Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Strogo” poverljivo iz prošlosti Srbije
Marija Subić
Zar sam ja čuvar svog brata?
(1. Moj. 4:9)
Stefan Lazarević sedi u svojoj omiljenoj odaji, biblioteci. Koja beše… reč? Svrbi ga jezik. Kratka reč… Nikako ne može da se seti. Zatvorio je oči. Čim ih je zatvorio, kao da je reč neko izgovorio u unutrašnjem mraku: inat.
Zimsko sunce mu greje lice. Posle kratkog vremena otvorio je oči. Kao za inat, i danas je lep decembarski dan. I tada je bio, onda kada je bio kod Starca, prozorljivca. Svega se i dalje jako dobro seća, najviše Starčevog dečjeg osmeha i svog velikog straha. Stefan se video sa Starcem nasamo, njegova pratnja ih je gledala sa lepe razdaljine. Imao je tri pitanja. Kao u onim starim pričama iz davnina, koje je voleo da čita kao mali i koje mu je nekad otac čitao. Čita ih i sada, ponekad. A izgleda da ih i živi. Treće pitanje je bilo najbolnije, i odgovor se do jučerašnjeg dana nije ispunio. Na prva dva pitanja Starac nije hteo da mu odgovori. Nije dobro za njega da zna. Na treće mu je odgovorio. Ni sada ne zna kako je smeo da ga pita. Koja je moja svrha? Šta… šta znači moj život? Otkad je otac… Ceo život bijem tuđe bitke. Očeve. Bajazitove. Od jutra do mraka držim uzde konja koji ide nizbrdo, ali još se nisam survao. Čitam knjige, ali se nisam smirio. Šta… treba da radim?
Starac je ćutao, gledao je nekako pored njega. Taman kada je pomislio da mu neće ni na ovo pitanje odgovoriti, Starac reče:
– Zmija će ti leći na grudi.
Stefanu su se noge odsekle. Sneg je napadao prošlih dana, ali on je video samo crnu, providnu zavesu kako pada sa neba.
– Tako ću… tako ću umreti? Nisam… to hteo da pitam…
Trebalo je uskoro da krene sa Bajazitom na Angoru, to će biti njegov kraj?
– Idi na put, ti ćeš se vratiti.
Znao je o čemu razmišlja, to je dosada naučio. Kakva čudna reč!
Starac ga je i dalje posmatrao i opet se nasmejao svojim dečjim osmehom.
– Zmija će ti leći na srce, i neće ti nauditi.
Starac je lupio šakama, kao da se raduje. Stefan ga je veoma poštovao, verovao je da je Svetac. Ali sada je pomislio da je Starac ostario i da je skrenuo sa pameću.
…
Noć pred polazak na Angoru ponovo je sanjao Bajazita. Sanjao ga je češće nego oca i majku. Pričao je sa Bajazitom sve vreme dok mu je ovaj bio okrenut leđima. San je bio mora, Bajazit se pojavljivao čas sa jedne njegove strane, čas sa druge. Onda je bio iza njegovih leđa, i Stefan, iako ga nije video, znao je da mu je ovaj opet okrenut leđima. Bajazit je pričao Vukovim, bratovim, glasom. Probudio se ošamućen i umoran. Putem je malo-malo gledao u Vuka. Stefan je verovao u snove, Bog hoće nešto da mu kaže. Snovi sa Bajazitom su bili i dobra i loša predskazanja, kako kad. Strah je počeo da mu se uvlači u stomak. Ne valja, ne valja. Vuk. Angora… Mora uvek da ga vidi. Neće valjati ako ne bude video Vukovo lice. Bratu nikada ništa nije rekao.
…
Da li je pogrešio? Vuk nije čak ni bio jače ranjen. Par puta je uskočio kod njega, da ga odbrani, iako nije bilo potrebe. Vuk je bio u čudu, i ljut na njega. Psovao ga i vikao da mu se ne meša. Stefan je konačno odahnuo, i ponovo počeo da diše.
Mislio je da Starac samo tako govori: „Idi na put, ti ćeš se vratiti”, ali kada je umro Bajazit, čuo je ponovo Starca kako ovo govori. Čuo ga je u sebi, u svom unutrašnjem mraku.
