Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Строго” поверљиво из прошлости Србије
Марија Субић
Зар сам ја чувар свог брата?
(1. Мој. 4:9)
Стефан Лазаревић седи у својој омиљеној одаји, библиотеци. Која беше… реч? Сврби га језик. Кратка реч… Никако не може да се сети. Затворио је очи. Чим их је затворио, као да је реч неко изговорио у унутрашњем мраку: инат.
Зимско сунце му греје лице. После кратког времена отворио је очи. Као за инат, и данас је леп децембарски дан. И тада је био, онда када је био код Старца, прозорљивца. Свега се и даље јако добро сећа, највише Старчевог дечјег осмеха и свог великог страха. Стефан се видео са Старцем насамо, његова пратња их је гледала са лепе раздаљине. Имао је три питања. Као у оним старим причама из давнина, које је волео да чита као мали и које му је некад отац читао. Чита их и сада, понекад. А изгледа да их и живи. Треће питање је било најболније, и одговор се до јучерашњег дана није испунио. На прва два питања Старац није хтео да му одговори. Није добро за њега да зна. На треће му је одговорио. Ни сада не зна како је смео да га пита. Која је моја сврха? Шта… шта значи мој живот? Откад је отац… Цео живот бијем туђе битке. Очеве. Бајазитове. Од јутра до мрака држим узде коња који иде низбрдо, али још се нисам сурвао. Читам књиге, али се нисам смирио. Шта… треба да радим?
Старац је ћутао, гледао је некако поред њега. Таман када је помислио да му неће ни на ово питање одговорити, Старац рече:
– Змија ће ти лећи на груди.
Стефану су се ноге одсекле. Снег је нападао прошлих дана, али он је видео само црну, провидну завесу како пада са неба.
– Тако ћу… тако ћу умрети? Нисам… то хтео да питам…
Требало је ускоро да крене са Бајазитом на Ангору, то ће бити његов крај?
– Иди на пут, ти ћеш се вратити.
Знао је о чему размишља, то је досада научио. Каква чудна реч!
Старац га је и даље посматрао и опет се насмејао својим дечјим осмехом.
– Змија ће ти лећи на срце, и неће ти наудити.
Старац је лупио шакама, као да се радује. Стефан га је веома поштовао, веровао је да је Светац. Али сада је помислио да је Старац остарио и да је скренуо са памећу.
…
Ноћ пред полазак на Ангору поново је сањао Бајазита. Сањао га је чешће него оца и мајку. Причао је са Бајазитом све време док му је овај био окренут леђима. Сан је био мора, Бајазит се појављивао час са једне његове стране, час са друге. Онда је био иза његових леђа, и Стефан, иако га није видео, знао је да му је овај опет окренут леђима. Бајазит је причао Вуковим, братовим, гласом. Пробудио се ошамућен и уморан. Путем је мало-мало гледао у Вука. Стефан је веровао у снове, Бог хоће нешто да му каже. Снови са Бајазитом су били и добра и лоша предсказања, како кад. Страх је почео да му се увлачи у стомак. Не ваља, не ваља. Вук. Ангора… Мора увек да га види. Неће ваљати ако не буде видео Вуково лице. Брату никада ништа није рекао.
…
Да ли је погрешио? Вук није чак ни био јаче рањен. Пар пута је ускочио код њега, да га одбрани, иако није било потребе. Вук је био у чуду, и љут на њега. Псовао га и викао да му се не меша. Стефан је коначно одахнуо, и поново почео да дише.
Мислио је да Старац само тако говори: „Иди на пут, ти ћеш се вратити”, али када је умро Бајазит, чуо је поново Старца како ово говори. Чуо га је у себи, у свом унутрашњем мраку.
После Ангоре постао је деспот. Није могао да престане да размишља о Старцу. Можда је сама Ангора била змија? Искушење за њега и ово је његова награда. Можда је поравнао неке старе рачуне? Стефан зна да га Бог чује. „Иштите, и даће вам се.” Он верује у то. Тражио је, и увек је добијао. Колико је добијао, толико је и губио.
Коњ и даље иде низбрдо, а он и даље не зна ко је.
…
Стефан није могао да престане да мисли и о тој змији. Ништа није личило на оно што је Старац рекао. Неки пут је мислио да је у питању права змија, па је престао да их се плаши, зато што је веровао да га неће ујести. Прилазио им је. Гледао би их, чекао да види шта ће да се деси. Змије су одлазиле од њега. Мислио је да је и он сам скренуо памећу.
Онда се све променило. Од 13. децембра па до јучерашњег дана поверовао је да се змија догодила. Да му је лежала на грудима. Да лежи и даље када он то пожели. Само је узме у руку. Ниједном га није ујела.
„Старче… Шаљивџијо.” Тако је мислио Стефан, до јучерашњег дана, држећи често у рукама медаљон који му је дао Жигмунд. Медаљон Реда змаја. „Старче, шаљивџијо.”
Шта може веће од овога да му се деси?
…
До јучерашњег дана…
Пре битке код Трипоља, опет је причао са Вуком.
– Ма дај ми – рекао је Вук. Као када су били деца, и он тражио да се игра са Стефановим шареним, дрвеним коњићем. Само што је сада био у питању део земље.
– Нећу – рекао је Стефан, истим тоном као када није хтео да дâ коњића. – Имаш све као да си господар земље. Имаш све привилегије, а немаш обавезе. Никада те то није занимало, и не мора. Шта ће ти?
