nije voleo ove gradove, ništa ga nije vezivalo za njih. Bilo je nečeg u toj njegovoj snažnoj žudnji za Francuskom i on je dugo preispitivao svoje srce, čak je razgovarao i sa sveštenikom iz Vrdnika i on mu je dao blagoslov za odlazak, procenivši da će mu biti od velike koristi boravak u Parizu.
– Spremaju se mutna vremena – govorio je stari iguman – proplakale su ikone u svim našim fruškogorskim manastirima. Narod oseća da se bliži neko veliko zlo, slično doba beše pred zadnji veliki rat… Nikad nije bilo više jata vrana nego ove godine, kao da su došle odnekud, nije ih se toliko moglo ovde namnožiti za jedno proleće…
I zaista, i on je primećivao ta jata, pojave se ujutro, spuste se na krošnje i ćute. Uveče nekud odlete, retko kad se koja ptica oglasi. Razmišljao je da ih naslika, ali odustao je od te pomisli, neke druge planove je imao… Neka ptica je kriknula u dubini šume, verovatno nečim uplašena, i prenuvši se iz sna, prhnula je iz svog skloništa u zvezdano modro nebo trgnuvši ga iz teških misli. U daljini se čula pesma, u Stevinom vinogradu je gorela velika vatra – on je leti rado tamo okupljao prelo. Bio je suviše umoran da bi predložio prijatelju da skrenu kod Steve, ima dana, biće još večeri, dugo je leto… Janko zaustavi kola na tromeđi – jedan put je vodio Stevinom imanju, drugi se odvajao i vodio kroz tamna mračna polja, a treći se račvao ka naselju. Psi su načuljili uši i slušali su i oni pesmu – ženski glas topao i raskošan, milozvučan i prekrasan dopirao je iz vinograda, a pratio ga je muški glas, Sava poznade glas Jove Salaščanina, Stevinog sluge.
– Eto šta ti je život – reče Janko – peva Jovan kao slavuj. Gledaš ga onako, jadnik naoko neugledan, a još ga i bolest unakazila, a kad zapeva… Ja sam ga slušao u Bešenovu kad je namoljen da zapeva za pevnicom… Golubovi se skupili na prozorima manastira, svud tajac, a on peva u slavu Majke Božije… Pričao je, kad je bio mali, umrla mu mati, a otac se oženio. Maćeha zaključa kuću i ode, a on dođe iz škole i čeka napolju da se ona vrati kući. Jednom on zaspao naslonjen na zid, kiša padala, probudio se, a ruka mu zgrčena, ostala privijena uz telo. Hvala bogu, oženio se i ima dva sina…
Janko potera konje i oni veselo jurnuše drumom, psi potrčaše za kolima. Sava oseti neku bol u grudima, neka žalost ga obuze i javi se strepnja da se više nikad neće ponoviti noć kao ova, da nikad više neće otići u Stevin vinograd, da ovi dani koje proživljavaju nekud netragom odlaze. Život je isuviše kratak i prolazi brzo, neosetno, kao da neko krade naše trenutke, naše darovano vreme…