Posle Angore postao je despot. Nije mogao da prestane da razmišlja o Starcu. Možda je sama Angora bila zmija? Iskušenje za njega i ovo je njegova nagrada. Možda je poravnao neke stare račune? Stefan zna da ga Bog čuje. „Ištite, i daće vam se.” On veruje u to. Tražio je, i uvek je dobijao. Koliko je dobijao, toliko je i gubio.
Konj i dalje ide nizbrdo, a on i dalje ne zna ko je.
…
Stefan nije mogao da prestane da misli i o toj zmiji. Ništa nije ličilo na ono što je Starac rekao. Neki put je mislio da je u pitanju prava zmija, pa je prestao da ih se plaši, zato što je verovao da ga neće ujesti. Prilazio im je. Gledao bi ih, čekao da vidi šta će da se desi. Zmije su odlazile od njega. Mislio je da je i on sam skrenuo pameću.
Onda se sve promenilo. Od 13. decembra pa do jučerašnjeg dana poverovao je da se zmija dogodila. Da mu je ležala na grudima. Da leži i dalje kada on to poželi. Samo je uzme u ruku. Nijednom ga nije ujela.
„Starče… Šaljivdžijo.” Tako je mislio Stefan, do jučerašnjeg dana, držeći često u rukama medaljon koji mu je dao Žigmund. Medaljon Reda zmaja. „Starče, šaljivdžijo.”
Šta može veće od ovoga da mu se desi?
…
Do jučerašnjeg dana…
Pre bitke kod Tripolja, opet je pričao sa Vukom.
– Ma daj mi – rekao je Vuk. Kao kada su bili deca, i on tražio da se igra sa Stefanovim šarenim, drvenim konjićem. Samo što je sada bio u pitanju deo zemlje.
– Neću – rekao je Stefan, istim tonom kao kada nije hteo da dâ konjića. – Imaš sve kao da si gospodar zemlje. Imaš sve privilegije, a nemaš obaveze. Nikada te to nije zanimalo, i ne mora. Šta će ti?
– Treba mi – odgovori prosto Vuk. Popio je gutljaj vina. Osmejak mu je nestao sa lica. – Ogovaraju me iza leđa. Kažu da nisam ni za šta. Kažu niko ne bi rekao da smo braća.
Stefan se nasmejao.
– Samo to? Ljudi uvek pričaju. Za tebe. Za mene. Mi znamo šta moramo da uradimo. Šta su nas roditelji učili. Šta smo se nas dvojica dogovorili. Da ništa neće stati između nas.
Stefan se opet nasmeja, ovaj put sa nešto gorčine.
– Radimo ono što moramo. Niko nas i ne pita. Čuvamo našu porodicu, samo je to važno.
Što se Stefana tiče, završili su zauvek ovu priču.
Posle bitke kod Tripolja opet su se posvađali, zato što je Vuk izgubio mnogo ljudi. Stefan je verovao da je sada Vuk konačno odustao od zemlje. Ali u narednom periodu u nekoliko navrata su mu stizali izveštaji špijuna koje je imao među bratovim ljudima, da se Vuk buni protiv Stefanove samovolje. Stefan se nije obazirao na ovo. „Samo hoće da se izduva, gunđa, kao što je uvek radio.” Nije verovao kada u izveštaju piše da Vuk kaže da bi Turci bili bolji vladari od despočića. Stefan se smejao na ovo. „Ništa se nije promenio”, mislio je Stefan. „Kao i uvek, puno priča, tako mu je lakše. I posle sve bude dobro.” Stefanovi savetnici su bili sve zabrinutiji sa svakim novim izveštajem, a Stefan bi samo odmahnuo rukom.
…
Pre dva dana mu je Vuk poslao poruku. Stefan je hteo samo da izađe, da ode do Vuka. Kao kada su bili mlađi i u svađi. Razgovarali bi, i sve bi se rešilo. Ta stara navika se probudila i neodoljiva želja ga je vukla da ode do Vuka. Već koji put se vraća od vrata. To više ne može da uradi. Kakva je to Vukova reč, šalje mu poslednji zahtev za podelu zemlje?!