– Треба ми – одговори просто Вук. Попио је гутљај вина. Осмејак му је нестао са лица. – Оговарају ме иза леђа. Кажу да нисам ни за шта. Кажу нико не би рекао да смо браћа.
Стефан се насмејао.
– Само то? Људи увек причају. За тебе. За мене. Ми знамо шта морамо да урадимо. Шта су нас родитељи учили. Шта смо се нас двојица договорили. Да ништа неће стати између нас.
Стефан се опет насмеја, овај пут са нешто горчине.
– Радимо оно што морамо. Нико нас и не пита. Чувамо нашу породицу, само је то важно.
Што се Стефана тиче, завршили су заувек ову причу.
После битке код Трипоља опет су се посвађали, зато што је Вук изгубио много људи. Стефан је веровао да је сада Вук коначно одустао од земље. Али у наредном периоду у неколико наврата су му стизали извештаји шпијуна које је имао међу братовим људима, да се Вук буни против Стефанове самовоље. Стефан се није обазирао на ово. „Само хоће да се издува, гунђа, као што је увек радио.” Није веровао када у извештају пише да Вук каже да би Турци били бољи владари од деспочића. Стефан се смејао на ово. „Ништа се није променио”, мислио је Стефан. „Као и увек, пуно прича, тако му је лакше. И после све буде добро.” Стефанови саветници су били све забринутији са сваким новим извештајем, а Стефан би само одмахнуо руком.
…
Пре два дана му је Вук послао поруку. Стефан је хтео само да изађе, да оде до Вука. Као када су били млађи и у свађи. Разговарали би, и све би се решило. Та стара навика се пробудила и неодољива жеља га је вукла да оде до Вука. Већ који пут се враћа од врата. То више не може да уради. Каква је то Вукова реч, шаље му последњи захтев за поделу земље?!
Молио се цео дан. Нико га није прекидао, нико га није узнемиравао. На грудима, одећа му је била мокра од суза. Саветницима је, одмах након што је стигла Вукова порука, рекао да га оставе. Пала је ноћ, и он није ништа осетио, никакав знак од Бога. То га је још више уверило да је ово сан.
Скоро ништа није спавао, устао је љут. Све види јасно, онолико колико јуче није ништа видео. Шта је пре било… то одавно више не важи. Како Вук може то да му уради? Како Вук може да буде толико луд и глуп! Турци су једва ово дочекали! Не жели више да се моли. Не осећа више потребу. Мало је спавао, али је сада савршено будан. Послаће одговор. Да ће бацити анатему на њега. И да га се одриче као брата. Оно што Вук жели, неће добити. Само преко Стефана мртвог. Или – Вука мртвог.
Његов унутрашњи мрак је горео.
Отишао је до стола, на коме су се увек налазиле две књиге, Лествица Светог Јована Лествичника и Хомерова Илијада. Од њих се није раздвајао. Лествица му је прирасла за срце још када је први пут прочитао и одлучио да се њоме пење. Читао је да се Александар Велики није одвајао од Илијаде, зато што је стално волео да чита о свом претку Ахилу. Стефан је више волео Хектора. Увек би са љубављу погледао ове књиге. Сада није више ништа осећао према њима, и само их је – гурнуо. Да направи места, да напише поруку.
И онда ју је чуо.
…
Звук је долазио иза његових леђа. Неко… шушкање. Окренуо се. И даље није свануло, по ћошковима је још био мрак. И онда ју је угледао. Само њене очи. Црвене, као врела пећ. Усправне зенице, као у отровнице. Није одвајала поглед од њега. У преосталом мраку није видео њено тело, али га је осетио како се помера у мраку. Стефан је први пут види, али зна ко је. Смеје му се. Сва злоба је у тим очима које се смеју. Тако је било јасно о којој змији је све време била реч. Види Старца како се смеје и удара шакама. Како је помислио на Старца, змијине очи су се промениле. Као да се уплашила и почела унезверено да гледа око себе. Затим се у њеним очима видео страшан бол и… змија је нестала.
Стефан и даље гледа у празан ћошак. Празан папир му је још у рукама. Његов унутрашњи мрак и даље гори, и он одједном схвати да његов мрак гори исто као змијине очи. Викнуо је: „Ееееј!” и скочио од стола.
Како је викнуо, у одају су улетела два стражара која су стајала испред врата. Стражари су брзо погледали по соби, држећи руку на мачу, али никога нису видели, осим Стефана који је шетао напред-назад. Упитно су га гледали. Стефан је прочистио грло и коначно их погледао.
– Све је добро. Изађите.
У том тренутку је схватио ко је.
Поче да се смеје.
– Све је добро. Иза…
Није могао да заврши колико се смејао. Дао им је знак руком да изађу.
Стражари се згледаше и изађоше.
„Све је добро!” Па, ја све време знам ко сам! Стефан! С-т-е-ф-а-н! Син Лазаров и Миличин! Не борим се ја против Турака, већ против себе! Као и сви људи од почетка света!
Легао је, одмах је заспао и пробудио се тек сутрадан.
…
Тако је леп децембарски дан! Инат. Тако мала реч. Мрак у њему је прозрачнији, али он сада зна какав је то мрак. Грех, од постанка света, и не боји га се.
Стефан је вратио књиге на своје место, узео папир који је јуче припремио, и почео да пише:
„Стефан деспот,
најслађему и најљубазнијему,
и од срца мога нераздвојноме…”