Molio se ceo dan. Niko ga nije prekidao, niko ga nije uznemiravao. Na grudima, odeća mu je bila mokra od suza. Savetnicima je, odmah nakon što je stigla Vukova poruka, rekao da ga ostave. Pala je noć, i on nije ništa osetio, nikakav znak od Boga. To ga je još više uverilo da je ovo san.
Skoro ništa nije spavao, ustao je ljut. Sve vidi jasno, onoliko koliko juče nije ništa video. Šta je pre bilo… to odavno više ne važi. Kako Vuk može to da mu uradi? Kako Vuk može da bude toliko lud i glup! Turci su jedva ovo dočekali! Ne želi više da se moli. Ne oseća više potrebu. Malo je spavao, ali je sada savršeno budan. Poslaće odgovor. Da će baciti anatemu na njega. I da ga se odriče kao brata. Ono što Vuk želi, neće dobiti. Samo preko Stefana mrtvog. Ili – Vuka mrtvog.
Njegov unutrašnji mrak je goreo.
Otišao je do stola, na kome su se uvek nalazile dve knjige, Lestvica Svetog Jovana Lestvičnika i Homerova Ilijada. Od njih se nije razdvajao. Lestvica mu je prirasla za srce još kada je prvi put pročitao i odlučio da se njome penje. Čitao je da se Aleksandar Veliki nije odvajao od Ilijade, zato što je stalno voleo da čita o svom pretku Ahilu. Stefan je više voleo Hektora. Uvek bi sa ljubavlju pogledao ove knjige. Sada nije više ništa osećao prema njima, i samo ih je – gurnuo. Da napravi mesta, da napiše poruku.
I onda ju je čuo.
…
Zvuk je dolazio iza njegovih leđa. Neko… šuškanje. Okrenuo se. I dalje nije svanulo, po ćoškovima je još bio mrak. I onda ju je ugledao. Samo njene oči. Crvene, kao vrela peć. Uspravne zenice, kao u otrovnice. Nije odvajala pogled od njega. U preostalom mraku nije video njeno telo, ali ga je osetio kako se pomera u mraku. Stefan je prvi put vidi, ali zna ko je. Smeje mu se. Sva zloba je u tim očima koje se smeju. Tako je bilo jasno o kojoj zmiji je sve vreme bila reč. Vidi Starca kako se smeje i udara šakama. Kako je pomislio na Starca, zmijine oči su se promenile. Kao da se uplašila i počela unezvereno da gleda oko sebe. Zatim se u njenim očima video strašan bol i… zmija je nestala.
Stefan i dalje gleda u prazan ćošak. Prazan papir mu je još u rukama. Njegov unutrašnji mrak i dalje gori, i on odjednom shvati da njegov mrak gori isto kao zmijine oči. Viknuo je: „Eeeej!” i skočio od stola.
Kako je viknuo, u odaju su uletela dva stražara koja su stajala ispred vrata. Stražari su brzo pogledali po sobi, držeći ruku na maču, ali nikoga nisu videli, osim Stefana koji je šetao napred-nazad. Upitno su ga gledali. Stefan je pročistio grlo i konačno ih pogledao.
– Sve je dobro. Izađite.
U tom trenutku je shvatio ko je.
Poče da se smeje.
– Sve je dobro. Iza…
Nije mogao da završi koliko se smejao. Dao im je znak rukom da izađu.
Stražari se zgledaše i izađoše.
„Sve je dobro!” Pa, ja sve vreme znam ko sam! Stefan! S-t-e-f-a-n! Sin Lazarov i Miličin! Ne borim se ja protiv Turaka, već protiv sebe! Kao i svi ljudi od početka sveta!
Legao je, odmah je zaspao i probudio se tek sutradan.
…
Tako je lep decembarski dan! Inat. Tako mala reč. Mrak u njemu je prozračniji, ali on sada zna kakav je to mrak. Greh, od postanka sveta, i ne boji ga se.
Stefan je vratio knjige na svoje mesto, uzeo papir koji je juče pripremio, i počeo da piše:
„Stefan despot,
najslađemu i najljubaznijemu,
i od srca moga nerazdvojnome…”